Пише :Дејан Бешовић

Поморски капетани из Рисна, рођена браћа Шпиро и Драго Поповић, годинама су несебично помагали грчке устанике, често и непосредно учествовали у биткама током грчког рата за ослобођење (1821 -1828. г.). У тај рат нису уложили само себе и своје бродове него и до тада стечени новац. Имали су срећу да преживе, а Бог им је помогао да све надокнаде. Тај рат их је учинио познатим широм Медитерана, а то им је послије рата ишло на руку да успоставе широке пословне везе, нарочито у Трсту, тада великом прометном центру.Капетан Шпиро Поповић је постао једна од водећих поморачко – трговачких личности у Трсту. Одржавао је пријатељске везе са владарским кућама Аустрије, Србије и Русије и пословне везе са њиховим државама. Нарочито је био у присним односима са црногорским владиком Петром Другим Петровићем . Њему је чинио значајне услуге из патриотских побуда без икакве надокнаде. Наравно, помагао је и својим Бокељима.Капетан Драго Поповић више је волио да плови. Није пропуштао прилику да скрене са руте и сврати у свој Рисан и кад га пословна пловидба није водила у Боку. Када му је жена била у поодмаклој трудноћи, пожелио је да му дјетету родно мјесто буде Рисан. Тако је подесио једну пловидбу, али дијете у утроби није било стрпљиво. Родио му се син прије стизања у Рисан. Дао му је име Еуген.

Еуген Драгов Поповић није наставио породичну традицију поморства и трговине, али је наслиједио традицију интернационалног патриотизма. Школовао се, био примјеран ученик и постао је угледни правник. Иако се школовао у Трсту и Бечу, није се отуђио од свог народа и завичаја. Често је посјећивао Боку, која је тада била под Аустријом. У њој је проводио школске распусте, а касније годишње одморе, не пропуштајући прилику да прошета и Црном Гором. Као што је његов стриц Шпиро био близак са Његошем, тако је Еуген одржавао присне везе са Марком Миљановим, са којим је био и у родбинским односима. Иако је међу њима била мала разлика у годинама, а Еуген је био школованији, он је од Марка Миљанова научио много од тога што не пружа ниједна висока школа.Еуген Поповић је и по богатој и угледној породици, и по високошколском образовању, и по тада много цијењеној правничкој професији, и по познавању свјетских језика, припадао аристократији бечке школе и тршћанске елите. Ту је припадао чак и по племенитом имену, јер грчко име Еуген значи „племенитог рода“ или „благородни„. Приличило би му да буде конзервативан, попут његових пријатеља и колега из високог друштва. За разлику од њих, у дубини Еугенове душе тињао је други осјећај. Са симпатијама је пратио револуционарне активности Гарибалдија у Италији. Није их само пратио него их је и добро схватио. Његовим бечким колегама то је било теже схватљиво, јер нису познавали Бокеље и Црногорце, Његошева дјела и Марка Миљанова.Симпатије према Гарибалдију довеле су до захлађивања односа Еугена и његових аустријских пријатеља. Био је толико гласан у подржавању Гарибалдија и ширењу пропаганде у његову корист, да је то чуо и Гарибалди. Он је у Еугену Поповићу видио управо оно што му је недостајало. Гарибалди је имао много присталица и добровољаца међу обичним народом. Захваљујући и Бокељима, имао је довољно и помораца. Међутим, није имао уз себе високо школованих савјетника и добрих говорника на страним језицима. У италијанске интелектуалце, Гарибалди – оскудног образовања, није имао превише повјерења. Знао је да изнад свега гледају лични интерес и осјећао да само користе његову популарност и јунаштво. Позвао је Еугена да му помогне. Знајући за помоћ коју су му стриц и отац пружали Грцима у њиховој борби за ослобођење, Еуген је одлучио да помогне италијанским револуционарима. Слиједио је примјер својих предака. Када је Еугена лично упознао, Гарибалди је у њега стекао неограничено повјерење.Тако је Еуген Поповић постао Гарибалдијев ађутант, савјетник и у више специјалних мисија његов лични изасланик, дипломатски представник. То је остао и након почетка аустријско – италијанског рата, иако му је, као аустријском поданику, било мјесто на аустријској страни. Бока је тада била под аустријском чизмом, па је Еугена то више опредјељивало него законито подаништво.Гарибалди је, и прије Еугеновог доласка, имао блиске везе са Бокељима још у далекој Аргентини, јер су му помагали у револуционарним акцијама по Латинској Америци. Еугеновим стављањем на располагање Гарибалдију те везе су још више ојачале. Захваљујући Еугену, Гарибалди је много сазнао о Бокељима и Црногорцима. Еугену се могу приписати заслуге и за Гарибалдијево слање својих добровољачких легија „црвених марама“ преко Боке да помогну херцеговачким устаницима. Када је извојевана величанствена побједа на Муратовици, Гарибалди је послао књазу Николи честитку са изразима великог одушевљења. То је био одраз Гарибалдијеве изузетне заинтересованости за догађаје у Црној Гори, упркос његовим бројним преокупацијама у Италији. Толиког Гарибалдијевог интересовања не би могло бити да га није заинтересовао његов савјетник Еуген Поповић.Након битке на Муратовици, Гарибалди је послао на Цетиње, као специјалног изасланика, Еугена Поповића, да поздрави јуначкога књаза и преда му пошиљку оружја Црногорцима, доказаним јунацима. Захваљујући Еугену, Гарибалди је знао да је „у рукама Мандушића Вука свака пушка убојита“, али је препоручио да Црногорци опробају и пушку познату као „пери“ (у значењу: погибељна, убитачна), уз поруку: „Montenegrini, coraggiosi battaglieri, provate fucile peri!“Еуген није тада сам дошао у Црну Гору. Са собом је довео свог пријатеља, коресподента велике издавачке куће „Тајмс „, новинара Стилмана. Стилманови објективни извјештаји допринијели су да се изазове још веће интересовање у Европи за Црну Гору и да се детаљније сазна и за новије и за старије црногорске ратне успјехе, али и за завидне моралне врлине Црногораца.

Остајући под снажним утицајем Марка Миљанова, Еуген је по Италији стално и неуморно истицао особине чојства и јунаштва Црногораца, физички здравих људи, високог раста и који су издржљиви и у најсуровијим условима. Те особине су красиле и самог Еугена, па је био очигледан примјер онога што је пропагирао. Тако је и несвјесно био заслужан за касније орођавање владичанске куће Петровића Његоша и најстарије европске, односно француско – аустријско – италијанске владалачке династије Савоја. Главни разлог што је напуљски принц Виторио Емануело ,који ће касније постати краљ Италије узео за жену Јелену, ћерку  књаза Николе, јесте да поправи расу, обезбиједи умно и физички здравије потомство. Италијански принц престолонасљедник био је ситан човјек, а принцеза црногорска као од Ловћена одваљена, заиста је била кадра да освјежи декадентну западњачку владалачку лозу. Оно што се у том смислу приписује грофу Санминијателију, италијанском представнику за Црну Гору са боравком у Дубровнику, само су извршне активности по задацима из Италије. Потоње активности обично засјене оне претходне и значајније, па се тако распоређују и заслуге актерима тих активности.И након Гарибалдија, Еуген Поповић је остао у Риму, али као црногорски конзул. Њему припада велики дио заслуга за разбуктавање привредних веза између Црне Горе и Италије, те за значајна улагања италијанског капитала у Црну Гору. Грађена је ускотракна жељезница од Бара до Вирпазара преко врлети Сутормана, успостављен је први црногорски међународни телеграф, истраживана су рудна богатства и припремани планови чије остварење су омели балкански и свјетски ратови.

Еуген Поповић је једна од многих загубљених душа за које мало ко зна да су икада живјели, иако заборав не заслужују. Рођен на броду, на морској пучини, умро у туђини, заборављен у отаџбини.

„Инглежевина“ је назив за једно, некада узорно имање у кртољском засеоку Марићи. Припадало је Свештенику  „Инглезу“, како су звали попа Ника Бујеновића, јер се школовао у Енглеској. Имао је велику кућу у селу и доста земље у оближњем пољу. Није имао мушког потомства, већ само двије ћерке. Старију Кату је удао за чувеног поморског капетана и бродовласника Шпира Барбића, а млађу Ану која је рођена 1818.године  за земљорадника Ника Перовог Костића из свештеничке куће. Први зет се није бавио земљорадњом, а други је прихватио да одржава имање Бујеновића. То је подразумијевало становање у Марићима, много ближе пољу од родног му засеока Костића. Тако је Нико Перов постао родоначелник огранка братства Костића, које живи у источним кртољским селима.

Нико Перов је имао два сина: Јока и Сава. Ово је прича о Јоку, рођеном 26. фебруара 1839, а о Саву је сачувана посебна прича коју нам казује Васко Костић,њихов директни потомак :

Јоко Ников се још од дјетињства истицао природном бистрином, што доказује његов успјех у основној школи. Био је најбољи ученик. Радо је слушао приче о свом претку, легендарном јунаку и поморском капетану Зану Костићу. Сањао је о путовању по свијету и о узбудљивим доживљајима. Богато имање га уопште није интересовало, на велику жалост родитеља, поготово ђеда, по мајци, попа „Инглеза“. Умјесто да помаже родитељима на њивама, обрео се у наутичкој школи. Лако је и ту школу завршио. Да би донекле и родитеље задовољио и што више дома био, укрцао се на брод обалне пловидбе и само на кратким релацијама пловио.У Ђурашевићима је тада стасала љепотица Јане, јединица Мића Ђуришића, у коју се Јоко смртно заљубио. На несрећу, у њу је још одраније, исто тако „смртно“, био заљубљен њен презимењак Саво Ђуришић. Он је био Јоков вршњак и нераздвојни друг. Један другоме су се повјерили и били тешко утучени кад су сазнали да су у исту дјевојку толико заљубљени да је један другоме не могу препустити. Школовани млади поморски официр Јоко Костић, а уз то са богатим имањем, имао је много више изгледа да је освоји. То је довело Сава Ћуришића да помишља и на самоубиство, односно на нестанак са овога свијета.Да не би дошло до трагедије, Јоко је предложио Саву да заједно заувијек нестану, али на бољи начин него што је Саво размишљао. С обзиром на то да је Саво био сиротиња без пребијене паре, Јоко је преузео на себе да плати путне карте за обојицу и да се не преселе на „онај свијет“ него у „бијели свијет“. Пружена је рука руци уз заклетву да неће никоме рећи што су наумили и да се из бијелог свијета неће никоме јављати.Пролазили су дани, па мјесеци, а родбина је још мислила да ће им се јавити бјегунци, јер такав случај у приморским мјестима није био риједак. Авантуристички настројени момци су се и раније губили, а затим би се јавили и прије или касније вратили. Али, кад су почеле протицати и године, а од Јока и Сава није било ни трага ни гласа, родбине су се све више узнемиравале и за њима трагале. Једино је било јасно да је свим бјегунцима са ондашње аустријске територије прва етапа била Италија. Многи Бокељи су знали италијански, а Јоко је у наутици учио још и енглески, иако је доста научио и од ђеда „Инглеза“. Много касније се сазнало што се са Јоком и Савом дешавало.Управо кад су стигли у Ђенову, нашли су се у вртлогу великог превирања. Ријека народа се тискала ка обали, држани су говори, узвикивале пароле, клицало се Гарибалдију. Тако је вртлог захватио и наша два Кртољанина. Гарибалдијци су заплијенили неке бродове у луци. Кроз народ се пронио глас да се траже стручни поморци. Чим је то чуо, Јоко је повукао Сава за руку и почели су се кроз масу пробијати ка обали. Показао је Јоко свој бревет и матрикулу, а као Србину избјеглом из Аустрије, нису му требале никакве друге препоруке. На броду „Ломбардо“, уз Јока се нашао и Саво. Без поморачких квалификација Саво је могао само да постане борац гарибалдинац.“ 

                           (наставиће се)