Пише :Дејан Бешовић
Осим наведеног Миковићевог написа у „Србобрану”, ми имамо по истом предмету података и у једном новинском чланку, написаном поводом смрти Јока Суботића 1877.године То је „Посмртница Јока Гаврилова Суботића, Ришњанина, борца при првом устанку ослобођења Србије и витеза српског Таковског крста, који је рођен 1769 г. а у вјечност пресељен 14 јуна 1877”. Чланак је прештампала из „Новосадске заставе” бр. 116 од 27 јула 1877 Штампарија Н. Стефановића и друга у Београду 1878 на 12 страница обичне осмине. Ту се, између осталога, каже: „Када су Французи узели у војску бокељску младост и упутили у Дубровник, да им бране град од Црногораца, да је међу тим младићима био и Јоко, који није хтио да се у туђој војсци бори против своје браће. Договори се стога с неколико својих другова, те ноћу побјегне с њима из Дубровника. у једној барци, коју одвеза од неког француског ратног брода, који је био усидрен у луци. Два дана их је гладне и жедне носило море час на једну, а час на Другу страну и тек трећи дан им успије да уђу у Боку. Бојећи се да их Французи не ухвате и не осуде на робију, на галији, не смједоше се вратити кући, већ се одметнуше у планину. Како се тада Карађорђева ослободилачка борба била снажно развила, и Карађорђе био допро до Новог Пазара, Јоко са својом дружином одлучи да се пријави у Карађорђеву војску. У путу изгледа да им се придружило још неколико људи, јер се у овој „Посмртници” каже, да их је у све било 37 другова. Да их је могло бити толико, произилази из казивања Дионисија Миковића, који у споменутом напису у „Србобрану” наводи, да је у ондашњим бојевима учествовао становити број Срба и из других бокељских општина. Ту он изричито спомиње Ђура Живковића и Марка Стијепова Мирковића, оба из Паштровића, који су као учесници у Првом српском устанку много приповиједали о вожду Карађорђу и осталим српским јунацима ,као што смо и у претходном наставку навели .
Даље се каже : Карађорђе је Јока и дружину врло лијепо примио, те их је неко вријеме у својој војсци задржао, а затим их је, на њихову молбу, послао хајдук Вељку на Крајину, под којим су војевали све до његова пада. Јоко је са својом четом био при сваком јуришу у првим редовима српске војске, те се истицао храброшћу и јунаштвом „да не би себе и своју домовину (Боку) пред Вељком и његовим витезовима застидио”. – Овдје се не спомиње, да су Јоко и његова дружина донијели Карађорђу седам посјечених турских глава, нити се ово слаже са Јоковим казивањем у наведеном „Изговору”, јер се тамо не спомиње уопште хајдук Вељко, него се каже, да је Јоко са својом дружином био упућен под заповијест Милошеву.Када је био угушен Први српски устанак, по ријечима „Посмртнице” –Јоко је остао у животу са самих 18 другова, а остали су му погинули, и није се вратио у Рисан“, како се тврди у наведеном чланку у „Србобрану”, већ се одметнуо у хајдуке са неколико Шумадинаца и непрекидно нападао на Турке. Можда се ипак на неко кратко вријеме био вратио у Рисан, па видјећи, да га власти подозриво гледају и да му ту нема слободна опстанка, опет пошао у Србију, да четује против Турака. У то вријеме је године 1815. букнуо и Други српски, или Таковски, устанак, те се Јоко са својом малом четом, у којој је било и неколико Црногораца, тек тада придружио Милошу. „По успјешном завршетку овог Устанка Јоко је остао у животу са само 7 другова из његове чете. Мало затим врати се он својој кући у Рисан, гдје је тада имао четири сина, али га је надживио само један, по имену Мићо, који се бавио трговином.”Да је Јоко заиста учествовао у Другом српском устанку, а да није био тада код своје куће, у Рисну, најбољи је доказ то, што га је књаз Михаило г. 1865, пригодом прославе педесетогодишњице Другог српског устанка, одликовао Таковским крстом, јер иначе мало је вјероватно да би га био одликовао споменутом пригодом и наведеним орденом само ради његова учествовања у Првом српском устанку.Што у споменутом „Изговору” нема свих података о Јоковом ратовању и његовој дружини као у „Посмртници”, можда ће бити узрок његова дубока старост, када је био преслушан на Смоковцу, гдје му је кућа била, те је пропустио да све искаже, јер се неће бити већ свега тачно сјећао или ће томе бити узрок невјештина оних, који су га преслушавали и писара који је „Изговор” писао. Томе би могао бити узрок и то, што је чланак у „Србобрану” објављен г. 1906 за владе Карађорђевића, не дуго времена по насилном уклањању задњег Обреновића са српског престола, и писац чланка, или издавач календара, намјерно пропустио да наведе Јоково учествовање у Другом српском устанку под Обреновићима, ваљда да се не би што год замјерио ондашњим владајућим круговима у Србији. Ипак није могао да не спомене Јоково одликовање Таковским крстом, ради чега је, како изгледа, наведени „Изговор” био и састављен, да би се послао кнезу Михаилу, како би био обавијештен о Бокељима, који су се борили и у Другом српском устанку за слободу Србије. У ,.Изговору” је то приказано на начин, да се добије утисак, као да је Јоко био одликован само ради његова учешћа у Првом српском устанку.
И ова је „Посмртница” уствари посмртни похвални чланак у славу покојника. Ипак нам се чини да су подаци о Јокову учествовању у оба устанка и о његовој дружини тачни и истинити.
„Посмртница” је датована : у Котору 15 јула 1877, а потписан је „један Србин”, али нијесмо могли тачно установити, које се лице под овим називом крије.Успомена на Карађорђа у Боки се дуго одржала, а вјероватно и заслугом Његошевом, који је „Праху оца Србије” посветио „Горски вијенац” и најљепшим и најузвишенијим стиховима прославио Карађорђа. Као једна од успомена на „Оца Србије” међу Бокељима може се сматрати и велики брод на једра капетана Илије Русовића из Херцегновог око половине прошлог вијека. који је носио име „Карађорђе”.Такође битно је напоменути да је Морињ прво село у Боки, које је добило своју сталну основну школу. Тако се у документима налази забиљежено, да је прва стална школа у Морињу основана г. 1803 (А. Лазаревић, Развитак пучког школства у Боки Которској, Котор 1912, стр. 6). .Морињ је г. 1790 имао 2 „патентована” брода за дугу пловидбу и неколико мањих. Г. 1807 имао је 4 велика „патентована” брода, а г. 1809 имао је три велика и 8 мањих бродова (П. Д. Шеровић, Бокељски капетани и њихови бродови крајем XVIII и почетком XIX в., Јадранска стража бр. 7, Сплит 1932, стр. 235-238). Г. 1832 Морињ је имао 14 бродова дуге пловидбе (П. Д. Шеровић, Један попис бокељских помораца из г. 1832, Јадранска стража бр. 1, Сплит 1927).
(наставиће се)
