Миграције, из Русије у Америку, саставни су дио судбине која вјековима искушава српско национално биће; али, гдје год су ишли, Бокељи као етнички Срби заједно са Црногорцима -Србима старе Црне Горе  су постајали заслужни грађани и заузимали истакнуте положаје; Душан Мартиновић, у својој студији,   Црногорцима и Бокељима пише Ови храбри људи који су се попели на највише војне положаје у Русији.

Преписка о пресељењу Требјешана у Русију (намјесник Петар Велики и морачки војвода  Мина Лазаревић ) трајала је деценију и по, од 1788. до 1804. године.“ Пресељење Требјешана догодило се тек у октобру 1804.гидине а  Мартиновић даље каже :Те године се доселило само 22 породице, са преко 100 чланова, које су се 1805. настаниле у Тираспољском округу. Свака породица је добила 150 десијатина земље и 150 рубаља помоћи. Према неким подацима, средином 1805. године, још једна група од 50 породица, са око 250 чланова, кренула је руским бродом.

Крајем априла и током маја 1817. године, три брода (грчко-руски, аустријски и енглески) превозила су бокељске емигранте из Котора до Црног мора. Први брод је превозио 303 особе, други 200, а трећи 835 људи“. Према истраживању  Ђока Пејовића, „На једном броду путовало је само 192 особе (21 из Бјелице, 131 из Цетиња и 30 из Његуша), и то 94 мушкарца и 98, односно 88 жена, а на другом 340 (24 из Његуша, 14 из Цетиња, 123 из Бјелице, 20 из Цуца и 159 из Ћеклића, односно 188 мушкараца и 152 жене). На другом броду путовало је 208 Бокеља (29 из Каменара ,59 из Рисна ,16 из Котора ,103 из Бијеле ,Кумбора и Ђенивића ,86 из Тивта и тиватског поље и сл)Тада су сви Доњокрајци из околине Цетиња кренули ка Русији, осим 8 породица. Поред ових, кренула је и једна породица за коју је Петар Велики требало да плати трошкове превоза. Путовање до Цариграда трајало је пуна два мјесеца, без основних услова. Уместо хлеба, путници су јели зрна пшенице; на броду је владала епидемија тифуса и других болести, од којих је умрло 24 људи, углавном старијих особа и деце, а након смрти бачени су у море. Сви мигранти су враћени из Цариграда јер, наводно, нису имали уредну пасошку документацију. Тако су „зли и гори“ повратници, након дугог лутања по Медитерану, враћени у матичну луку, одакле су и кренули. Пре него што су кренули на своје неизвесно путовање, повратници су распродали све своје оскудне поседе – куће и имања, па су по повратку тражили од комшија и поверилаца да им врате имања која су им продали за бацачке паре, што је довело до свађа и погоршања већ тешке ситуације у сваком погледу… Такав је био епилог ове Српске  колоније из Старе Црне Горе и Боке у Русији, пуне драматичних и језивих догађаја са трагичним последицама. Ова неуспјела миграција имала је бројне друге последице и разочарања. Око 1.000 људи из Цуца, Бјелица и Боке  још увијек је било спремно за миграцију у Русију; чекали су да се претходна група тамо насели, како би и они могли да крену ка „обећаној“ земљи.“

У наредним годинама, до краја свог живота, владика Петар Први је покушавао да дио становништва Црне Горе пресели у Русију. Обраћао се руском цару и другим руским достојанственицима и моћницима да задовоље хитне потребе пресељења црногорских породица. Међутим, његови апели су остали узалудни.

Петар Други Петровић – Његош је кренуо стопама свог великог претходника. И он је био приморан да се обрати Русији, са захтјевом да омогући насељавање већег броја Црногораца и Бокеља  на њеној територији. Почетком 1836. године, Његош је упутио руској влади меморандум о тешкој ситуацији у којој се налази Црна Гора, истичући да 10.000 становника Катунске нахије и не може да опстане и сачува биолошку супстанцу.

Неки локални прваци су предлагали Његошу „да барем половину гладног становништва Катунске нахије као и Боке  пресели у Русију или неку другу земљу, како би се друга половина могла прехранити, док су се други томе противили, плашећи се да ће се исељавањем тако великог броја људи знатно ослабити одбрана Црне Горе од честих турских напада“.

У изузетно тешкој ситуацији – материјалној, унутрашњој – и спољнополитичкој – чинило се да Црна Гора може опстати само емиграцијом свог становништва.Укратко, у другој половини 19. вијека, многи црногорски и бокељски  младићи су се школовали у руским средњим школама, колеџима и универзитетима (факултетима). Већина је успјешно завршила школовање, али многи, заправо већина, остали су заувијек у мјесту школовања, или у неком другом дијелу простране руске земље. Мањи дио оних који су се вратили у отаџбину након завршетка школе остао је тамо, али су многи отишли у сусједне српске и друге земље да тамо наставе каријеру. Од 394 ученика и студената који су се школовали у Русији од средине 19. вијека до краја друге деценије 20. вијека, 198 студената се школовало у колеџима и универзитетима, или 17,15 % од укупног броја студената школованих у иностранству, или 54,56 %од укупног броја студената школованих у Русији.Мартиновић даље наводи :  Највећи број студената и младих људи дошао је из Старе Црне Горе – 224, затим из Северне Црне Горе – 93, и из Боке Которске – 11. Према подацима  Пејовића, број студената по факултетима и академијама био је сљедећи: Медицински факултет – 51, Богословски факултет – 49, Правни факултет – 39, Филозофски факултет – 13, Технолошки факултет (Политехника) – 7, Војна академија – 6, Пољопривредни факултет и Академија ликовних умјетности по један, док за 22 студента није могао да утврди шта студирају.“ Динамику образовања по годинама најбоље приказују следећи нумерички показатељи које набраја Глигор Станојевић: – До краја 19. вијека број средњошколаца из Црне Горе није прелазио 14 током године, а почетком 20. вијека овај број се постепено повећавао, достижући максимум у школској 1908/09. години – 30, број студената у школској 1910/11. години; – број студената од 1862. до 1878. године био је углавном уједначен и није прелазио просјек од 5, достижући 14 студената годишње крајем 19. вијека, а почетком 20. вијека показивао је тенденцију раста, тако да је у школској 1913/14. години било 24 из Црне Горе. Они који су, по повратку са студија из Русије, ступили у државну службу у Црној Гори, радећи као просветни радници, љекари, адвокати и други стручњаци – углавном су били присталице, најбољи тумачи и мисионари руске културе. Многи од њих, још док су студирали у Русији, прихватили су демократске идеје и револуционарне тежње, преносећи их у домовину. Међу онима који су остали у Русији, извјестан број је учествовао у Октобарској револуцији (1917), док је мањи број учествовао у бјелогардесјској руској морнарици која је била супростављена револуционарном бољшевичком покрету.  „.                     (наставиће се)