Пише :Дејан Бешовић
У Котору и другим градовима живјели су Италијани , Срби и незнатни број мањих народа . Доминатна религија била је католицизам, док су православни вјерници већински живели у осталим претежно брдским крајевима.
Арбанади су живјели на југу Млетачке Албаније. У Улцињу су чинили половину становништва и већину у Драчу.
Падом Млетачке Албаније долази до постепеног пада у броју италијанског становништва и оних који говоре италијански језик.
Током венецијанске власти у историјским изворима је забиљежено неколико случајева корупције, злоупотребе власти и дискриминације локалног српског становништва.Неколико знаменитих људи је живјело и стварало на територији Млетачке Албаније, укључујући првог историчара венецијанске опере Крста Ивановића и штампара Андрију Палташића. На овом мјесту цијенимо да је корисно изнијети злоупотребе и шиканирања Срба у Боки Которској
Прва страница Centra Formama Suae Comissioniss наводе три примјера злоупотреба од стране венецијанских официра у Млетачкој Албанији- Analiss Universitatis Apulentiss seria historica 20 73-84.pag. (превод Вања Поповић) :
Злоупотребе које је починио Пјетро Аримондо укључивале су мучење и погубљење четири особе, што је тешко кршило грађанска права.Они су били бокешки Срби и потпуно невини .
Аримондо је добио двогодишњу затворску казну и конфискацију имовине, што је проглашено благом због његових бруталних поступака.
Бенедето Контарено се суочио са критикама због високог опорезивања и лошег управљања, што је изазвало сеотске побуне у Скадру.
Паоло Квирино је оптужен за сексуално злостављање и корупцију, осуђен на затворску казну и конфискацију имовине.
Ови случајеви илуструју системску корупцију међу млетачким званичницима у Албанији, што угрожава политичку стабилност Венеције.“Из самим млетачких архива види се неравноправан положај српског народа у Скадру и Котору .
Под влашћу Млетачке републике, Котор се налазио од 1420. до 1797. године. Добро утврђени град су опсађивали и Турци 1538. и 1657.године , посјећивала га куга 1572. године, а готово је уништен у земљотресима 1563. и 1667. године. По Споразуму из Кампоформија из 1797. године прешао је у руке Аустрије. Наполеонови Французи су га окупирали 1805-1806, као и од 1807-1813. године, кујући у њему и свој новац.Многи наши научници с правом су тврдили да је Котор био најантисрпскији град на приморју све до Кривошијског устанка 1869.године .
У периоду од 15. до 18. вијека, на далматинским је просторима вођено неколико млетачко-турских ратова. Продори османских снага до млетачких посједа у Далмацији вршени су већ током млетачко-турског рата (1463-1479), а знатно су интензивирани током наредног млетачко-турског рата (1499-1503). Млетачки посједи у Далмацији поново су пострадали за вријеме Клишког рата (1537-1540), а османска власт се током наредног млетачко-турског рата (1570-1573) проширила до самих зидина млетачких градова у опустошеној Далмацији.До преокрета је дошло тек током Кандијског рата (1645-1669), када су млетачке снаге успјеле да ослободе дио далматинског залеђа – acquisto vecchio -стара стеченост . Потом је за вријеме Првог морејског рата (1684-1699) услиједило још значајније проширење млетачке Далмације према унутрашњости acquisto novo –нова стечевина, а коначна млетачко-турска граница у Далмацији утврђена је након Другог морејског рата (1714-1718), када је дошло до додатног млетачког проширења acquisto novissimo -најновија стечевина. Такво стање је остало све до краја млетачке власти у Далмацији 1797.године .Током пролећа 1797. године, дошло је до наглог погоршања међународног положаја Млетачке републике. Склапањем Леобенског уговора.Године 1797 .18. априла између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес постепеног комадања млетачког државног подручја. Уговор је садржао одредбе о будућој промјени статуса Млетачке Далмације, која је обећана Хабзбуршкој монархији. Искористивши политичке немире у Венецији, бечки двор је већ током љета 1797. године извршио војно запоседање Млетачке Далмације, а ново стање је озваничено Кампоформијским миром -17. октобар 1797. године, чиме је окончано вишевјековно млетачко присуство на источној обали Јадрана.
Током прољећа 1797. године, дошло је до наглог погоршања међународног положаја Млетачке републике. Склапањем Леобенског уговора 18. април 1797.године између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес постепеног комадања млетачког државног подручја.
Границе Далмације утврђене Линијом Мочениго 1718. са подручјем Дубровачке републике и те границе су до 1918.године остале непромијењене. У вријеме османлијске управе измијењена је етничка структура становништва, која је потенцирала постојеће разлике. То се добро може пратити и на темељу повлачења чакавског нарјечја унутар градских зидина приморских градова и на отоке, док се у простору Равних котара, Буковице и Далматинске Загоре шири штокавско нарјечје. У залеђини Далмације насељава се православно српско становништво. Осим језичних и вјерских разлика, до изражаја долазе и социо-културолошке разлике. Јасно се разликују два културна слоја: острвски и приморски простор средоземне културе те далматинско залеђе с наглашеним елементима динарске патријархалне културе. Диоба на бодуле и влаје само је шаљив и примитивни одраз наведених разлика. Међутим, између те двије културне јединице није могуће утврдити оштру границу јер друштвене и економске везе постепено резултују интеракцијом и међусобним прожимањем.
Како би што више интегрисао простор од сјеверне Далмације, преко Дубровачког приморја, до Боке которске, бечки двор је све те области третирао као јединствену административну и територијалну јединицу, са посебним покрајинским сабором и управом, те је створио и обједињену римокатоличку задарску црквену покрајину -задарску метрополију, којој су биле подређене све далматинске бискупије, укључујући Сплит и Дубровник, дотадашња надбискупска средишта.
(наставиће се)
