Пише :Дејан Бешовић
Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија-Serbia Maritima, називи су за историјску област која је током средњовјековног раздобља обухватала српске земље на источној обали Јадранског мора, првенствено у јужној и средњој Далмацији и непосредном залеђу, обухватајући простор од ушћа ријеке Цетине на сјеверу до Скадарског језера на југу. Током средњег вијека, у српско поморје су спадале: Неретљанска крајина, Захумље, Травунија, Конавли и Дукља, односно Зета. У различитим периодима, тим областима су владале српске династије Властимировића, Војислављевића, Немањића, Балшића,Црнојевића и Косача.
O српском приморју у већ цитираном раду Милоша Благојевића „Србија у доба Немањића “ се наводи : „Током 9. века у јужној Далмацији југоисточно од реке Цетине настале су српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, које су биле раздвојене планинским венцима. Временом је у тим областима преовладало је западно хришћанство, а у континенталним областима, укључујући Рашку, источно. Према одлуци црквеног сабора у Сплиту-познатом и као први спљетски саборб, који се састао 925. године у присуству захумског кнеза, Захумље је прешло под јурисдикцију Сплитске надбискупије. Центар српске државности дуго времена се померао из приморских области дубоко у унутрашњост и обратно. Дукљом, Травунијом и Захумљем периодично су управљали жупани из Рашке током 9. и 10. века. Дукља је међутим успела да сачува политичку независност. Године 1018. приморске области заједно с осталим српски земљама потпали су под власт Византије.Извесну самосталност у управи имали су приморски градови Котор, Будва, Бар, Скадар, Улцињ и други. У тим градовима живело је романизовано становништво које је углавном говорило романским дијалектима. Славизација у тим градовима почела је тек у 10/11., а завршила се у 12. веку. О историји једне приморске земље, Дукљи, извештава Летопис попа Дукљанина. Неко време Дукља је ујединила под своју власт све српске земље, укључујући Зету, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Међутим, после смрти дукљанског краља Константина Бодина уједињена држава се распала.
Српски кнез Стефан Немања покушао је да освоји Дубровник, али је претрпио неуспех и 1186. године закључио с градом мировни споразум. Најбоље односе са унутрашњим српским областима имао је приморски град Котор. Године 1366. Зета се отцепила од српске државе. У 15. веку после дуготрајног рата са Венецијом изгубљено је цело Зетско приморје, укључујући градове Котор, Скадар, Леш и Улцињ и област Паштровића. Године 1333. будући српски цар Душан продао је Дубровчанима полуострво Стонски рат. Године 1398. године у састав Дубровачке републике ушли су и области Конавле и Приморје, а 1410. године и острва Корчула, Брач и Хвар.Током 15. века, српске приморске области су највећим делом потпале под османску власт, док је мањи део остао под млетачком влашћу. Османски део је био подељен измеђи два санџака, Херцеговачког и Скадарског, док је млетачки део био подељен између Млетачке Далмације и Млетачке Албаније.Од 1809. до 1815. године налазили су се саставу Илирских провинција. После тога прикључене су Хабзбуршкој монархији, односно Краљевини Далмацији. Званичан језик у Далмацији био је италијански. Према плану о обнови српске државе Начертанију, који је 1844. године саставио Илија Гарашанин, Србија је требало да добије излаз на Јадранско море присаједињењем Црне Горе и Северне Албаније. У Југославији старо Српско приморје улазило је у састав Приморске и Зетске бановине. Приморска бановина је 1939. године ушла у састав Хрватске бановине. После Другог светског рата Српско приморје нашло се у саставу федералних јединица Хрватске, Црне Горе и БиХ ,подручје града Неума.Према Начертанију, Србија је требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању области Босне, Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније (што је подразумевало Стару Србију тада у саставу Османског царства. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом. Према Гарашанину, Србија полаже „свето право историческо“ на ове земље, које се темељи на Душановом Српском царству из 14. века.Значајан утицај на настанак Начертанија имала је велика емиграција, политичка елита Пољске, избегла из земље након неуспелог новембарског устанка против Руске Империје 1830. године. Ова многобројна и политички утицајна емиграција је, вођена истакнутим дипломатом, кнезом Адамом Чарторијским (1770—1861), формирала своје центре у Лондону, а посебно Паризу (у чувеном хотелу Ламберт), ради подстицања антируске и антиаустријске делатности широм Европе.Чарторијски почетком 1840-их шаље на Балканско полуострво и у Турску на неколико мисија. Упутио је у Србију 1843. године посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха (1807—1892), са планом који је имао да предочи Илији Гарашанину, истакнутој личности тадашњег уставобранитељског режима. Захов план је предвиђао ослобођење и уједињење Јужних Словена, који би потом помогли ослобођење Пољске од аустријске и руске власти.
План пољске емиграције уобличен у Заховом Плану за словенску политику Србије састојао се у томе да малу српску кнежевину претвори у политичко и војно средиште одакле би кренуле акције за ослобађање и уједињавање Јужних Словена — Срба, Хрвата и Бугара. Зазирући од могућности деобе европског дела Турске између Русије и Аустрије, Зах се залагао за стварање државе Јужних Словена, независне спрам обе поменуте силе. За такав државотворни подухват се уздао у подршку западних сила, пре свега Француске и Енглеске. Захов документ је замишљен као „План стварања заједничке државе Јужних Словена, ослобођених из ропства Аустрије и Турске, снагом српске државе“.Гарашанин је, на основу Заховог Плана, током 1844.године сачинио своје Начертаније, „програм спољашње и националне политике Србије“, са око 90% једноставно преузетог текста. У неким деловима прерађујући Захов нацрт, Гарашанин је замислима о југословенској држави, претпоставио уједињење „свих народа српских и поморских .Гарашанин луцидно пише : Движеније и таласање међу Славенима почело је већ и заиста никад престати неће. Србија мора ово движеније а и ролу или задатак, који ће она у том движенију за извршење имати, врло добро упознати. Ако Србија добро пројесапи шта је она сад? у каквом се положенију налази? И какви њу народи окружавају? То се она мора уверити о томе, да је она још тако мала, да у овом стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим је народима за постићи своју будућност свој задатак имати мора. Из овог познавања проистиче черта и темељ српске политике, да се на не ограничава на садашње њене границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који ју окружавају“ завршава Илија Гарашанин своју уводну реч у Начертанију .“ Илија Гарашанин је правио нацрт о будућој српској држави која би најприје обухватала: Кнежевину Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору и Сјеверну Албанију. Борба за уједињење ових области била би вођена постепеним откидањем османских територија, у процесу незаустављивог пропадања оба царства.Гарашанин је систематски изостављао придев „југословенски“ који се налазио у Заховом плану, мијењајући га са СРПСКИ Такође, Захов закључак да Србија мора постати „језгро будуће Јужнословенског царства“ Гарашанин мудро и државотворни мијења са „будућег Српског царства“. Међутим, за разлику од Гарашанина, Зах је наглашавао да Србија не може бити успјешна док не укључи Хрвате и призна их као једнаке, што је Гарашанин изоставио из свог програма.Гарашанин је избрисао читаво Захово поглавље о односу са Хрватима, које наглашава да су они „један и исти народ“ који говори исти језик писан са два писма.Неки српски историчари сматрају да је Гарашанин из Начертанија изоставио Хрвате из подозрења на пољске намјере да преко њих прошире утицај Католичке цркве на јужнословенски свијет. Гарашанин је имао посебну пажњу према Српској Боки невести Јадрана и тај појам он уводи у савремену нашу литературу, наводећи да су то чинили и Светородни Немањићи .Иако тајни документ, Гарашаниново Начертаније је било званичан програм двије српске владе, као и црногорске државе владике Петра Другог Петровића -Његоша.
(наставиће се)
