Пише Дејан Бешовић

Све ово треба повезати са првим похаром Куча 1774. године. Изложени великим људским жртвама, превеликој турској војсци, пошли су према Малој речи у увале и скривена места, мислећи да их Турци неће наћи. Међутим, велика везирова војска наставила је даље за њима. Преживјели Кучи, пребјегну на братоножићку страну. Смјестили су се потом у пећине морачких страна, односно у Платије.Ровчани су Куче држали пуних седам година, од 1774. до 1781. године.

Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима, захтевајући да их врате, претећи да ће сва Ровца попалити. Пошто им није удовољено Турци припремише велику војску од Спужа, Бјелопавлића и Пипера.Међу бјелопавлићким јунацима вреди поменути Тока Машовог Филиповића. За своје вријеме црногорско-турских ратова истицао се храброшћу међу племеницима, а посебно међу братственицима. Био је познат као неустрашив, надасве предводник у свим биткама. Уважаван је и поштован. С правом су га истицали, полазећи у бој с ријечима: „Гдје је онај јунак без премца и мане, да стане пред нама”. То звање-јунак без премца, добио је у бици на Маљу, гдје се многи из његовог батаљона – чете нијесу могли похвалити. Кад је посјекао Турчина, његову главу је однио господару на Цетињу.Том приликом добио је одличје, јединство, аи ријетко тада у Црној Гори – Караковача медаљу.У селу Винићима, које се са сјевера граничи Никшићком жупом, с југа и истока Павковићима, док су западно Вражегрмци, било је низ истакнутих ратника из братства Станишића.Један од њих је и Радосав Савов Станишић, храбар и људски човјек, племенитог стаса, горостас, увијек одјевен у црногорску народну ношњу.

Он се врло млад истакао у борбама за слободу. Бива у првим борбеним редовима у Омер-пашиној години, да би убрзо био примљен на двор кнеза Николе за перјаника.

Ускоро скреће пажњу на себе, па га господар поставља за кабадахију.

Избијањем устанка у Херцеговини, међу првим ступом у „јајоше”, да би потом у ослободилачком рату учествовао у борбама на Вучјем долу, Никшићу, Бару и другим мјестима.Приликом освајања Бара, 1878. године, посјекао је двије турске главе.Неправду није могао да поднесе, па се на двору сукобио са перјаницима, чак и са књазом Николом и због тога емигрирао у Србију. На интервенцију Љубомира Ненадовића вратио се из емиграције и настанио у Никшићу. Радосав је био мудар човек, уз то је имао изванредно памћење. Умио је дивно да прича, па га је милина била слушати. Често је рјешавао поједине спорове и доносио пресуде.За стечене заслуге у рату и миру Радосав је одликован многим црногорским и страним одликовањима, међу којима и Обилића медаљом.Умро је 1929. у 89. години живота. Тада су Никшићани овом заслужном и племенитом човеку одали поштовање достојно његове личности. Некролог о његовој смрти објавила је „Слободна мисао”, где се, између осталог, наводи: „Радосав Савов Станишић живи међу нама као веза старих генерација, давно преминулих, и оних који настају. Нестају ти наши велики људи, јунаци и витезови, примери чојства и јунаштва. Тек онда осећамо њихову величину, када их нема, када више није међу нама”.Негдје почетком деветнаестог вијека рођен је у селу Лаће Перо Ђелов Иковић. Од раних дана почео је да се бави сточарством, издижући из кршовитих Лаћа на планину Вукотицу, погоднију од Пониквице, такође планине Брајовића, због тога што се са стоком могло остајати до касне јесени.

И данас се сјећање на тај догађај чува на његовом гробу пред црквом Јеленачким ријечима уклесаним након његове смрти: „Овдје почива у вјечном миру Пере Ђелова који је посјекао и осветио Баја Радованова”.Перо је једне јесени са својим бројним стадом остао у Вукотићи дуже од осталих. Приметио је да неко долази без најаве и да хоће да му плијени стадо. Узео је оружје, од кога се ни при спавању није одвајао, као и мач звани „вранокорац” који је заплијенио од убијеног Турчина. Отворио је стругу и викнуо угичу: „Ћи јаблане замном Бог и Св. Јован, ја сам ви со давао”. Ован је кренуо за њим, са чактаром који се надалеко чуо, а за њим све овце.Историјска истраживања у Грчкој, иако до сада недовршена, показује да је значајан број Бјелопавлића  ратовао у грчком устанку.

Најзначајнији је био Васо Брајовић – Васо Мавровуниотис (1797-1847) из Бјелопавлића, који је дошао до највиших чинова у војној хијерархији и након завршетка устанка остао у Грчкој. Стигао је у Атину из Смирне 1829, и прикључио устанку скупа с другим Црногорцима.

Сам Васо Брајовић-Црногорац овако описује учешће у грчком устанку: „На звук трубе домовина која је позвала своју дјецу у одбрану да би се збацио турски јарам, напустивши своју домовину, дјеловао сам у Грчкој. Ратујући против непријатеља наше вјере, испунио сам у сваком погледу свој дуг према домовини, и мој савјест је вријеме задовољен”.Црногорски корпуси у командама Грчког устанка, интегрисали су се са грчким. Многи Црногорци стекли су грчко држављанство, живјели су и радили као Грци, формирали породице и стекли поштовање. Као пример се наводи син Васа Црногорца, Тимолеон Васос, који је доспио до чина генерала и дјеловао иу устанку на Криту.Већина црногорских бораца била је са подручја Бјелопавлића. Због страховања од посљедица по своју родбину која је живјела под турском влашћу, одбацивали су своје право презиме, и замјењивали га именом родог мјеста. Та чињеница отежава истраживања о великом броју бораца за које се наводи само име и надимак „Црногорац”. Каталог имена чете Васе Брајовића, са датумом од 23. септембра 1824. године, обухвата 22 особе са надимком „Црногорац. Као пример наводим: Јован Монтенегрин, Јован Славан Црногорац, Григорије Ђуровић, Раде и Радош Црногорац, које Васо назива браћом.Под Васовим вођством учествују црногорски борци у многим биткама широм Грчке (у области Еубеје и Источне Стереје, у бици код Стира, у опсади Кариста иу бици код Врисакија, а посебно у поморској операцији на Пасари).Грчка признаје велики допринос Васе Црногорца иу писму са датумом од 20. децембра 1826. Димитриос Испилатис пише Васу Црногорцу: „Храбри генерале, од стране многих и наравно од стране генерала Евморфопулоса, обавијештен сам о твом патриотизму, о твом генералском духу и твојој храбрости…”.

На најпрометнијој подгоричкој улици, преко пута града Немањиног ,гдје је 1112 .године рођен оснивач модерне српске државе  19. децембра 2003. године конзул Републике Грчке у Подгорици Сотириос Атанасију на свечаностима приликом откривања споменика Васу Брајовићу (Васу Мавровуниотису), грчком хероју црногорског поријекла, поред осталог,

био је изузетан Црњобар, поред осталог, рекао је: „Васохра је Мавробар био изузетан. изванредан војник, бриљантни политичар, који је сав свој живот посветио промоцији вриједности слободе и националне независности Рођен је 1797. године у Бјелопвлићима, а 1817. био је приморан да напусти Црну Гору како би. избјегао прогоне Отоманске империје.

Петар Први Петровић Његош Владар и Владика ,господар Црне Горе и Брда у једној од посланица Бјелопавлићима 1826 .године  каже : Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира – незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама – прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода – објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство.

                           ( наставиће се)