Пише :Дејан Бешовић
-Стеван Вукотић из Братешића -Грбаљ је био први Србин који је опловио око свијета.Наша литература упорно истиче капетана Ива Висина из Прчања као „првог Југословена који је опловио земаљску куглу“. Ту је ријеч о СФРЈ прије њеног распада. Војна и Поморска енциклопедија уступиле су Висину посебне енциклопедијске јединице. Капетана Стевана Вукотића који је рођен 1800 .године у Братишићима (Грбаљ) уопште не помињу. Не помињу ни једног од читаве плејаде поморских капетана и адмирала из чувеног јуначког братства Вукотића.
Висин је имао 46 година 1852. када је из белгијске луке Антверпен кренуо на далеки пут. Није кренуо са циљем истраживања, откривања нових пловних путева или у покушају да обори неки рекорд у путу око свијета. Туда га је водио трговачки посао од луке до луке раније коришћеним и провјереним пловним путевима. Вратио се 1859. г. и то не у исту луку из које је кренуо на далеки пут него у Трст. Исте године се вратила и аустријска фрегата „Новара“. Кренула је двије године раније са циљем да оплови свијет у склопу обуке кадета. Међу 350 чланова посаде била је трећина Далматинаца и Бокеља. Требало им је пет година мање него Висину да оплове свијет. Висин није једини тада опловио свијет, али му припада примат јер је сам водио навигацију брода.
Стеван Вукотић је имао свега 23 године када је 1823. г. кренуо на пут око свијета као навигациони официр. Било је то више до три деценије прије Висина. Истина, он је пловио под руском заставом, а Висин под аустријском. Висин је глорификован као „наш“ јунак, а Вукотић је занемарен као да није наш.
Када је руски заставник Јован Вукотић, након освајања Корчуле од Наполеонових Француза, повео синове и синовце на школовање у Русију, међу њима је био и Стеван Михајлов Вукотић. Као кадет у Поморском корпусу Руске ратне морнарице на Криму, Стеван је знатно одскакао од својих колега. По годинама је био на зачељу, а по успјеху на челу своје класе. Имао је 20 година када је његова класа произведена у чин гарде марина. И у служби је напредовао као што се истицао у школи. Након три године праксе од завршетка школовања, ванредно је произведен у навигационог официра, док су остали из његове класе у тај чин произведени 2 до 4 године касније.
Унапређење Стевана Вукотића је било везано за сложени подухват који се припрема. Најбољем у класи Стевану, указано је повјерење да као навигациони официр води истраживачки брод „Предпријатије“ у стручној екскурзији. Брод је имао 140 чланова посаде и 5 научника. Главни циљ екскурзије је био пут око свијета. То је била и провјера оспособљености посаде сваког на свом задатку, од чега је зависило напредовање у виша звања и чинове. Наравно, провјеравана је и Стеванова способност и примјена у пракси стечених знања. Таква путовања су увијек прилика не само да се провјере него да се и прошире знања. Част за указано повјерење је била утолико већа што је Стеван Вукотић тада тек био напунио 23 године.
Брод „Предпријатије“ је кренуо на пут око свијета из Кронштата под непосредним вођењем навигатора Стевана Вукотића. Препловио је Балтичко море, пристајао у Копенхагену и Портсмоутху. Затим је прешао Атлантик дијагонално ка југозападу. Пристајао је у Рио де Жанеиру, опловио око Јужне Америке поред рта Хорн и упловио у залив Концептион на чилеанској обали. Након краћег задржавања пребродио је Пацифик кроз архипелаг Туамоту, свратио у Петропавловск на Камчатки и опет се упутио на запад до острва Синта на обали Јужне Аљаске, па даље до Сан Франциска и Калифорније. Слиједило је поновно преброђавање Пацифика до Хавајских острва, Микронезије, Филипина. Из Пацифика је прешао у Индијски океан, па према Јужној Африци, опловио око опасног рта Добре Наде. Ка сјеверу је пловио западно од Африке, свратио на острво Свете Јелене, прешао Атлантик, још једном пристајао у Портсмоутху и Копенхагену, да би након трогодишњег путовања срећно упловио у луку Кронштата из које је и кренуо. Маршрута му је била унапријед задана, а просјечно вријеме израчунато. Маршрута је строго поштована, а брод се вратио прије очекиваног времена. За једрењак велику улогу је играла срећа: повољни вјетрови, а без катастрофалног невремена. Сама срећа без знања не би могла водити брод сложеном маршрутом око читавог свијета и срећно га довести до одредишта. То је знала и врховна команда руске морнарице, која је Стеванов подвиг оцијенила највишом оцјеном. Наравно, томе је допринио и сваки морнар на свом радном мјесту.
У Кронштату је посада брода „Предпријатије“ дочекана са највећим почастима. Сви бродови у великој луци били су окићени низовима сигналних заставица. Лагано приближавање брода обали праћено је пискањем сирена са свих бродова укључујући и слављенички брод. Повремено су надјачавале громогласне промукле трубе за маглу и најзад салве топова у част посаде и њиховог подвига. На пристаништу, уз мноштво народа, били су постројени нови кадети, војна музика и мноштво официра највиших чинова, који су дисциплиновано чекали да млађима од себе честитају на успјеху.Млади циркум навигатор Стеван Вукотић доказао је своје изванредно познавање географије, астрономије, навигације и метеорологије, али и ванредну способност сналажења у сложеним ситуацијама. За овај подвиг је одликован орденом „Свете Ане II реда на огрлици“. То високо одликовање, још на огрлици, додјељивано је само за изванредне подвиге и то претежно официрима старијих година и виших чинова. Стеван Вукотић је био најмлађи по годинама који је до тада окићен тим одликовањем. За овај подвиг је добио и рјешење о посебној новчаној награди, не једнократној него за све наредне године које буде провео у служби руске ратне морнарице.Након заслуженог наградног полугодишњег одмора Стеван Вукотић је преведен у Поморски корпус за предавача кадетима припреманим за навигаторе. Стечено знање је требало преносити на млађе. Годину дана касније произведен је у чин лајтнанта. Тада су кадети изводили практичну обуку на компликованом школском једрењаку „Голубка“. За заповједнике школских једрењака увијек су постављани старији и искусни поморци, „морски вуци“. Године су биле важне и због знања, али и због ауторитета.Поморце је одувијек више привлачила пловидба него професорска улога. Стеван Вукотић је имао само 29 година када је постављен за заповједника школског једрењака „Голубка“. Провјеравао је знање тек произведених гардемарина кроз практичне вјежбе пловећи између Кронштата и Петровграда. Годину дана касније командовао је бродом „Кулм“ на специјалним задацима по Финском заливу. Имао је 31-у годину када је произведен у чин капетан – лајтнанта. То је био високи чин у руској царској морнарици. Мало је оних који су унапређени у тај чин млађи од 40 година.
Превелика напрезања, како физичка тако и умна, увијек уз велики осјећај одговорности, исцрпљивала су Стеваново здравље. На своју велику жалост, по одлуци конзилијума војних љекара, морао је напустити брод и навигавање. Остао је као предавач у училишту на копну, а други су оцјењивали практични рад у пловидби. Иако га тај рад није одушевљавао, показао се као изврстан педагог. Био је омиљен код кадета и гардемарина. Да га је послужило здравље и да је дуже живио сигурно би се још више прославио и догурао до највиших чинова у руској ратној морнарици, као његови рођаци Вукотићи. Умро је веома млад у 33. години живота 1833. године.Дакле, трећину вијека (33 г.) раније од славом овјенчаног Ива Висина, свијет је опловио навигаторском вјештином Стеван Вукотић. За трећину вијека раније, у оно доба су пловни путеви били мање испитани и више опасни. Вукотић је водио брод задатим маршрутама, краћим али тежим правцима и за разлику од Висина, вратио се у исту луку из које је испловио. Висинов подвиг није за потцјењивање, али морају важити једнака мјерила заслуга и за друге.
(наставиће се )
5 Responses
Данас породице Вукотић нема више у Грбљу !Али нажалост ни било каквог обиљежја о истој , а тако су били значајни и познати.Шта то говри о нама … ,ово што смо данас дочекали .није све дошло кроз комунизам, предзнака је било и прије али нијесмо били будни !Или наши преци свеједно !
Степан Михаилович Вукотић је само један у дугом низу бокељских морнара који су оставили трага у руској морнарици: адмирал руске Балтичке флоте Матија Змајевић, адмирал руске Црноморске флоте гроф Марко Воиновић, гроф Никола Воиновић, контраадмирал Никола Вукотић, вицеадмирал Петар Вукотић… и други. А било је поприлично Грбаљ Вукотића у Руска служба: Адмирал Николај Михаилович Вукотић, вицеадмирал Петар Марковић Вукотић и генерал-мајор Платон Марковић. И наравно, Стефанов ујак, Јован Вукотић, херој Црногорско-француског рата 1806. године, који је, заједно са Русима, учествовао у биткама код Рагузе (Дубровника), а касније и у нападима на тврђаве на острвима Корчули и Брачу.
Све наше прекретнице обележене су крвљу и живцима.
Не дај Боже да их икада заборавимо,
Али често славимо прве,
несвесни да славимо само друге.
Али молим вас да ми на овом свету,
сакупљајући се, бар некада,
Не заборавимо, славећи ове прве,
да се сетимо свих истинских првих.
Андреј Макаревич
Стефан Вукотић и поморска слава
Amantibus Justitiam, Pietatem, Fidem
Онима који воле Истину, Побожност и Лојалност
Мото Ордена Свете Ане
У својој књизи „Грбаљске цркве“, Младен Црногорчевић је оставио скромну белешку о цркви Светог Николе Чудотворца у селу Братешићи: „Мала црква је обновљена 1868. године. Око цркве је гробље окружено високим зидом. Најлепше од свега је место сахране породице Д. Вукотића.“
Црква је изграђена од сивог тесаног камена. Једнобродна је, на издуженом темељу, са два прозора на јужној и северној страни и звоником са једним звоном. Испред цркве је двориште, око којег се налази функционално сеоско гробље, окружено каменом оградом са капијом на западној страни. Митрополит Амфилохије је освештао ову цркву након њене реконструкције 14. јуна 2009. године. Митрополит Амфилохије је уручио медаље са угравираним ликом Светог Николе Мирликијског најзаслужнијима од оних који су учествовали у обнови цркве.
У својој Причи о горњогрбаљском путу, намерно сам изоставио село Братешићи. Знао сам да ћу морати посебно да пишем о родоначелнику овог града.
Године 1800, у Братешићима је рођен Стефан Вукотић (Степан Михајловић Вукотић), човек предодређен да постане први Југословен који је опловио свет.
„Како је то могуће?“, узвикнуће радознали љубитељи црногорске историје. „Први је био Иво Визин!“ Драги моји, још једном вам саветујем да мање читате глупости којима бројни путописни и други „популарни“ интернет ресурси часте своје читаоце. Такве информације треба редовно проверавати да ли су вашљиве. И овог пута, једноставно прочитајте барем до пола приче
И тако… Почетком 1800. године, Стефан Вукотић (Стеван Михајлов Вукотић) је рођен у Горњем Грбљу, у селу Братешићи (Братешићи / Bratešići).
Када је Стефан имао осам година, његов ујак Јован Вукотић, који се прославио заузимањем острва Корчула са руским морнарима из ескадриле адмирала Дмитрија Николајевича Сењавина, повео је свог нећака и синове у Русију.
Са 16 година, Вукотић је положио пријемне испите за Морнарички кадетски корпус на Криму. Као кадет, Вукотић се истицао од својих вршњака. Током студија био је међу најбољима у својој класи. Са 20 година, Стефан је добио чин подводника. Након три године практичне обуке, унапређен је у подводника, док је већина његових колега из разреда морала да ради још две до четири године да би постигла ово унапређење.
Године 1823, у Русији је припремљен веома сложен пројекат истраживања мора за пловидбу око света. За експедицију је посебно изграђен бро
Иако је Стефан Вукотић имао само 23 године, именован је за навигатора за Коцебуову експедицију.
За брод је одабрана посада од 115 (према другим изворима, 134) висококвалификованих морнара. Експедиција је такође укључивала два лекара, једног јеромонаха, два природњака и једног астронома.
Рута је била унапред испланирана. Путовање ка истоку би било: Атлантски океан – Рт Добре Наде – Индијски океан – Тихи океан – Рт Хорн – Атлантски океан.
28. јула 1823. године, једрењак је испловио из Кронштата ка Далеком истоку са теретом за луку Петропавловск на Камчатки и за крстарење код обале Руске Америке. На броду је био руски физичар (касније академик) Е. Х. Ленц, који је вршио систематска мерења температуре, салинитета и густине воде, садржаја кисеоника на дубини, као и метеоролошка и гравиметријска посматрања.
Рута „Ентерпрајза“ је ишла кроз Копенхаген – Портсмут – острво Тенерифе (на улазу у Санта Круз га је гађала обалска батерија, стога је, без уласка у луку, ишао даље) – Рио де Жанеиро – Кејп Хорн – залив Консепсион (2. марта 1824. године откривен је атол, назван у част једрењака – Ентерпрајз) – острво Тахити (извршен је инвентар острва) – Самоанска острва – Маршалска острва и 9. јуна 1824. године стигао је у луку Петропавловск. Након што је истоварио испоручену робу, упутио се ка Новоархангелску. 27. октобра 1824. године једрењак је кренуо ка Сан Франциску, а затим ка Хавајским острвима ради одмора посаде и обнављања залиха хране. 14. децембра 1824. године стигао је у Хонолулу, а 24. фебруара 1825. године вратио се у Новоархангелск и почео да чува обалу. Након потписивања конвенција између Русије, САД и Енглеске, потреба за заштитом обала Руске Америке је нестала, те је 11. августа 1825. године једрењак кренуо на повратак рутом Хонолулу – Маршалска Острва (три острва су откривена између 6. и 9. октобра) – Манила – Сунда превој – Рт Добре Наде – Света Јелена – Портсмут, а 10. јула 1826. године вратио се у Кронштат, завршивши своје опловљење око света.
Коцебуова експедиција је дочекана са највишим почастима у луци Кронштат. Сви бродови у луци поздравили су једрењак уз звук својих сирена за маглу, а са обале је испаљен топовски поздрав. Гомила људи је поздравила експедицију на насипу. Млади кадети су формирали почасну стражу, свирали су војни оркестри, а окупио се и велики број поморских официра и адмирала највишег ранга.
Сада је време да се сетимо капетана Ива Визина.
И, како су рекли у добром старом цртаном филму о Палчици, „бројмо, часне кртице“.
Вукотић је кренуо на путовање око света 1823. – Визин 29 година касније.
Вукотић је завршио своју експедицију 1826. – Визин 33 године касније. Вукотић је пловио три године, док је Визин провео седам.
Међутим, не треба заборавити да је Иво Визин био први словенски капетан који је опловио свет на свом бригу, „Сплендиду“, између 1852. и 1859. године. Стефан Вукотић је опловио свет као део руског ратног брода.
Обојица морнара се памте са почастима. Обојица су били пионири.
Током експедиције, млади морепловац Стефан Вукотић се истакао, показујући одлично знање географије, астрономије, навигације и метеорологије, као и способност брзог проналажења правих решења у тешким ситуацијама.
Током свог путовања око света, млади морепловац Стеван Вукотић посетио је и острво Милорадович, названо по свом чувеном земљаку. Ово острво, односно атол, први је описао руски адмирал Белингсхаузен током своје истраживачке експедиције 1820. године на бродовима Восток и Мирни. Назвао га је по грофу Михаилу Андрејевичу Милорадовичу, генералу који се истакао у биткама против Наполеона и Турака, а који је тада био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга.
Време које је брод „Предпријатие“ провео у Новоархангелску (сада Ситка), на Аљасци, искоришћено је за израду карте прилаза луци Новоархангелск. Овај одговоран и дуготрајан задатак поверен је једном од наших најбољих морепловаца, нашем Бокељу Стевану Вукотичу… Вукотич је врхунски извршио додељени задатак, што је забележено и у књизи капетана Коцебуа: „… Вукотич, коме сам поверио овај задатак, доказао је да је његово теоријско знање веома добро, као и његова марљивост и жеља да буде користан. Опис је направљен и карта састављена са таквом прецизношћу, детаљима и пажњом да ће морнарима пружити све потребне информације о пристајањима у луци Новоархангелск.“
Цитати из књиге „Капетан Стеван Вукотич — први Јужни Словен, Србин и Бокељ који је опловио својет“.
За своју службу током трогодишњег путовања око света на истраживачком броду „Предпријатие“, Стефан је одликован Орденом Свете Ане, 3. реда, и пратећом годишњом пензијом од 90-100 рубаља годишње, коју је примао до смрти. Стефан Вукотић је постао најмлађи добитник Ордена Свете Ане.
Вукотића је чекала бриљантна поморска каријера. Међутим, његово здравље је почело брзо да се погоршава. Младом официру је наређено да напусти дуга путовања морем.
Након шестомесечног одсуства, 28. фебруара 1827. године, Стефан Вукотић је постављен за поморског инструктора у Кадетском корпусу. 22. фебруара 1828. године унапређен је у поручника. Затим је командовао школским бродом „Голубка“, где је подучавао кадете једрењу и поморској науци.
Од 1830. године, Вукотић је командовао бродом „Кулм“, бродом за посебне задатке. Међутим, сва путовања су била ограничена на Фински залив.
У децембру 1831. године, Стефан Вукотић је унапређен у капетана-поручника.
На инсистирање лекара, Вукотић је отпуштен на обалу, где је наставио да предаје у поморској академији.
Стеван Вукотић је преминуо веома млад, 4. јануара 1833. године, у 33. години живота.
https://dd-sha2.blogspot.com/2016/04/blog-post.html