Пише :Дејан Бешовић

Кривошијски устанак из 1869. године био је унутрашњи сукоб на крајњем југу Аустроугарског царства који је избио након одлуке аустроугарске владе да прошири војну обавезу на српско племе и област Кривошије . Трајао је од октобра 1869. до потписивања формалног мировног споразума 11. јануара 1870. године. Устаници су успjели да поразе одреде аустроугарске војске послате против њих и на крају је влада попустила по свим спорним тачкама.Године 1869. објављено је да ће се регрутација , у складу са Wehrgesetz-ом (Законом о одбрани) из 1868. године, проширити на Кривошије, племе и његов планински регион на сјеверу Которског округа , најјужнијег округа Краљевине Далмације , сјеверно од Бококоторског залива .  Регион је био под аустријском влашћу од 1814. Локално становништво је било Српско  православно и племенско. Иако су мушкарци традиционално носили оружје, а неки су се добровољно пријавили у аустријску морнарицу — пошто је у Котору постојала велика поморска база — никада нису били обавезни да служе војску.Упркос противљењу које је изазвала нова наредба, у својим почетним извештајима, далматински гувернер,фелдмаршал-лајтнант Јохан Ритер фон Вагнер , инсистирао је да је ситуација под контролом. У септембру је наредио разоружање становништва и спровођење војне обавезе. Одмах су избиле борбе између његових трупа и племена. 7. октобра, како „не би укаљали част нашег оружја или оштетили углед владе“, Вагнер је затражио појачање.  Уз помоћ својих сународника у независној Црној Гори и неких банди из османске Херцеговине , Кривошијски устаници су поразили прве одреде послате против њих. До новембра, број аустроугарских батаљона на бојном пољу повећао се са пет на осамнаест. Артиљерија је доведена, а поморска ескадрила се налазила на обали.  Пошто је которски округ био одсјечен од остатка царства османском Суторином , и због лошег стања путева, аустроугарска морнарица је имала велики задатак да превезе свих 10.000 војника као појачање. Кривошијских устаника је било само око 1.000. Генерални инспектор, надвојвода Албрехт , окривио је „колосалне“ грешке Вагнера за неуспех у покоравању устаника.  У децембру је одржан састанак Заједничког министарског савјета -аустроугарског кабинета како би се разговарало о проблему. Министар рата , Франц Кун фон Куненфелд , умањио је значај проблема, вјерујући да трупе могу „да се носе са неколико стотина разбојника“, док су фелдцојг-мајстор Гаврило Родић и шеф војне канцеларије , Фридрих фон Бек-Ржиковски , позивали на компромис са побуњеницима, чија је подршка расла у другим српским  областима.  Родић је предложио да се Вагнер разријеши дужности и да га он сам замијени дискреционим овлашћењем да додинели амнестију. То је учињено и 11. јануара 1870. године у Кнежлазу је потписан мировни споразум . Побуњеници су се предали генералу Родићу и дозвољено им је да задрже своје оружје. Регрутација је укинута, а свим побуњеницима је дато опште помиловање. Резултат устанка био је сраман пораз за аустроугарску владу. Компромис из 1867. са Мађарима је „широко сматран издајом Јужних Словена“, а Кривошијски устанак је изазвао симпатије међу Хрватима у царству .  Бек је био увјерен да су побуњенике охрабривали страни елементи. Фридрих фон Бојст , предсједник Министарског савјета , окривио је Италијане за шверц оружја побуњеницима, иако никада нису пронађени докази о таквим трансјадранским пошиљкама. Током устанка, у Италији је објављен чланак у којем се позива на анексију Албаније, што није много ублажило забринутост Аустроугарске. Године 1881, након припајања Босне и Херцеговине Аустро-Угарској 1878. године, влада је увела војну обавезу у новим покрајинама и обновила своје претензије у Кривошијама. То је изазвало нови устанак који се брзо проширио на нове покрајине. То је можда била намјера: да се створи прилика за уклањање љаге пораза из 1869. године. Предраг Самарџић, Кривошије

Кривошијски устанак каже : Пример успешне гериле у нашим странама ; књига, 1970.године : Кривошијани су надљудским напорима савладали неупоредиво јачег и бројнијег непријатеља . ВЕК и по се навршио од догађаја о коме се и данас испредају приче о томе када је оружје Кривошијана и Бокеља жестоко проговорило на солдате Аустроугарске монархије. Силна армада била је затечена акцијом а јуриш на Леденицама био је почетак сламања хабзбуршких окова у Европи!Овај догађај, нажалост, не завређује пажњу актуелне власти у Црној Гори, али су зато ту потомци гласовитих јунака који су својим животима наговестили брзи крај Бечким коњушарима„. Писац књиге „Кривошијско-бокељски устанци“, Гавро Вељков Вучуровић објашњава како је почео устанак 7. октобра 1869. године – Када је на Леденицама, изнад Рисна, планула прва пушка и усмртила Лазара Суботића.Опалио је натпоручник Ладислав Ринеке и то га је коштало главе коју му је, неколико тренутака касније, ханџаром одсекао брат убијеног. Тиме је званично почео први Кривошијско-бокељски устанак. У насталој пуцњави изгинуло је још десетак војника, а остали су сатерани до Рисна. Дуго се пре тога преговарало да се не дирају вековна стара права Бокеља која им је гарантовала Млетачка република још у доба најезде Турака у Боку. Бокељи нису служили ничију војску, нити ратовали ван својих домова. Носили су своје оружје и ношњу, а могли су пловити и на страним бродовима – завршава  професор Вучуровић.Знаменити професор др Лазо М. Костић (1897 – 1979), Грбљанин и један од највећих српских интелектуалаца свог времена, написао је књигу „Кривошијски устанак“ која садржи можда и најтемељнији приказ самог устанка и међународних односа и атмосфере у окружењу која га је пратила. Костић наводи да су после Граховске битке (1858), и Црна Гора и Турска имале потребу за миром.

– Историју српског народа и историју Европе сачињавали су тада само Бокељи, и нарочито Кривошије – истиче Костић, и напомиње да је устанак праћен од целе европске штампе као највећа сензација, нарочито кад је његов успех над тако моћном империјом био видљив. – Бокељски Срби нису ни на шта рачунали кад су се прихватили оружја, они су отишли у борбу без рачуна и без изгледа на успех. Ухватили су се укоштац са колосом, јер је национална част то захтевала На краху у Кривошијама „пало“ је неколико највиђенијих аустријских официра тог времена“ С друге стране   „Цар Фрањо Јосиф је смијнио грофа Ауерперга, генерале Дормусона и Вагнера, и постављењем генерала Родића практично је признао пораз црно-жуте монархије у планинама Боке, што ће бити озваничено потписивањем мира у Кнеж Лазу, јануара 1870. године, наводи Јован Јоле Вучуровић.“ .Божидар Вучуровић – Стричек генерални конзул Србије у Њемачкој,некадашњи министар у Влади Србије  каже поводом Првог Кривошијског устанка 1869 .године  : Ми Кривошијани доказали смо коме припадамо .Кривошије као српска жупа између Црне Горе и Боке је српско племе које се два пута дозало на устанак . Оба пута смо побиједили и увијек ћемо побиједити . Кривошијски устанак је понос сваког Србина био он црногорац или бокељ, надахнуће и утабана стаза храбрости и слоге. Камено море Драгаља, Звечеве, Црквица, Леденица, Унијерине, Кнеж Лаза, прогутало је освајача и ове бесмртнике уздизало у темеље борбе за национално ослобођење“ – закључује Божидар Вучуровић – Стричек .

                             (наставиће се)