Пише :Дејан Бешовић
Навођење градитељског наслеђа Кривошија и Леденица настало је као посљедица потребе да се боље упозна, проучи и валоризује архитектонска баштина планинског залеђа Боке Которске.
Обрадили смо сљедеће цркве:– Свети Никола, Доње Леденице– Света Петка, Горње Леденице– Света Петка, Пољице.
Такође обрадили смо цркве :– Свети Јован, Драгошево село– Покров Пресвете Богородице, Драгаљ– Рождество Пресвете Богородице, Звечава
Поред теренских истраживања која су обухватила техничко и фотографско снимање споменика и њихов опис, проучавање градитељске баштине Кривошија и Леденица базирало се и на подацима из Шематизма бококоторске и дубровачке епархије за године 1875, 1876, 1888,1924.годину као и на подацима из објављених радова аутора који су проучавали историју и различите области живота становника овог подручја.
Подручје Кривошија и Леденица обухвата сјеверозападни дио планинског залеђа Боке, територију и насеља изнад Рисна омеђену обронцима херцеговачких планина са западне и планинама старе Црне Горе са источне стране .Кривошије су ртом Пазуа подељене на Горње и Доње Кривошије,ће као што смо и навели а чине их села Хан, Малов До, Драгаљ, Звечава и Кнежлаз. Ова села чине мале групе кућа које су, прилагођавајући се конфигурацији терена, подигнуте без нарочитог реда. Данас је већина села скоро напуштена, а у њима се налазе цркве Свете Петке -Пољице, Светог Јована -Драгошево село, Покрова Пресвете Богородице -Драгаљ и Рождества Богородице -Звечава. На Кривошијама постоје остаци војних тврђава из периода аустроугарске владавине Боком.
Леденице се, такође, дијеле на Горње и Доње Леденице и чини их више засеока у којима се налазе цркве Светог Николе и Свете Петке.
У радовима који се односе на област Кривошија и Леденица обрађени су историјски документи из дубровачког, которског и турских архива, који потичу из доба турске, млетачке и аустроугарске владавине.
Област је, по Јиричеку, добила име по неком Кривошићу (Radosa Kriuosich) чије се име помиње у једном дубровачком документу из 15.вијека.Јелисавета Суботић наводи извештај млетачког заповедника у Рисну, Анђела Гонема од 2.VIII1686. у којем се помиње 15–20 кућа у Кривошијама, што сматра првим помињањем области Кривошија у писаним изворима.
Кривошије се налазе на територији некадашње турске нахије Риђани, и дијелом Драчевице. Насељеност ових области, куда пролази значајан трговачки пут који је спајао обалу са дубоким континенталним залеђем, може се пратити кроз средњи вијек све до античког доба.
За непосредне претке Кривошијана сматрају се Риђани, средњовјековни Власи по којима је област и добила име. О Риђанима и њиховом начину живота, организацији и односима са становницима суседних области сазнајемо из рада Ђурђице Петровић која каже : „Први до сада познати помен Риђана у архивским записима забележен је 1335. године“ .
Током 17. вијека, усљед сталних сукоба, миграција становништва ове и околних територија, и мијешања са црногорско-херцеговачким племенима Риђани полако нестају.Поред тога што је утицај православне цркве морао бити знатан, о црквеној архитектури у доба Риђана зна се мало. Пошто у османском царству није била дозвољена градња хришћанских храмова, претпоставља се да су за вјерске обреде користили грађевине подигнуте прије 1485. године. У попису фра Санта из Сплита из 1637. године, којим нису обухваћене црквене грађевине на читавој територији данашњих Кривошија и Леденица, помиње се једино црква св. Јована у Пољицама, мада се не наводи прецизан локалитет на којем се налазила. У овом извештају као ни у осталим архивским документима не помињу се остале, данас познате цркве, а њихови остаци на терену током истраживања нису пронађени.Црква св. Николе у Доњим Леденицама налази се на омањој заравни непосредно уз пут Рисан-Грахово, на превоју одакле са јужне стране почиње област Леденица. Са овог мјеста пружа се поглед на Рисански залив, Вериге и Тиват, као и на источне обронке Орјена и западне обронке Ловћена.О времену изградње цркве у писаним историјским изворима нема других за сада познатих података осим у Шематизму епархије которско-дубровачке за 1875. годину, гдје се наводи да је 1699. године саграђена црква св. Николе у Леденицама.
Друго помињање цркве је у Шематизму из 1888. године гдје се у списку цркава поправљених у години 1887. налази и црква св. Николе у Леденицама.
Око цркве се налази гробље. Уз њен сјеверни зид налази се и породична гробница Суботића, гдје је сахрањена Јелисавета Суботић, лингвиста, која је током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека истраживала и писала о Кривошијама. Црква има истурен положај у односу на гробље, и њена западна половина налази се изван оградног зида . Испред цркве је мали поплочани плато, прекинут трасом пута Рисан-Грахово . Црква се данас налази у добром стању и без видних оштећења.
На јужној страни, поред гробља, налази се грађевина зидана каменом, спратности приземне , која је данас рушевина без крова и међуспратних конструкција. Претпоставља се да је саграђена у доба аустријске власти, за потребе војске.
Писани историјски извори не садрже прецизне податке о времену и радовима који су се изводили на цркви, али анализирајући положај данашње цркве у односу на околни терен, гробље и пут као и степен обраде камена и квалитет зидања, уочавају се три фазе у градњи цркве.Првобитна црква за коју знамо да је саграђена 1699. год. и чији су остаци данас дио апсиде и јужног зида цркве, била је мања од данашње. Послије Кривошијског устанка 1869.године наступио је период од двадесетак година, у коме су обновљене многе грађевине у Кривошијама,често уз државну помоћ Аустро-угарске.Први талас обнове могао би бити у вријеме непосредно после устанка када је обновљена и црква св. Петке у Горњем пољу у Леденицама. Том приликом поправљени су оштећени дјелови зидова и црква је продужена са западне стране. Подаци о њеној дужини у овој фази видљиви су на сјеверној фасади цркве у виду разлике у слогу и квалитету обраде камена.У другој обнови, која би могла бити поменуте 1887. године, црква је добила данашњи изглед-габарит и величину, прешлицу са једним звоном, врата на јужној фасади као и два нова лучно завршена прозора на јужном и сјеверном зиду, затворена решетком од кованог гвожђа.По типу и конструкцији, црква св. Николе је једнобродна засведена грађевина издужене основе, са ниском полукружном засведеном апсидом на источној страни и звоником на преслицу са једним звоном, на западној страни. Кров на цркви је двоводан у новије вријеме покривен фалцованим цријепом, а на апсиди је плитак, архаичан и покривен каналицом .
Црква је зидана локалним каменом сиве боје, блоковима уједначене величине и облика, са видном разликом на мјестима гдје се налазе инкорпорисани остаци зидова најстарије фазе цркве .Фасаде су једноставне, равних зидова, са каменим коталима у подножју крова и са по једним лучно завршеним прозором на источној , јужној и сјеверној страни . Западна фасада, која припада најмлађој фази зидања цркве, зидана је прецизно клесаним каменом са уским спојницама . Изнад улазног портала налази се једноставно профилисани окулус.
Црква нема других стилских обележја осим богато украшеног звоника тзв.„на прешлицу“ на прочељу, ренесансно-барокних карактеристика .Звоник се састоји од хоризонталне базне профилисане плоче украшене гутама, два стубића квадратног пресјека и профилисаног лучног сегмента над њима. На врху преслице налази се мермерни крст новије израде. На звонику је звоно за које се не може рећи из когјег је доба и да ли је изворно припадало звонику ове цркве.Издужени облик цркве у унутрашњости ствара утисак простности, а олтарски простор је иконостасом одијељен од наоса. Зидови су као и свод, малтерисани, а у подножју свода нису видљиви профилисани вијенци.
Под у унутрашњости цркве поплочан је правоугаоним каменим плочама од сивог локалног камена, а денивелацијом у поду наглашен је олтарски простор.
Из Шематизма за годину 1879. сазнајемо да је у цркви св. Николе 1878.г., исте године када и у цркви Свете Петке у Пољицама, израђен нови иконостас дјело Јосифа Катурића, калуђера манастира Бање у Рисну ,који је у другој половини 19. вијека осликао иконостасе у неколико цркава у Боки.За затечени иконостас се претпоставља да је из Катурићевог времена. Складних је пропорција, изведен у дуборезу фине и прецизне израде, бојеног слоја у бијелој, плавој, зеленој и златној боји. Композицијски, по хоризонтали подијељен је на три зоне. У доњој зони су постаменти стубића који се пружају кроз горње двије зоне. Стубићи су танки, округлог пресјека, украшени спирално обмотаном траком и цвјетовима, а завршени стилизованим флоралним капителима. Хоризонталне вијенце украшавају низови четворолисних, звјездоликих цвјетова. Поред царских двери постоје и двоје бочних-сјеверне и јужне двери.
Различите стилске особености, стање и распоред затечених икона указују да је на иконостасу било више интервенција. Могуће је да је међу овим иконама настарија икона Светог Николе, рађена на лиму, која се налази у доњој зони . Светитељ је приказан у раскошној одори са круном на глави, док је у позадини јасан приказ дворца или цркве са звоником. Иако су сачуване контуре, натпис и позадина, лик светитеља је знатно оштећен. За ову икону се, на основу сличности са иконама у цркви Светог Вартоломеја у Кримовици, сматра се, да је можда Катурићев рад и да, пошто је ин ситу, изворно припада овом иконостасу. Да би се поуздано утврдило да ли је ово иконостас који се помиње у Шематизму, потребно је извршити анализу претходно бојених слојева и испитати аналогију са осталим доступним иконостасима за које се зна да су рад истог мајстора. О осталим оригиналним иконама са овог иконостаса нема забиљежених података.
(наставиће се)
