Пише :Дејан Бешовић

-Александар Костић  рођен је у Београду ,  19. март 1893. године од оца Свештеника Ђорђа Костића и мајке Раде Маровић такође из Главата – Грбаљ .Био је српски универзитетски професор и љекар. Био је један од оснивача, првих професора и декан (1936—1939) Медицинског факултета у Београду и оснивач Института за хистологију и ембриологију заједно са др. Радивојем Беровићем из Враке код Скадра   . Поред Медицинског факултета, био је и оснивач Ветеринарског факултета (1938.) и Фармацеутског факултета (1939.). Био је ожењен Смиљом Костић-Јоксић , професорицом  педијатрије, са којом је имао синове Ивана и Војислава Костића , познатог композитора. Француски предсједник му је 1940. године додијелио Легију части , а 12 година касније и његовој супрузи за њене напоре у примени БСЖ вакцине .Упркос томе што је три мандата биран за декана, два пута је избачен са факултета. Први пут 1941. године због одбијања сарадње са окупационим властима, а други и последњи пут 1952. године од стране тадашње комунистичке администрације на факултету, када му је забрањено и одржавање опроштајног скупа са студентима. На свечаној сједници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду 2001. године донијета је одлука о поништењу свих одлука, рјешења и наредби које се односе на проф. др.Костића и његову супругу.

У Београду данас постоји улица која носи његово име, паралелна са Сарајевском улицом у општини Савски венац у Београду. Године 1967, проф. Костић се појавио у филму Душана Макавејева „ Љубавна афера или трагедија службеника ПТТ-а“ .У Београду је завршио основну школу, гимназију и Српску музичку школу клавир и композиција, гдје је његов рад посебно  високо циненио Стеван Мокрањац . Студије медицине наставио је 1912. године у Нансију -Француска , гдје је сарађивао са професором Буеном, тадашњим великаном светске хистологије .  Касније се преселио у Стразбур и завршио мајсторску школу клавира, а 1921. године одбранио је докторску дисертацију под називом „ Експериментални ефекти алкохолизма на тестисе (хистолошка и хемијска студија) . Исте године прешао је на Медицински факултет у Београду и основао Катедру за хистологију. Био је оснивач Института за хистологију, а у истој згради која је тада изграђена налазио се и Институт за физиологију, којим је руководио Ричард Буријан .  Докторска дисертација ће касније бити темељ његовог научног и наставног рада.Професор Костић је самостално написао неколико уџбеника и приручника из хистологије, али је у своју методологију наставе увео и употребу микрофотографија и филмова , што је био пионирски подухват. Први уџбеник  Основи нормалне хистологије користиле су многе генерације студената, али је морао бити промијењен због нових открића у науци. Најновије издање уџбеника хистологије написано је 2005. године и добило је Награду града Београда за најбољи уџбеник те године.

Поред тога, Костић је 1925. године објавио Микрофотографски атлас нормалне хистологије , већину слајдова је сам припремио (у сарадњи са колегом Александром Ј. Телебаковићем) и све их је фотографисао микрофотографијом MA II Leitz Wetzlar (150 фотографија), што га је сврстало међу пионире медицинске фотографије код Срба. Исте године набавио је Jos-Pé фотоапарат за фотографисање у боји на папиру.Заправо тај апарат је купио његов брат од стрица др. Лазо Михаилов Костић као дар српској медицини . Друштвени ангажман Александра Ђ.Костића датира још од студија, када је организовао међународни студентски хор у Нансију, кроз бројна јавна предавања у јавним установама и на радију. Био је уредник многих часописа, предсједник антиалкохолистичког покрета и председник Извиђачке организације Југославије.Такође је био дугогодишњи предсједник Удружења за кремацију „Огањ“ и представљао га је у Међународној федерацији за кремацију. Залагао се за прихватање кремације ради заштите животне средине. Одржао је веома запажена излагања на међународним конгресима о кремацији, а написао је и књигу „Пре одлуке“ о еколошким предностима кремације. Развијајући дух академизма у Србији, бавио се лингвистичким проблемима и трудио се да избјегне транскрипцију и формира домаћу медицинску терминологију. Истовремено, бавио се историјом медицине не ради фактографије, већ примјеном раних научних радова ради објашњења научног поступка и формирања научног закључка.Као учесник Првог свјетског рата, професор Костић је учествовао у рововском ратовању у крају Гроцке. Мотивисан ратним сјећањима, али и љепотом природе, 1932. године је одлучио да сагради кућу на локалитету Дубочај . Копајући темеље, наишао је на археолошке налазе, укључујући двије раскошне римске гробнице, што је пробудило његово интересовање за археологију. Током наредних 45 година бавио се аматерском археологијом и сакупљао артефакте пронађене на локалитету Дубочај. Године 1978. дошао је на идеју о оснивању музеја и поклонио је цијелу своју колекцију општини Гроцка , са жељом да заоставштина буде изложена у обновљеној Ранчићевој кући . Музеј је тамо отворен под називом „Завичајни музеј Гроцке“, а дубочајска збирка професора Костића, састављена од палеолошких, археолошких, нумизматичких и других ископавања, била је стална поставка.

Др.Александар Костић се страствено бавио фотографијом од 1911. године. Био је пионир медицинске фотографије код Срба и аматерски фотограф. Био је покретач и оснивач фотографске лабораторије у Хистолошком институту године  1922 .и покретач Београдског фото клуба -БФК 1928.године. Са широком радозналошћу и педантношћу научника, приступао је различитим фотографским темама, не само медицини као свом главном фокусу, већ и археологији, фотодокументацији старих београдских и грбљанских као и бокешких   крајева и портретима, углавном личности из свијета науке. Изложба „Проф. др Александар Костић, Фотографија 1911-1978“, приказана је у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 1978. године. Такође је сакупљао фотографије старог Београда, које су снимили други аутори. Између два свјетска рата значајно је подстакао београдску аматерску фотографску сцену, не само својим преданим организационим радом, већ и креативно. Његовим залагањем, руски емигрант Александар Шафрански је запослен у фотолабораторији Медицинског факултета , а између два свјетска рата, уз подршку професора Костића, постао је најплоднији фотографски писац на српском језику, са неколико објављених књига.

Александар Костић умро је 19.јануара 1983.године у Београду гдје је и сахрањен у Алеји заслужних грађана. Међутим његова потоња жеља је била да почива на Свештеничком гробљу у Гошићима – Грбаљ покрај својих родитеља,стричева и браће .

                             (наставиће се)