Пише: Дејан Бешовић

Oсновни циљ  истраживања, које је у дијелу претраживања литерарне продукције о Морејском рату и 18. вијеку у Драчевици, и то оне историографског усмјерења, било веома лако извести, уз истраживања на терену и архивима које је донијело неизмјерно казивање ,  скретање пажње наших истраживача на једно крупно питање које није нашло разрјешења у тој обимној продукцији. То је питање народносног карактера Горње Боке (територијални опсег Херцег-Новог) у зачетку млетачке политичко-управне доминације овим крајем од 1684 до 1687.године. Жељели смо показати како је тенденциозно криво показиван народни карактер овога дијела бокешког залива у историографским дјелима завичајних аутора, са циљем да се будућим стручним оцјењивачима радова на тему Херцег-Новог у 17. и 18. вијеку скрене пажња на тезу о темељитој измјени етничке слике региона у догађајима Морејског рата. Дакле, жеља је да се онемогући да се икада више напише, како је писано непрекидно послије другог свијетског рата у комплетној периодици Боке, као и низу монографских дјела новијег датума, да су Срби Горњу Боку населили послије 1687. године! Посве је невјероватно да је то било ко написао, али ми ћемо овим  радом, најприје, прецизно цитирајући кључне фрагменте низа прилога и књига, показати да је то тако.Горан Комар каже

Настојањем папе Inocentа 11., створена је 5. марта 1684. Света алијанса против Турске, коју су чиниле Аустрија, Млетачка република и Пољска. Млетачка република је у савез ушла ослабљена претходним ратовима са Турцима и она је напрегнуто тражила могућности за ангажовање Срба. Највеће ратно достигнуће, које је миром у Сремским Карловцима (1699) задржано, јест заузеће Херцег-Новог. У томе предузећу, одликовали су се околни Срби. Њихово снажно избијање у раван дипломатског размјењивања јадранских саставница Свете алијансе, и гласних и предузимљивих протагониста мање физичке снаге (Дубровачка република), дакле, богатство архивских трагова њиховог великог и обимног учествовања у једном високом будућем територијалном домену Венеције, не оправдава став о њиховој првој појави на овоме парчету јадранске обале.  Сматрам недопустивим да високи стручњаци Београдског универзитета превиђају главне поруке из увода и закључака монографских дјела која постављају такве тезе. Ако су тако нешто дозволили професори Загребачког универзитета 1985., код одбране једног магистарског рада у Задру, како је могуће да наставници Београдског универзитета то допусте 1994.године . Одмах, на овоме мјесту, желим казати да ми није намјера давати и изрицати генералне оцјене радова из којих ћу пружити цитата. Начињено је, свакако, радова који су донијели нових сазнања о Новоме у доба млетачке управе и који су тражили труд њихових састављача. Искључиви циљ истраживања био је да се проналажењем радова и цитирањем фрагмената који откривају погрешне и кривотворене тезе о измјени етничког састава региона у часу млетачког заузећа Херцег-Новог, те њиховим коментарисањем, скрене пажња на једну чињеницу и њене далекосежне посљедице у историографији и култури Боке Которске.Цијели рад Комара  је подијељен на општи и посебни дио. У првом, општем дијелу, потрудио  се да употребом културно-историјског метода оцрта теоријски оквир у коме се могла кретати српска историографија о Херцег-Новом и његовом подручју у 17. и 18. вијеку. У посебном дијелу, дају се цитати из монографских дјела и историографских прилога и чланака објављиваних у бокешкој и црногорскоj периодици. Овакви фрагменти су одмах и коментарисани од стране Горана Комара .Он даље наводи:

„Не могу се уздржати а да не кажем да је укупна историографска продукција која се занимала Новим у Морејском рату и 18. вијеку патила од изразите недовољности у уграђивању архивске документације, или, да кажем тачније, градње историје краја на архивској грађи тога краја. Као да се пред очима одвија један наглавачке обрнути процес у понављању почетних радова у којима су старији бокешки писци, градили своја дјела на новској усменој традицији и веома оскудном захватању у грађу бокешких архива.Но, ипак, једно је недовољност а друго је погрешност. Овдје сам одлучан бавити се погрешним и политичким интенцијама у завичајној историографији, и указати, у сасвим грубим обрисима, на њена исходишта. Оној продукцији која брише и деградира српско име, историју и културу Горње Боке у једном њеном, никада касније досегнутом развојном замаху, какав је бококоторско српство доживјело у 18. вијеку.“Ми, дакле, не споримо да је становништво Боке нарасло, то се може видјети из прилога наших истраживача који су објављивали извјештаје млетачких провидура, али споримо тезу о промјени етничке слике региона.И бокешки и далматински Срби, када пишу у Млетке 1759., изгубивши и епископа Симеона Кончаревића, казују: „Наш је словеносрпски народ свагда наклоњенији и вјернији био хришћанској влади, него ли отоманском тирјанству, и ради те вјерности премноги и небројени Славеносрби из многих провинција, а највише из Босне и Херцеговине и из свега Илирика, који су се налазили под влашћу отоманском, добровољно оставише и остављају сва своја добра и уживања која су им стекли били њихови стари, и пређоше неки под крило Ваше републике а неки под власт Царскога Величанства.“Теза, пак, о измјени етничке слике, сугерише први историјски придолазак Срба или претходну доминацију Хрвата! Она је у претежитом дијелу прилога наших историчара потцртана и напрезана, и у строго научном и рационализованом поступку, она се може, истина у једној донекле суженој визури, испратити до оног теоријског модела развоја српске народне културе и Цркве у Боки коју је дао анонимни хрватски историчар или историчари у књизи објављеној 1875. године.Снажне интенције затирања свег српског насљеђа у Боки леже и у раду Фрања Радића, који је настао као одговор на монографију инж. Ђорђа Стратимировића. Опет, ни годину након штампања рада српскога писца. Но, главна тековина хрватске историографије лежи у давно установљеном принципу преметања и фиксирања примаријата римокатоличке конфесије у Боки уз коју се веже, и неизговорено, хрватски народ. У дјелу „Оpatija sv. Jurja kod Perasta“ каза бискуп Павле Буторац како :Бенедиктинци рано продиру и у копно на обали између Будве и Драча…; и мало касније: „U ovaj katolički nasip prodre nešto kasnije pravoslavni klin u pravcu Kotor – Prizren“ (страна 2). Никакве сумње нема да је у тражењу примаријата у хронологији овдје темељ темељу грчко-византијско градитељско наслијеђе и традиција.

Комар му одговара : „Теоријски и историјски оквир литерарном и физичком прогону приморских Срба пружио је, ипак, задарски архибискуп, Пераштанин и Његуш, Вицко Змајевић. И снажну и упорну одбрану, генерални провидур Alvize Моcenigo који казује истину, и 1. марта 1720. пише Сенату упозоравајући: …обзиром на опасне посљедице код народа, који обитава мaл не искључиво у земљама новодобивенима. Он описује прогоњеног владику Стефана (Љубибратића). Вицко Змајевић је први, са ауторитета надбискупске катедре, изговорио тврдњу о мигранатском контингенту Срба у провинцији. В. Замјевић је дао модел у којем се кретала и формирала слика о српским миграцијама од давнина. Казује, дакле, Србин, Његуш, о Србима: …Данашњи Срби то су стари Србљи, Серви, који побјагавши из азијатске Сарматије, били су примљени као слуге државе од Ираклија у онај међуземни дио Илирије, који је послије добио име Србије. Дакле, Вићентије Змајевић пласира тезу о пребјегалачком карактеру српске миграције за Ираклија, а свакако, предпоставља да Хрвати, као дио словенског контингента, стижу лагано, господски, може бити и са развијеним државним стијегом?.Још у вријеме папе Пија Седмог  издата је була (16. фебруар 1564) која утемељује погром јер каже да не може у територијама римокатоличких држава бити признато постојање православних јер су то шизматици и јеретици. Отвара се термин „грко-католици“ који сугерише „чињеницу унијаћења“. У доба папе Александра Седмог , у почетку 17. вијека, снажиће католички радикализам и у два вијека ратова који ће се осјетити у приморју, спремиће се институционални оквир за погром и обраћање путем Конгрегације за распростирање свете римске вјере (1622). У 1657. биће и на територији Венеције отворен простор за рад језуитском реду, до тада забрањеном. Ипак, дјелокруг Рима, у свим актима, кореспондира са Србима, Венеција у лику Средишње власти, гради чак оквир отварања, толеранције и инструменте регионалног устроја самосталних комуна у слободи вјере.Овакве су тековине повремено и кидане и нарушаване када су се јављали шпицеви напрезања римских прелата Далмације. А домаћа српска историографија друге половине 20. вијека, у њеном претежном дијелу, брише српско име из приморја у периоду који је створио основе за његов најснажнији и непоновљени културни и економски раст. То је, дакле, стваралачки сегмент који се издваја у свој црквено-правној регулативи и продукцији обје Цркве, научној и истраживачкој продукцији, свој литерарној продукцији о приморским Србима, који укида српски народ у приморју и који инсталира тезу о примарној уградњи регионалних полеђинских скупина у предио спољашњег динарског паса у отоманској експанзији, бунама и млетачко-турским ратовима 17. и 18. вијека. Она своја прихватилишта налази само у екстремним искорацима хрватске историографије (1875 – анонимни аутор ) и дисертацијама задарског архибискупа Пераштанина Вицка Змајевића (1720-1722).

                          (наставиће се)