Пише : Дејан Бешовић
Кадићи из Боана су бјелопавлићко братство .Генеалошки су се дијелило на Петрушиновиће→Милековиће→
– овако их је описивао њихов чувени саплеменик и капетан Бјелопавлића Токо Никин Шарановић.На крају бјелопавлићке равнице, тамо одакле почињу каменити предјели Бјелопавлића, око три километра сјевероисточно од Даниловграда, налазе се развалине села Боан. У њему су некада живјели Кадићи, братство које је, према казивању старијих људи, имало око седамдесет домаћинстава. Стари Црногорци су зборили да су то били прави фис-људи, да љепших и наочитијих људи у по једном црногорском племену, а камоли селу, није било. А уз љепоту били и добри јунаци и добри домаћини. Кад би кога хтјели истаћ и по љепоти и по доброти, зборило се, кажу, као да је од Кадића. ”
– прича капетан Драго Филиповић.Ријеч Боан која се чешће користи потиче од ријечи Бован. Петар Шобајић у својој књизи Бјелопавлићи и Пјешивци каже: „Име селу Бован, где су живели Кадићи је остатак из предхришћанског доба” и додаје, позивајући се на Константина Јиречека, да је тај израз, Бован, „служио код старих Срба за ознаку идола.”1854. на Тројчин дан, под Острогом, књаз Данило и његови перјаници силовали су четрдесетак бјелопавлићких дјевојака, спремних за удају. Међу њима је била и сестра Тодора Кадића, коју је лично отео књаз Данило, а она је већ била удата за попа Пунишу Павићевића. Када су дознали шта се десило, Бјелопавлићи су ријешили да се освете и убију књаза и перјанике. Ипак књаз је успио да побјегне захваљујући Блажу Радовићу, перјанику из Мартинића, који му је на вријеме јавио. Кад се оженио Даринком Квекић, Даницу је преудао за шурака војводе Мирка.12. Августа 1860. године у Котору, Тодор Кадић је у освети убио Књаза Данила.Након Которског атентата, наређена је истрага Кадића и оних који су им род или их помажу“.Према најмањим бројкама, исте ноћи када је убијен књаз у Боану је побијено двадесет и троје Кадића. Код других аутора, тај број достиже деведесет троје страдалих само у првом дану у Боану Кадића. Срећа у несрећи била је да су већина Кадића у вријеме првог налета били у катунима.Због одмазде су се расељавали, тј. нису се враћали на Боан, осим у изузетним приликама, кришом и на кратко.
Дио се преселио у сусједне Васојевиће и Дробњаке који су такође били дио тадашње Црне Горе. Пошто су и на овим територијама били у домашају Петровића, да би се спасили од прогона мијењали су презимена. У Беранама у Кљајић, Раднић, Шћекић; у Шавнику (село Боан) у Пешић. Иако су промијенили презимена, сачували су славу Свету Петку.Дио је прешао на територије које су биле под турском влашћу: Спуж, Никшић, Бијело Поље, Лешак, Средачку Жупу, Врака, Тетово, Босна. У овим местима су углавном задржали презиме Кадић јер нису били у домашају Петровића. У Враки касније и као Кадије. У Бијелом Пољу и Босни су прешли на Ислам.Има их и који су промијенили презиме у Кандић, Кадовић, Минић, Павловић, Филимановић ..Кадићи из Боана и њихови потомци се традиционално већ двадесет година окупљају на Боану Кадића за Васкрс.Међу Бјелопавлићима је било доста братстава која су се истакла. Међусобно уважавање било је познато посебно у огранку Брајовића-Кошутовића који су од Брајовог сина Вуксана, а то су Савићевићи, Југовићи, Беговићи, Томковићи, Чучковићи, Прелевићи, Секулићи и Николићи. Њихов родоначелник Раде Митров са синовима имао је у селу Красовину кућу на спрату. Шобајић биљежи : Горњи дио је служио за становање, ау доњем дијелу био је млин и ступа за ваљање сукна. Сукно су доносили, осим Бјелопавлића, Пипери, Загарчани, Зећани, па и становници Враке код Скадра. И данас постоје остаци тог објекта, па се поред њега један зараван назива Долина од ступа. Како се који син Радев женио, напустио би кућу, али никако село, ни рад у ступи, већ би источно на простору села у Бостанима, правило кућу за становање, све једну до друге доградњом, како би били под једним кровом.Касније је одлучено напусте село и настане у Јеленку, који се задуго звао Доња Красовина или Котарине, а није познато зашто“ .Милан Мишо Брајовић: Бјелопавлићи – људи и догађаји каже :
Једно од предања говори да се Радеви потомци Брајовићи презивају Кошутовићи јер је један уочи славе убио кошуту и спремио месо од ње за гозбу.
У време реорганизације црногорске војске уводе се батаљони и многи Кошутовићи постају стотинаши и командири чета. Истичу се храброшћу како за време Балканских ратова, тако и касније.Турци су због неприступачног прилаза ријетко залазили у бјелопавлићка села Пода, Красовину, Осојник, Лаће и Колашиновиће, гдје су живјели Брајовићи, односно њихови огранци, тако да су били безбједни.Једне прилике, кад су сазнали да ће ипак наићи Турци, дали су се у збјег, тако да је остало једно предање како су Котлешићи, огранак Брајовића, добили то име.
Прича се да се Брајов син Вуксан, још као голобрадо момче у збијегу, заштитио од кише стављајући котао на главу. Од тада се Вукашиновом имену додао надимак Котло, а његовим потомцима презиме Котлешићи.При једном доласку Турака, предвођени у једним потурицом, у село Красовину, мјештани су били изненађени јер до тада нијесу код њих навраћали. Намјера им није била само да покупе харач, већ и да покажу силу и натјерају сељака на покорност.Своју обијест искалили су на сеоског кнеза и одлучено да га објесе о мурву пред његовом кућом.
Сељаци који су се ту затекли били неспремни да га бране. Међутим, у том тренутку наишла је његова жена и, изненађена оним што је видјела, узела је срп и прекинула уже. Остали из села, кад су чули галаму и вриску, запуцали су на Турке који су побјегли главом без обзира, а једног Турчина су убили. Прича се да Турци више никада није навраћали у ово село.Господар Црне Горе, Петар Први Петровић био је посебно вољен и цијењен у Бјелопавлићима, за разлику од његових насљедника.Ево и његових ријечи изговорених у селу Слатина, окупљеним Бјелопавлићима испред цркве Врачеви, а пред битку на Мартинићима и Крусима 1796. године: „Ево смо дошли, мили моји витезови и честити јунаци, дошли смо да с’ непријатељем крв пролијемо, дошли смо да освијетлимо смо непријатељство пред свијетом, и наше да покажемо наш непријатељ пред свијетом, и наше наше да покажемо наш непријатељ. Црногорци, да смо народ, народ вољан, који драговољно за своју слободу бори се до последње капље крви и сами најмилији живот на међу. својих бесмртних прађедова оставља: али поклетог врага хришћанства преко себе жива не пушта у слободне наше драге горе, који су наши прађедови, наши ђедови, наши очеви и ми сами праведном кривицом облили!“Једногласно је његова порука прихваћена и Брда присаједињена Црној Гори.У своје вријеме једини Павковић настао међу Мартинићима био је Лале Вукељић-Брајовић, познат и признат тамо где се ишло на Турке.Брајовић даље каже : Дође време да се за јунаштво деле нека одликовања, а само једна Обилића медаља на читави батаљон.
Послије дугог вијећа одлучено је да Обилића медаљу додијеле, пред стројем, заслужном јунаку, брату командира Радовића.Кад медаљу окачише славодобитнику, изађе Лале из стоје, па ће ово затражити да скине медаљу да је он боље види и разгледа. када то овај учини Лале ће: „Ова медаља припада мени, а друга сигурно теби”. Стави је себи на прси и гласно рече: „Ко мисли да му припада, нека дође да је узме са мојих груди”. Нико није реаговао. Медаља му је остала. Брат командира је добио другу“.Након одлуке Берлинског конгреса, јула 1878. године, Црној Гори је припојена и Подгорица. Граница према Турској источно од Подгорице била је Цијевна, да би једна од караула, боље речено, предстража црногорске војске била Арбанашка главица на простору Матагужа близу села Владни.У ноћи на освит Божића граничари су провели Бадње вече у весељу и пуцњави, шт их је коштало главе. Сви су били поспали, осим стражара који је био ван шатора. Нађени су сви заклани, као и стражар. То су били: Тодор Савов, Јован Ћиров, Милан Радов, Лука Ђуканов, Ћетко Шутанов, Саво Богданов, као и њихов командир Блажо Савов Принковић-Котлешић.И данас се у Никшићком манастиру на табли 32. Мартинићко-Брајовићког батаљона међу 107 на разним бојиштима у ратовима од 1875. до 1880. године погинулих ратника тог батаљона налазе њихова имена.Том трагичном догађају присутно је било једно момче из Бјелопавлића које је дошло да посјети оца. Момак је избјегао смрт, а кад је видио шта се догађа, обавијесто је дјелове јединице црногорске војске која је била на подручју Зете.
Црногорски господар, књаз Никола тражио је да турске власти пронађу починиоце.Погинули ратници-граничари били су из Бјелопавлића и сахрањени су сваки у свом мјесту.Брајовићи су били познати ратници, али пошто су већином били сиромашни ријетко су, односно доста касно, добијали официрска знамења.
Један од имућних је био Радоња Брајанов (Котлешић). За своје вријеме важио би као прави боем. Није му било тешко узјахати коњу, увек спремног „ка за у сватове”.
Врло често се знао упутити на Цетиње, не жалећи потрошити успут, а посебно у цетињским биртијама и то увек у друштву.
Затекао се на Цетињу у вријеме када се књазу Николи родио син Данило. Био је запажен по шенлучењу из своје кубуре, што је одушевило књаза, који му је хтео поклонити леденицу. Али због утицаја Петра Вукотића, који је упозорио књаза да је не поклања Бјелопавлићу, књаз је одустао од те намјере.Знајући га као пријека човека и плашећи се да то не сазна, један од бригадира из куће Бошковића предложио му је да што прије напусти Цетиње, што је Радоња и прихватио. Тек по доласку у Бјелопавлиће
Мишо Брајовић даље каже : Турци су око цркве на Јеленку разапели шаторе. Припреман је напад црногорске војске која је била у Даниловграду, а предводио је војвода Божо Петровић. Војска под командом војводе попа Илије Пламенца била је у Градини, до су три брајовићке чете биле код Ћуковине клачнице. Војвода Машо Врбица са два топа био је у Осојнику.Наредба за напад била је да сви крену у јуриш кад опале топови. Прискочили су им у помоћ Братоножићи и Пипери.Настала је пометња међу Турцима; дали су се у бјекство уз велике губитке.Било је погинулих и на другој страни.Васо Новов Брајовић-Котлешић ухватио је прса у прса са једним Турчином. Када су то приметили остали борци, помогли су му да се од њега ослободи, а затим и да га убије. Васо је Турчину одсјекао нос. Васо Новов рођен је 1841. а умро 1919. године. Истицало се да је био тих, ћудљив, никада наметљив. За храброст и јунаштво добио је неколико рала земље у ослобођеном Спужу. Многе породице су тада добиле посједе као награду за учешће у ратовима, како из Бјелопавлића тако и из осталих крајева Црне Горе.На једном мјесту др Радоман Јовановић каже: „Бранећи себе и породицу, братство, племе и отаџбину, Црногорци су судбином одређени да до последњег гину за слободу, да им оружје прирасте за срце”.Њихова жеља да помогну својој браћи показала се у Херцеговачком устанку 1875. године у којем су учествовали у батаљону чији су војници били познати као јајоши. Јајоши су били самоорганизовани, јер Црна Гора званично није била у рату.У саставу батаљона јајоша било је доста Бјелопавлића (Павковићи и Вражегрмци), Катуњана (Комани и Загарчани), и Пипера.
Велиша Белојев Брајовић – Ђуретић из Красовине (Павковић) био је брз, те је слан да уходи турске логоре, па је добио надимак Шуња, који је све до смрти носио, да би касније његови потомци тоистили и њиме се поносили.У вријеме ослободилачких ратова 1875. до 1878. године Велиша-Шуња био је у Херцеговини ратник са искуством, истицао се храброшћу, као и већина његових сабораца тих ратних година.
Прича се да му је у борби нестало општине и тражио је од неког Брајовића, који је био са њим, да му прода или позајми, па му је чак за узврат понудио и два рала земље у Краковини и то за два фишека, што је рођак прихватио.При посети Бјелопавлићима књаз Никола је обишао и капетана Илију Вучурова Поповића на имању у Копиту Петровића. Тада му је Илија рекао да би желео да заједничи пођу у његово родно место, у Поповиће испод извора Студенца, чија се вода са осталим извориштима из Слатине користи у Даниловграду.Књаз је то задовољство прихватио и са перјаницима кренуо. Јахали су сеоским путем, око шест километара. Испред књаза ишао је Илија, а књаз Никола му је поставио питање: „Гдје одлучи да станујеш у овом камењару, кад имаш онако лијепу имовину поред Зете?.” Илија је прећутао одговор, знајући да ће књаз кад стигну променити мишљење.Када су стигли и одморили се, дошли су до Студенца и Илијине баштине, која је била пуна разног воћа и поврћа, посебно грожђа и надалеко познатих смокава. Илија је имао и воденицу.Задржали су се до у касне сате. При одласку књаз Никола је рекао Илији: „Имао сам право што си одлучио да овдје живиш и нипошто немој ово мјесто напустити до краја живота”.
Тако је Илија остао у Поповићима, гдје и данас живе његови потомци.
( наставиће се)
