Пише: Дејан Бешовић
Појам Поморје присутан је у титулама владара Србије и Босне. Тако се напримјер српски краљ Стефан Радослав у 13. вијеку титулисао као „краљ Србије Поморја”. За вријеме свог краљевања Стефан Душан се у хрисовуљи Хтетовском манастиру из 1343. потписује као „Стефан у Христа Бога верни краљ и Богом самодржац свих српских и поморских и грчких земаља”. Цар Стефан Душан носио је титулу „самодршца Срба и Грка, Поморја и Западних страна”. Међутим, у Душановој титули, како је доказао Динић, „Поморје означавало је не старе земље Немањића, него нове, које су освојене у Византији. У другим Душановим повељама среће се синтагма „приморска земља”. После изумирања царске династије Немањића босански бан Твртко I крунисао се 1377. у српском манастиру Милешеви у гробу светога Саве као „краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна”. У повељи краљ Твртка I Дубровнику од 10. априла 1378. године пише:И дођох у земљу Поморску, и дођох овде у славан и добропоштен град Дубровник…
У црквенословенском језику обично се користила реч „Поморје”, а у народном језику „Приморје”. У Босни термин „Поморје”, који је означавао српске земље, постепено је замењен термином „Приморје”. Титула босанског краља Стефана Дабише (1392–1398) гласила је: „Стефан Дабиша, по милости божјој краљ Срба, Босне и Приморја.У средњовековним изворима, све српске приморске области називане су заједничким именом Поморска Земља. Овај појам су током средњовековног раздобља употребљавали како српски владари, тако и црквени достојанственици.“
Поморске земље биле су подијељене на :
-Неретљанскиу област коју су Византинци називали и „Паганија„која се простирала од ушћа ријеке Цетине до ушћа ријеке Неретве укључујући и острва Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет.
Чинили су је жупе:
Растока -данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца
Мокро од Вруље до Подгоре у приморју и
Дален око данашњег Томиславграда у залеђу.
У њој су се налазили утврђени градови:
Мокро (Макарска),Верула (Вруља),Острок (3аострог),Славинец (Градац) и биле су потчињене Котору .Милош Благојевић у монографији „Србија у доба Немањића „Београд 1988 констатује : Ову област су настањивали Срби, који су по реци Неретви прозвани Неретљани, а Византинци су њихову земљу прозвали „Паганија” због тога што њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба и осталих Јужних Словена. Неретљани су били српско племе, прозвани „гусарима на Јадрану.Неретљанска кнежевина је основана од стране некрштених Срба, којима је дата погодна земља за насељавање у првој половини 7. века, незадовољним претходном земљом у теми Солун. Пошто су они напустили своју земљу у центру Балканског полуострва и кренули да се селе назад преко реке Дунав, Неретљани су убедили цара Ираклија преко свог посланика, гувернера Сингидунума, да им пружи нову земљу. Ту су се брзо стопили са месним романизованим становништвом које им је пренело тајне бродоградње које су комбиноване са већ развијеним словенским практичним вештинама. Романизовано становништво није успело да задржи своју културу у Неретљанској кнежевини, као другде у Далмацији, пошто су градови брзо изгубили своју славу — попут Нароне на ушћу Неретве која није преживела словенску инвазију.Цела Неретљанска кнежевина била је потчињена Котору ,искључујући град Дубровник .Неретљански пирати су почели да унапређују своје бродоградитељске вештине када су Арапи масовно почели да угрожавају воде Источног римског царства. Већ половином 7. века, 642. Словени су испловили са далматинске обале и напали беневетски Сипонте у заливу Монте Гаргано. Касније су се напади на Јадрану брзо повећавали, све док Неретљани нису постали највећа претња по безбедно путовање.Од 827-828, док је главнина млетачке поморске силе био у кампањи у сицилијанским водама, Неретљани су узели више слободе у својим пљачкашким походима, али када се млетачка морнарица вратила, Неретљани су се опет смирили. Један неретљански вођа је био покршен у Млетачкој републици 829, означивши мир између Неретљанске кнежевине и Млетачке републике. Међутим, не осећајући било какву изричиту обавезу лојалности, чим су се прилике на Јадрану или у Млетачкој републици погоршале, они су наставили са својом старом навиком, прекршивши мир. Када су Неретљани опљачкали и убили неке млетачке трговце који су се враћали из Беневента 834/835, Млечани су били запрепашћени. Због овога је нови млетачки дужд Пјетро Традонико 839. повео велику флоту против ових српских пирата. Да би их поделио и покорио, Млечани су успоставили мир са традиционалним савезницима Неретљана, далматинским Хрватима под кнезом Миславом и са неким неретљанским племенима под кнезом Дружаком.Млетачка офанзива је покренута још једном 840. против неретљанског кнеза Људислава, али је имала мало успеха. Дужд Пјетро је у походу изгубио више од 100 људи и морао је неславно да се врати у Венецију.Неретљани су искористили тренутак млетачке слабости када су их Арапи напали и предузимали су све смелије војне походе против Млечана. 846. су стигли до саме Венеције и опљачкали оближњи град Каорле. Неретљани су били први Срби који су преузели иницијативу у борби, али за разлику од осталих Срба свог времена , ово је било стриктно због личне добити и загарантованог добијања плена.“
Благојевић даље констатује
„Неретљани су до друге половине 9. века покушавали да оставе своје пиратске навике и комплетно промене свој начин живота. Половином марта 870, Неретљани су отели емисаре ромејског епископа који су се враћали са Црквеног сабора у Константинопољу. Неретљани су се дуго одупирали утицају хришћанства, све док их источноримски цар Василије I из македонске династије није коначно умирио војним путем, након којег је ујединио целу Далмацију под византијском влашћу. Притиснути, Неретљани су послали емисаре цару и затражили покрштавање. Византијски цар је послао свештенике у Неретљанску кнежевину и ставио Неретљане по своју заштиту.Арапски морнари су опљачкали неретљански Брач 872. Арапи су наставили да доминирају Јадраном све док их Ромеји нису протерали одавде и из околних подручја. Чим је царска флота напустила Јадранско море, Неретљани нису могли да издрже да још једном не обнове своје старе навике — што је изазвало млетачки војни поход против њих 886. Млетачки дужд Пјетро I Кандијано је 887. лично кренуо са 12 галија да нападне Неретљане и потопио је 5 неретљанских бродова у луци Мокро. Након што је искрцао своје снаге поред Мокрог, гонио је Неретљане, напредујући дубоко у копно. 18. септембра, Неретљани су га напали и нанели му тежак пораз. Сам дужд Пјетро је скоро изгубио живот у бици. Ово је изазвало да Млетачка република обнови антисловенски савез са италијанским владаром Берингом 7. маја 888.године .“Рашки кнезови су дуго добијали титуле великих кнежева, желећи да прошире контролу, између осталих, и на територију Неретљана. Наком мира из 893. између зараћених Рашке и Бугарске, велики кнез Петар Гојниковић из династије Властимировића је почео успјешно да шири свој утицај на Неретљанску кнежевину.Посебно интересантно је за нашу област проучавања то што је велики Кнез Петар Гојниковић подигао двије куле у Херцег Новом и Котору .
(наставиће се)
