Пише :Дејан Бешовић

Други спис је био у прози, а наслов му је: „Историја славено -серпског Приморја”, који је, нажалост, изгубљен. Када би се овај спис пронашао и објавио, вјерујемо да бисмо у њему нашли доста података из историје Боке онога времена, који нам данас нијесу познати. Интересантно је поред тога, да је ово дјело посвећено митрополиту Петру Првом Петровићу-Његошу , из чега се закључује, да га је Томо и лично познавао и високо цијенио.Осим споменута два списа Томо је написао још два дјела о ратовању Срба с Турцима од 1804-1815 године ., а био их је послао у Србију по неком трговцу, али су се такође изгубила или уништена приликом њемачког бомбардовања Народне библиотеке Србије у Београду 6.априла 1941.године .

Томо је поклонио и Симу Милутиновићу неке црногорске пјесме, за које Симо каже“ Да Милиновић или није знао, или није хтио да му каже, ко их је спјевао, али пошто су му се свидјеле, он их је радо примио и објавио. Није искључено да су то пјесме митрополита Петра Првог Петровића-Његоша.“

Милиновић није био једини Бокељ, који је учествовао у Првом српском устанку, али је, свакако, био најглавнији. Док је, наиме, Карађорђе са својом војском гонио Турке и ослобађао српске крајеве, Боку су били окупирали Французи. Из једног написа, објављеног на стр. 117-120 у календару „Србобрану”, издатом у Загребу за г. 1906, под насловом: .„Бокељи за ослобођење Србије под Карађорђем 1804 г. од Дионисија Миковића, игумана манастира Бање у Рисну”, произилази, да се г. 1809, када jе Устанак био на врхунцу и када је Карађорђе ударио на Сјеницу, упутише из Рисна петнаест мoмака, да се придруже Карађорђевој војсци. Један од њих, Јоко Гаврилов Суботић, старац у дубоким годинама, исприповиједао је г. 1867 њихов полазак у српску војску на слиједећи начин: када се чуло, да су се Срби дигли против Турака, договоре се њих петнаесторица да крену као добровољци у српску војску. Упуте се преко Херцеговине и на сам Тројичиндан стигну у манастир Острог. Ту се неколико задрже и одатле крену, те преко Мораче и Васојевића дођу у Сјеницу, коју је управо оног јутра Карађорђе био заузео. На питање Карађорђево, ко су и одакле су и у којој су намјери дошли, они му одговоре: “Ми смо, господару, од Рисна и дошли смо Богу и теби – једном смо се родили, па једном да погинемо за крст часни и слободу српску”. Када му затим показаше седам турских глава, које посјекоше, када се сукобише успут с Турцима, Ђорђе бијаше њиховим јунаштвом врло задовољан и рече им: „Е моји синци, немате коња, а да имате не бих вас од себе одвајао, али даће Бог да ћемо их добити… Него ми кажите с којим војводом за сада хоћете”. Затим им дарује по седам талијера и изда увјерење, да су добровољци с наредбом, да им се имају дати опанци, пошто своје раздеру и да их дочекују и перу гдјегод дођу. Они се тада одлуче да пођу под заповијед Милошеву. У Сјеници остадоше три дана, а одатле крену за Нови Пазар. Ту су се борили с Турцима 15 дана и од њих петнаесторице четворица погибоше, а тројица бјеху рањена. Ту је Јоко уграбио рањена Николу Туфејџију и спасио га, да га Турци не погубе. За то вријеме, што су се били с Турцима, били су се јако изморили, јер док су се турске чете измјењивале, они су вазда били исти. Стога Карађорђе науми да удари на Турке ноћу, да их тако изненади и у забуни потуче. Тако се збиља и догодило. Борили су се с Турцима до зоре, разбили их и угнали у град. Истог јутра дође Карађорђу глас, да Турци иду на Београд. Он на то изда наређење, да само коњаници крену за Београд, рањеници у Чачак, три хиљаде војске на Јавор, а двије хиљаде пут Златибора. Војска, која је била одређена да удари на Златибор, била је под заповједништвом Милошевим, а у њој је био и Јоко. Код Златибора стигоше на Петровдан и ту им Турци ударе у зору, а они одмах јавише оној војсци, која је била на Јавору, да навале на Турке с леђа. Тако и сада разбише Турке и гонише их до Пљеваља и све им одузеше и оплијенише. У овој бици Јоков друг, Јован Шибалија, убије Заин-бега Љубовића, али и он исти ускоро погибе. Када Милош видје Јована мртва, би му га, каже Јоко, врло жао и нареди му, да га одмах унесе у шанац. Пошто ту бјеху Турци потучени и за неколико времена не бијаше борбе, Јоко се врати преко Пљеваља, Таре, Језера и Дробњака у Рисан, а његов рођак, Симо Суботић, оде у Београд.У споменутом напису се каже, да је Јоко овај свој „Изговор” (изјаву) испричао 12 маја 1867 на извору Смоковцу у Рисну и о томе је био сачињен записник. При крају је било написано: „Кр+ст Јока Гаврилова Суботића не умијући писати”. Као свједоци овом „Изговору” и крсту били су потписани Митар Катурић. и Константин Ивелић.Овај „Изговор” послао је Лесо Папреница ондашњи претсједник Општине рисанске, своме пријатељу, Матији Бану у Београд, а он га је предао кнезу Михаилу Обреновићу. Кнез Михаило је на то одликовао старца Јока Суботића Таковскијем крстом. Орден је с односном дипломом упућен ондашњем руском конзулу у Дубровнику, а овај је то послао Илији Рамадановићу, ондашњем црногорском заступнику у Котору. Рамадановић је ту пошиљку прослиједио Општини рисанској, а њезина је управа орден и диплому свечано уручила Суботићу.У овом се напису даље каже, да је оригинал споменутог „Изговора” био похрањен у архиви Општине рисанске. Остаци старих општинских списа из Рисна смјештени су данас у Архиву при Завичајном музеју у Херцегновом. Ми смо их подробно прегледали, али споменутог „Изговора” нијесмо нашли.Међутим, осим наведеног Миковићевог написа у „Србобрану”, ми имамо по истом предмету података и у једном новинском чланку, написаном пригодом смрти Јока Суботића г. 1877. То је „Посмртница Јока Гаврилова Суботића, Ришњанина, борца при првом устанку ослобођења Србије и витеза српског Таковског крста, који је рођен 1769 г. а у вјечност пресељен 14 јуна 1877.године ”. Чланак је прештампала из „Новосадске заставе” бр. 116 од 27 јула 1877 Штампарија Н. Стефановића и друга у Београду 1878.године  на 12 страница обичне осмине. Ту се, између осталога, каже, када су Французи узели у војску бокељску младост и упутили у Дубровник, да им бране град од Црногораца, да је међу тим младићима био и Јоко, који није хтио да се у туђој војсци бори против своје браће. Договори се стога с неколико својих другова, те ноћу побјегне с њима из Дубровника. у једној барци, коју одвеза од неког француског ратног брода, који је био усидрен у луци. Два дана их је гладне и жедне носило море час на једну, а час на Другу страну и тек трећи дан им успије да уђу у Боку.“ Бојећи се да их Французи не ухвате и не осуде на робију, на галији, не смједоше се вратити кући, већ се одметнуше у планину. Како се тада Карађорђева ослободилачка борба била снажно развила, и Карађорђе био допро до Новог Пазара, Јоко са својом дружином одлучи да се пријави у Карађорђеву војску. У путу изгледа да им се придружило још неколико људи, јер се у овој „Посмртници” каже, да их је у све било 37 другова. Да их је могло бити толико, произилази из казивања Дионисија Миковића, који у споменутом напису у „Србобрану” наводи, да је у ондашњим бојевима учествовао становити број Срба и из других бокељских општина. Ту он изричито спомиње Ђура Живковића и Марка Стијепова Мирковића, оба из Паштровића, који су као учесници у Првом српском устанку много приповиједали о вожду Карађорђу и осталим српским јунацима.

                            (наставиће се)