Пише :Дејан Бешовић
На овом мјесту осврнућемо се на градове који сачињавају Српску Боку – невјесту Јадрана и у што сажетијим цртама изложити њихов културно -историјски развој .Археолошка налазишта са полуострва Луштица и пећине Врањај показују присуство људи на овим просторима још у неолиту и раном бронзаном добу . У 3. вијеку прије нове ере, након побједе над Илирима , Римска република је владала подручјима Боке .Након подјеле Римског царства , ово подручје је припало Западном римском царству . Након пада Западног римског царства, овим областима је доминирала Византија . Словенска племена су почела да насељавају ове крајеве у 7. вијеку, у периоду када су се на територији Византије појавиле прве жупе, које су у почетку зависиле од Византије, а касније постепено стицале независност и политичку аутономију. Жупа Драчевица је формирана на подручју око данашњег Херцег Новог . Ова жупа је припадала приморским жупама Травунија ,заједно са: Рисном , Конавлима и Жрновице. Драчевица је добила име по словеначкој речи драч што значи мали, трновити грм. Жупа је била подијељена на три поља: Суторина, Камено поље и Кутско поље. Кроз жупу је пролазио римски пут , који се од мора одвајао долином Суторине, према Конавлима. Тјеснац Вериге -Катена у Боки Которској , који је скраћивао пут од Дукље до Травуније, налазио се на путу између жупе Драчевице и сусједне жупе Рисан. Већ у 10. вијеку Драчевица је изгубила своју самосталност и постала власништво зетских кнежева, које су од 12. века замијенили Немањићи . Након смрти цара Душана , Драчевицом је владао кнез Војислав Војиновић , а затим Балшићи .Прво име Херцег Новог било је Свети Стефан , када је основан 1382. године као дио Краљевине Босне за вријеме владавине краља Твртка Првог Котроманића или Котрабуданића , који га је утврдио у жупи Драчевица у Топаљском заливу. Тврткова жеља је била да Краљевина Босна има своју луку како би била комерцијално независна од Дубровника . Дубровчани су стога блокирали град и приморали Твртка да призна њихов монопол на трговину сољу . Након Тврткове смрти, војвода Сандаљ Хранић Косача је стекао насеље. Од његовог времена, град се успешно бави трговином сољу.Данашње име, Херцег Нови, добио је за вријеме владавине Сандаљевог синовца, војводе Светог Саве Стефана Вукчића Косаче , када је доживио највећи процват и развој. Турци су га освојили 1482. године и, са кратким прекидом од 1538. до 1539. године , када су га накратко преузели Шпанци , владали су њиме преко 200 година, све до 1687. године .Након тога, на његовом тлу су се смјењивали разни народи и цивилизације, остављајући дубоке трагове на историју, културу и свеукупни развој овог краја. Након Турака, град су освојили Млечани , који су њиме владали до пада Млетачке републике 1797. године. Од тада је дошло до честих промјена управе у Херцег Новом.
Након Кампоформидског мира из 1797. године, Аустријанци су владали до 1806. године , а након тога су га преузели Руси до 1807. године , затим је, према одредбама Тилзитског мира , Наполеонова Француска владала до 1814. године. У веома кратком временском периоду, од 1813. до 1814. године, град је преузела Привремена влада Црне Горе и Боке Которске, али је од 1814. до 1918. године град био под аустроугарском влашћу. Град и остатак залива били су укључени у аустријске крунске посједе.
Краљевина Црна Гора покушала је да поврати Бококоторски залив током Првог свјетског рата , када га је црногорска војска бомбардовала са Ловћена . Српска војска је ослободила залив 7. новембра 1918. године. Затим је дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, или Југославију . Након капитулације Југославије 1941. године , град су окупирали Италијани , затим Њемци, све до коначног ослобођења 28. октобра 1944. године. У Југославији , град је постао дио Црне Горе .Богато споменичко наслеђе на подручју Херцег Новог настало је као резултат прожимања разних народа и култура које су се овдје смјењивале и сударале током његове дуге историје.У општини Херцег Нови, вјерски споменици заузимају прво место у непокретном споменичком фонду овог региона, не само по броју већ и по територијалном распореду и културно-историјској вриједности. Наиме, од 342 непокретна културна споменика на територији Црне Горе, 89 се налази у општини Херцег Нови.
Међу њима је на првом мјесту Манастир Савина који се налази се 2 км источно од Херцег Новог у јединственом окружењу медитеранске вегетације. Један је од најљепших примјера барокне архитектуре на Јадрану . Састоји се од 3 цркве: мале цркве Светог Саве (15. вијек) која се налази на брду по коме је и добила име, мале цркве Успења Пресвете Богородице (15. вихек – према неким изворима, изградња ове цркве је почела у 11. вијеку) и велике цркве Успења Пресвете Богородице (саградио ју је познати архитекта Никола Форетић – са Корчуле у 18. веку ). Велика црква Успења Пресвете Богородице грађена је од 1777. до 1799. године . Највећа вриједност ове цркве је иконостас, који су 1797. године саградили мајстор Симеон Лазовић и његов син Алексије из Бијелог Поља . Манастирска ризница садржи изузетно вриједне предмете – експонате, међу којима треба истаћи: кристални крст Светог Саве из 13. вијека, плаштаницу из 1642. године , сребрну петохљебницу из 1648. године , кивот манастира Тврдош из 1615. године , путир из 1650. године , јеванђеље из 1685. године и јединствени портрет руског цара Петра Великог.
(наставиће се)
