Пише:Дејан Бешовић

Битно је напоменути да ,иако је француска власт била директнија и строжија од млетачке у односу на наше људе, ипак је судбина овог Паулучијевог декрета морала бити истовјетна оној коју су имале сличне млетачке одлуке и наредбе, јер је извршење овог декрета, као и оних ранијих млетачких, било повјерено домаћим главарима и паросима, који иако су повремено тражили интервенцију туђинских власти ипак, једва са неким изузетком, нијесу били у стању да се пред тим властима појаве као проказивачи.Да млетачке, па аустријске и, на крају, француске мјере предузимане у односу на српске народне обичаје у Боки нијесу успјеле да на њих утичу доказује се, сем тиме што су се те мјере у кратким размацима понављале, и чињеницом да ти обичаји, задржавши и све своје драстичне форме, имају свој непрекинути  континуитет, тако да послије поновног окупирања Боке од стране аустријске војске, долази и до предузимања нових аустријских мјера у односу на њих.На сугестије и по предлогу аустријског среског начелства за Боку, у циљу одстрањивања”разузданости које настају приликом свадба, нарочито код становника православне вјере”, аустријска управа за Далмацију у Задру својом одлуком бр. 4188/1076. од 16. марта 1824. године наредила је сљедеће:

Када званице на свадбу прелазе двадесет, младожења ћe бити дужан да обавијести сеоског главара, како би овај поставио сеоску стражу која ћe на дан свадбе дјеловати у циљу спрјечавања било каквог нереда.Уколико младожења не би поднио пријаву, биће кажњен новчаном казном као горе у корист општинске благајне.Горње казне ћe, на основу пријаве, а по утврђеном чињеничном стању, изрицати Срески суд, који ћe у име славног Среског начелства објавити путем огласа речене одредбе”.

Срески суд у Котору, достављајући предњу одлуку општини Котор, додаје сљедеће:

„Што се тиче, пак, обичаја за који се каже да је овладао србо-православцима, наиме да најближи сродник младожење, или онај који држи превез,проведе прву нoћ у невјестинском кревету (Relativamente poi ala pratica, che dicesi invalsa tra gli abitanti greci, che cioи il più prossimo congiunto dello sposo, o il portatore del rappo nuziale si restititi (sic!) nel letto della sposa durante la prima notte), узвишена Далматинска управа се заузела код пречасног Владичанског уреда како би овај напустио подручје му парохе да нарочитим настојањем постигну да се укине један обичај који вријеђа чистоћу породице и вјере.”На крају Срески суд у Котору позива управу Которске општине да се што је могуће ефикасније заузме да би се укинуо”речени саблазни и опасни обичај”.

Као и раније туђинске власти, тако и аустријске, у периоду своје друге владавине над Боком, нијесу у вршењу наших народних обичаја констатовале само расипништво и разузданост, већ су у њима уочавале важног носиоца народног карактера својих поданика у Боки, који су не само језиком, већим дијелом вјером и ношњом, већ и тим обичајима били чврсто повезани са Црном Гором и даље са свеукупним Српством, са којом су се били недавно удружили у заједничкој борби против Француза, која је резултирала у стварању њихове државне заједнице, коју је Бечки конгрес осујетио нарочитим настојањем Аустрије.

Освједочене о сродности и тијесним везама Бокеља и Црногораца у прошлости, као и о њиховим заједничким стремљењима за чије остварење су велике наде полагали у Русију, аустријске власти су сматрали потребним да своје поданике у Боки што више одаље од Црне Горе. А да би се то постигло, требало је урадити на оне елементе који су кохезивно дјеловали на црногорско-бокељске односе.

Док су аустријске власти вјеровале да ћe постепеним модифицирањем народних обичаја знатно допринијети и постепеном одстрањивању изразито српског  карактера Бокеља, и тако постићи њихово духовно одвајање од Црногораца, дотле су сматрале да не смију пропустити ниједну прилику која би им омогућила да спријече сваку директну везу Бокеља и Црногораца која је излазила из оквира узајамне трговине. Оне су чак и у већ давно устаљеном обичају Бокеља да сваке године на дан светог  Василија Острошког  у већем броју одлазе у ходочашће острошком свецу, гледале акт супротан њиховом политичком ставу у односу на Црну Гору. Зато је 7. јуна 1823. године Среско начелство у Котору “због потребних полицијских мјера” забранило “уобичајено ходочашће” у манастир Подострог поводом скорашње свечаности св. Василија „buone viste di polizia… hanno imposto all’ imperial Regio Capitanato circolaire la necessita di proibire per quest’ аnno il solito peregrinaggio al convento di Ostrok per la vicina ricorrenza della solenita di San Vassilio.“(Добри полицијски ставови… издали су окружницу Царској краљевској капетанији којом се захтијева забрана уобичајеног ходочашћа у манастир Острог ове године поводом предстојеће годишњице прославе Светог Василија- превод аутора ) .

Достављајући одлуку о горњој забрани Управи Општине Котор, Срески суд у Котору обавјештава исту да не смије издавати онима који би намјеравали отићи у Подострог уобичајену исказницу потребну ради добијања пасоша, а уз то подвлачи да ако би услиједило тајно одлажење, општински начелник мора под пријетњом најтеже одговорности (sotto la piщ grave responsabilita) пријавити прекршиоце горње забране.

У одлуци о горњој забрани стоји да се иста односи на 1823. годину, али се она обнављала и наредних година из истих разлога.Но и  поред ових забрана Бокељи су и даље упорно настављали са одлажењем у Подострог, нарочито приликом прославе Свечевог дана. Овај обичај је надживио аустријску владавину над Боком, а познато нам је  да су у ходочашћима светом  Василију Острошком учествовали и Бокељи католичке вјере од којих су неки још у животу,све до појаве католичког Свештеника полутана Дон Бранка Сбутеге.

Аустријске власти су више водиле бригу о нашим српским народним обичајима него раније, млетачке и француске.

Поред Среског начелства, и Срески суд у Котору, коме су наши народни обичаји морали бити често предмет његових расправа, хтио је да се детаљно о њима обавијести, зато је својим актом бр. 491 од 13. фебруара 1825. године тражио од Управе Општине Котор да му поднесе подробан извјештај”о разним славама и народним обичајима“ (sulle diverse sagre e consuetudini nazionali).Овакви извјештаји су били, свакако, затражени и од других општина. Извјештај Општине которске, који је услиједио 4. марта, тек послије ургирања Среског суда од 2. марта, веома је штур, и стиче се утисак да је управа Општине њиме хтјела само формално удовољити поновном тражењу које није дозвољавало ни најмање одлагање –А vista del presente rimetterà essa Podesteria il rapporto chiestogli (!) col deoreto № 491.13 u(ltimo) d(ecarso) febraio. У њему се говори само о крсном имену, и то врло оскудно. Од нашег интереса је једна тврдња да се”код занатлија, а нарочито код православаца[56] ниске наобразбе, уобичавају уочи крсног имена играти народна кола уз народне пјесме” -Fra gli artisti, pero e soprattutto fra Greci di bassa istruzione si suole anche danzare alla sera alla foggia nazionale, cantado canzoni illiriche.Да су и поред свих наведених и других мјера разних туђинских власти народни обичаји у Боки и даље персистирали у свим својим манифестацијама, поред осталог доказ је и један врло занимљив анониман спис из 1833. године који говори о народним обичајима у Доброти „Ragionamenti sopra leusanze di Dobrota”. Овај спис је користо Милош Милошевић у свом чланку “Економски фактор у обичајима Доброте с почетком XIX стољећа”. У овом спису писац даје врло занимљивих анализа и, поред осталог, тврди”да се број обичаја чак и повећава” и “да су обичаји, посредно или непосредно, навели мјештане на непотребне трошкове од преко милион фиорина за четврт стољећа (од 1807, до 1833. г.”.Дакле, кад су се у Доброти – чији је културни niveau био у ово вријеме на завидној висини, а у бокељским размјерама представљао врхунац-народни обичаји у пуној мјери и у свим својим манифестацијама одржали, онда је заиста схватљиво што су се у осталим,тзв . примитивнијим, крајевима Боке потпуно сачували, да би се тек много касније у новим, знатно измијењеним животним условима, који су осјетно утицали на патријархална схватања и навике, али не административним мјерама, почели дијелом модификовати, а дијелом и ишчезавати.Посебно је то исчезнуће српских обичаја  наглашено у савременом добу .

                             (наставиће се)