Пише :Дејан Бешовић
У Бјелопавлићима је поштована задата ријеч, а уколико би се десило да се не поштује племеници су знали бити доста окрутни према непослушницима.
Поштован је, тако, договор између Бјелопавлића и Турака о несметаном проласку турских каравана кроз бјелопавлићка села на потезу Спуж–Никшић, трасом старог римског пута преко Мартинића, Павковића, Вражегрмаца и Повије. Тај договор прекршили су Бобичићи, Павличићи и Ђуро Богетић, нападајући караване и отимајући што су могли.Сазнавши за тај преступ, организује се суђење на Шупљој главици код села Горице, гдје су били и починиоци, осим Ђура Богетића који је био мало даље од скупа јер је знао шта их чека. Пошто је пресуда била да се осуде на смрт. Ђуро се дао у бјекство и настанио у Острогу, остављајући породицу у Вучици. Никада се није вратио, у Острогу је и умро. Кажу да се тамо и оженио, али није имао порода. Све наведено није сметало да се његови потомци истакну по понашању и јунаштву.У Вучици је живио његов син Пејо, за чијег су наследника Обрада везане многе знамените приче. Био је угледан како у братству, тако и у племену. Његова ријеч је поштована истичан је као мудар човјек. Позиван је да рјешава многе спорове у племену. Цијењен је и од ондашњег господара Црне Горе, Петра Првог Петровића, који му је чак повјерио да буде посредник у разграничењу Бјелопавлића са Пјешивцима, који су имали посједе на десној обали Зете до Кујеве( Кујава ) што на старом Влашком језику из којег је „израстао“ савремени албански значи Кудаидеш , па чак и до Фрутке – Фрутак . Доживио је дубоку старост.Обрадов унук Новица, син Божов, био је познати ратник у ослободилачким ратовима, па се његово име налази уписано у Петрушинском батаљону у Никшићком манастиру.Како народ каже-од добра коријена мора такав бити и изданак, тако из тог братства Богетића треба истаћи Новичиног унука Милију. Био је одабран да похађа војну школу у Србији, гдје га је затекао Први свјетски рат. Заједно са српском војском учествовао је у свим биткама и завршио на Крфу.Међу првима је ступио у јединицу српских и савезничких снага против аустро-угарске војске. Са групом бораца, као претходница, заузео је један од положаја на Кајмакчалану, омогућивши тако напредовање јединице, али је убрзо погинуо.Данас се његов гроб налази на српском гробљу Зејтинлик у Солуну.
Милијина храброст и јунаштво се не заборављају, тако да посмртно бива одликован највећим одличјима: Медаљом Обилића (двије златне и једна сребрна), Карађорђевом звијездом са мечевима. Француским крстом са мачевима. Албанском споменицом и, посебним одличјем, Александар својим ратним друговима.Насљедници Милијни брижно чувају сва та одликовања.Дрекале Пуљанов је, осим бављене земљорадњом, био познат као зидар, аи данас показују куће које је он зидао. Имао је браћу Јована и Милосава. Пред сам Балкански рат умрла му је жена, снаха и браћа и то све у непуних десет дана. Остало је доста сирочади, о њима је морао он да се расол. Био му је тежак живот.Бранко Павићевић у Историји Црне Горе пише : Преко дана, од раних јутарњих сати, ишао би на рад како у село тако иу Даниловград, а потом би деци спремао јело, прао их, крпио и правио опанке. Ђецу никако није могао утјешити. Да би их овесилио узео би гусле, окупио их, то претежно увече и тако их успављивао. Ближњи рођаци су се чудили и питали га шта то ради, плашећи се да случајно није почео да губи свијест. Тек су се збунили када су чули да он уз гусле успављује децу.Причало се да је сву децу са таквом топлином прихватао, а они су му узвраћали љубављу и поштовањем.
Одселио је са синовима у Метохију, да би након прогона од стране Шиптара 1941. године са породицом отишао у Ужице. Неки од његових потомака вратили су се у Бјелопавлиће.Од ближњих рођака Машана Јовичина Брајовића сазнао сам ову причу.Стасао Машан за женидбу, вриједан и диван момак. Сједељке и вечерње забаве биле су редовне, како у његовом селу, тако иу другим. У тим сусретима упознавали су се момци и дјевојке. Бракови, нијесу склапани без упознавања браће и родитеља. То се није дешавало напречац, већ је то знало да траје.Послије извјесног времена, Машан је упознао свог брата Лака са намјером да запроси дјевојку из дотичног села, са којом се дуго гледао. Лако да ли због неких порока или нечег другог, чим је то чуо рекао је: „Што си, Машане, намјерио да се жениш нека је са срећом, али она у овај дом неће праг прескочити”. Није био против његове женидбе, већ незадовољан његовом изабраницом, боље речено њеном породицом.
Машан му је на то одговорио врло кратко и јасно: „Када неће она, неће ни друга”.
Остао је досљедан својим ријечима, односно мишљењу свог братка Лака и умро неожењен. Доживио је дубоку старост“.Из „Историјских прича” војводе Свештеника Ристе Бошковића издвајамо, по нама , двије карактеристичне. Први је „Бјелопавлићки збор на Подојнице”, а друга „Удар на караван”. И у једној иу другој истиче се име попа Рада Бошковића.“Звјерствима у Бјелопавлићима не бјеше краја. На збору у Подојницама, Турци издвоје једног Бјелопавлића, кога малтретираху и понижаваху пред осталима, показујући на тај начин своју силу. Сви присутни су ћутали, сем Ђелоша Радова Радовића из Мартинића. Он дохвати пушку и удари Турчина иза врата. Овај се стропошта, а остали Турци дограбе коње и утекну у Спуж.При овом је поп Раде Бошковић прекорио остале што они нису попут Ђелоша ударали на Турке. Правдали су се да им нијесу старији дозволили.У другој причи поп Раде бива обавијештен да из Спужа креће турски караван са 44 товара скадарске робе за Сарајево. Окупи неколико Бјелопавлића у које се уздао и дочекао их у Тамнику код Слапе, при самој Зети. Тада је убијено 40 Турака. И код ове акције било је колебања око тога ко ће први почети. Раде је први почео говорећи П5јбјечлзовара ”да је зло, али се мора”, за њим и остали почеше. Главе турске посијеку, робу подијеле.Старица Секна, одива Калезића, а снаха Брајовића, из села Красовина, позната је била по рјечитости. Често је знала њој упућене пошалице узвратити истом мјером.
Знала је, како се каже, одбрусити, независно о коме се ради. Уз то, била је гостопримна. Умјела је процијенити чојство и јунаштво свакога, чак му и његове карактеристике ”сасути” у лице. Прича се како је дочекала два сељанина из дотичног села, Благоту Шалетића са другом, који су дошли ради неког посла, јер им је било стало до њеног мишљења. Послужила их је ракијом и кафом. Али, по изласку из куће, успут, Благотин друг ће питати Благоту како му се допала ракија коју су пили. Благота је одговорио да је била баш добра, док је овај други имао замјерку. Благота је био зачуђен његовим ријечима.У наредном сусрету она је питана да ли је могуће да је послужила лошу ракију. Одговорила је да је човек био у праву. Ракију је послужила по чојству.
За вријеме ратних година, када су црногорски ратници били на бојиштима (Дечића и Бардањола) за вријеме Балканског рата, како њу тако и друге нијесу могли одвратити, по цијени живота, да не буде уз борце, повремено им доносе потрепштине“.Токо Никин Шарановић познат је како у Бјелопавлићима тако иу Црној Гори. Међутим, један догађај који се, према братственичком предању, преноси и до данашњих дана, не треба заборавити.
У братству Шарановића била је послије смрти мужа остала млада удовица. Била је оцењена и врло угледна у братству. Али, послије извјесног времена била је узнемиравана од човјека из сусједства, који је прије удаје просио.У жељи да по сваку цену дође до ње, закуцао је на њена врата у касне сате и када је ушао, огрнут белим чаршавом, рече јој: ”Не бој се од мене, ја сам твој муж – вампир, душа ми је остала код тебе, зато ћу доћи код тебе.”
Уплашена жена запомагањем је пробудила читаво село. Он је, наравно, побјегао. Међу присутним се нашао и Токо Никин, који је предложио да неко од њих сачека наредне ноћи, што сви одбише. Токо одлучи да то он лично уради, односно сазна ко је тај ”вампир”. Око поноћи неопажен дође до куће те жене. Да не би био примијећен попео се на кућу, баш изнад врата. Када је ноћ поодмакла, појавио се ”вампир”, поново огрнут бијелим чаршавом и дође близу врата окренут леђима, како би по народном вјеровању, трагови потврдили да је вампир (пета напријед, прсти позади). То је било пресудно да Тока не примети. Кад је ушао у кућу, жена је почела да запомаже. Уто је ушао и Токо и затворио врата, ухватио ”вампира” за груди и трновом лулом из које је пушио снажно га ударио три пута по глави, верујући предању да ће се вампир просути и да ће остати само шупља кост.Тада ”вампир” изговори: ”Не више Токо Никин, Бог ти и Свети Јован. Ја нијесам вампир него тај и тај.”На то ће Токо: ”Рђо саморођена, са чијим се ти образом играш, неће ти бити другог суда осим моје сабље.”
Уплашени ”вампир” наставио је са молбама и обећањем да се то више неће поновити. Понудио му је и кумство.
Тако је хладнокрвно рекао жени да наложи огањ. Ту се повела прича о учињеном делу, починилац је критикован, а жени је скренута пажња да нико за његов живот о овоме не сазна, јер ће је стићи казна од Тока и од Бога.
Тако је било за Токова живота, али је након његове смрти истина испричала његовој породици.
Та племенита жена чак иу тужби над одром капетана Тока изговорила је, поред осталог, ове ријечи:
”…. Спаситељу мог образа
што никоме ти не каже;
и не даде никад мене
једно име да споменем.
Но да ћутим ка си река.
Да не брукам тог човека.
Нека ти је за то хвала,
ја сам душа ти царовала”.Јагода – Јана Брајовић, рођена и удата у Красовини, рано је остала без оца Блажа, а за недуго мајка се преудала, да би бригу о њој водила баба. Говорило се да је била изузетно лепа, стасита, привржена својој баби коју је безгранично вољела. Од ње се није одвајала, док није запала за око момку из села Милутину, са којим је склопила брак. Имали су два сина, па је свој нарав и топлину преносила на њих. Били су јој толико привржени, као да је то признавало брзи растанак са њом. Млада је умрла.
Живјели су доста скромно. Као супруга била је примјерна, Милутинове ријечи за њу су биле закон, без провјере. Поштовала га је у границама могућег, као мудра жена.Прентина Главица добила је име по Прентију из Роваче, иначе одиви Лаковића из Куче. Ово се може сазнати из записа и предања која се могу чути у Бјелопавлићима, Кучима и Ровцима.
( наставиће се)
