Пише :Дејан Бешовић
-Максим Тујковић (1670. — 1740.) је био српски православни калуђер , иконописац и живописац из Грбља.
Потиче из познатог грбаљског братства Тујковића. Једно вријеме је боравио у Цетињском манастиру. Приписује му се више рукописа, а три су писана за потребе Цетињског манастира: Требник, Молитвеник и Зборник за путнике. У његовом молитвенику су и неки текстови свјетовног садржаја. Првих 20 листова садрже мјесецослов (календар) од септембра до августа. У то вријеме православнима година почиње са 1. септембром, по јулијанском календару. У Мјесецослову упоредо користи старе српске називе за мјесеце, а такође и латинске. За мјесец септембар пише још и рујан и сл. У календару помиње више Срба светаца: Свету Петку, Светог Илариона, Арсенија Српског, Св. Саву Српског, Св. Симеона Мироточивог, Пренос моштију Св. великомученика Лазара у Раваницу, Св. Јована деспота крушедолског, Св. царицу Теофанију, Пренос моштију Св. Петке у Трново. Рукопис је писан 1716. и чува се у Музеју и Галерији у Подгорици.
-Џафер Ага Тујковић рођен као Војин Тујковић .Грбаљ познат по чврстој вјери и упорности у очувању идентитета те да Грбљани због 64 цркве и манастира нијесу мијењали исконско опредјељење.Живот и дјело Војина Тујковића, кнеза грбаљског, капетана и војводе млетачког и на крају аге турског поучно и вриједно пажње. Историја нашег народа, трагом Војина Тујковића, имала је вриједне изданке сличне судбине.Џаферага Тујковић уважавао се код султана у Стамболу( Константинопољу) вјешто се сналазио између Млетачке републике и Турске царевине. Искрену првирженост и љубав за Грбаљ показао је кад је остављен од млетачких власти да се сам сналази и спасава и после пет година ропства придруживања турској власти, примивши ислам. Није било пријатно дуждевој власти када се дуждев капетан појавио као Џафер-ага, али и када је агитовао за примицање Грбља, султанију Грбља, султанију Грбљу и опасност да ради у својој жељи те земљацима олакша положај.О историјским околностима у којима се Грбаљ нашао након рушења манастира на Михољској Превлаци, распећу овога краја између интереса Отоманске империје и Млетачке Републике, као и улози Војина Тујковића касније Џафер аге говорио је публициста Горан Комар. каже : Велики Кандијски рат имао је огромне последице по Грбаљ иу то време почињу иницијативе за поновно приближавање Венецији. Војин Јовановић Тујковић се још раније налазио у млетачкој служби, Грбаљ је у цјелости имао статус „царског харса” – царског добра. Судску власт држао је црногорски кадија а порез су сакупљали кнезови. 20.маја 1647.у Котор су стигла четворица грбаљских кнезова, међу којима и Војинов син Јован. Тада је договорен прелазак под крило Принципово са правима која су уживали Паштровићи. Франческо Морин је 23.јула потврдио привилегије Грбља у брзој процедури као у каснијем случају Топаљске комунитади.
Црногорску молбу Сенату потписао је архиђакон Висарион Бориловић, вишеструко интересантна личност. Она није укључила питање црквене самоуправе али јесте особа која се именује као „војвода черлица” и у коју верује да је Грбљанин. Година 1655. била је тешка за Грбаљ због похаре коју је извео скадарски паша. Џафер ага Тујковић је припремао удар на Котор и Грбљанима упутио ултиматум. Почетком 1657. он се вратио у Црну Гору да би се придружио турском удару на Котор. Турски подухват није успео и поред учешћа Грбљана. Помогао је намјерни изостанак Сејди Ахмет паше који је сувише споро напредовао низ Херцеговину“, истака је Комар. Он је нагласио да се између чекића и наковња Грбаљ одржао као и остале бокељске општине захваљујући јединству у вјери и народности и изузетном унутрашњем поретку своје традиционалне заједнице. То је управо сегмент друштвеног живота ваља полагати Боке како се истиче у будућности.“
-Митроплит Митрофан Бан рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место Главати припадало је старој Грбаљској жупи, која се у то вријеме, заједно са читавом Боком которском, налазила у саставу Аустријске Далмације. Основну школу учио је у селу Врановићима, а потом и у Котору. Замонашио се 1865. године у српском православном манастиру Савини. Далматински епископ Стефан Кнежевић га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин ђакона, а 2. октобра 1866. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира Подластве именован је 1867. године.Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у Књажевину Црну Гору, где је 1869. године постављен за настојатеља манастира Мораче. Морачки игуман је постао 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора Епархије захумско-рашке, а након смрти митрополита Висариона Љубише (1884) постављен је и за администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте 1884. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја упућен је у Русију, гдје је и рукоположен за владику црногорског и брдског, дана 6./18. априла 1885. године у Санкт Петербургу у Исакијевском сабору. То се десило на празник Светих Кирила и Методија, на дан главне богослужбене прославе у Русији, поводом 1000 година од упокојења Светог Методија Архиеспископа Панонског. По ријечима Митрофана Бана, чин је имао дубоку симболику, јер се рукополагао владика са југа славенства, на сјеверу.[4] По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз Никола Петровић-Његош је обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а истовријемено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу „Глас Црногорца“ од 1. јануара 1904. године.
Почетком 1916. године, када је краљ Никола са дијелом државног и војног врха напустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме аустроугарске окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством Црвеног крста Црне Горе развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.
У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Предсједавао је историјском сједницом Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима. Такође је предсједавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је засиједала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању је формиран и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејским сабором, а за његовог предсједника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). На тој владичанској конференцији је 28. маја 1919. рекао:
Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство.Лазар Томановић је у публикацији Педесет година на престолу Црне Горе (Цетиње, 1910) записао да је у времену од 25 година црквене службе Митрофана Бана као митрополита у Црној Гори, „обновљено или подигнуто 11 манастира и 162 храма, или укупно 173 црквена објекта.“За своје учествовање у црногорско-турском рату 1876-1879.године одликован је златном медаљом Обилића – за храброст, у манастиру Морача, Орденом књаза Данила првог реда приликом прославе 25 година владавине кнеза Николе, 27. октобра 1885.гидине руским орденима Свете Ане и Светог Александра Невског, бугарским Орденом Светог Александра и Орденом Светог Саве првог степена ,поводом обнавља Патријаршије и проглашења тога чина на свечаности у Сремским Карловцима, регент Александар је одликовао све заслужне архијереје.Умро је 30. септембра 1920. године на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира, у гробу који је припремио још 1912. године.
(наставиће се)
One Response
Година 1655. била је тешка за Грбаљ због похаре коју је извео скадарски паша. Џафер ага Тујковић је припремао удар на Котор и Грбљанима упутио ултиматум. Почетком 1657. он се вратио у Црну Гору да би се придружио турском удару на Котор. Турски подухват није успео и поред учешћа Грбљана. Помогао је намјерни изостанак Сејди Ахмет паше који је сувише споро напредовао низ Херцеговину“, истака је Комар. Он је нагласио да се између чекића и наковња Грбаљ одржао као и остале бокељске општине захваљујући јединству у вјери и народности и изузетном унутрашњем поретку своје традиционалне заједнице. То је управо сегмент друштвеног живота ваља полагати Боке како се истиче у будућности.“
Између чекића и наковања читави вјеко до данас,био тамо Провидур или Паза за Грабаљ се не мијења много.
Тако је 1657 становници Грабња су морали да оду у зидине Старог града који су бранили од Турака .Из захвалности за тај чин млетачка управа је дала цркву Светог Луке Православним вјерницима .Била је кажу двобразна са два олтара ,да би касније Француска скинула један исада је једнобразна с једним олтаром.
То се до данас некако прећуткује ,из којих разлога као и увјек.
Што се нас тиче мислим на Грбљане постоји уграђена патолошка слободно могу да кажем мржња,која се спроводила увјек од власти преко народа.Да је било Грбљана који су увјек били при било којој власти то је потврда тих самозваних кнезова ,јер они су превасходно служили за убирање пореза и присилом ако треба,какви су били да их сада не именујем ,два су убијена од тог истог народа због своjих нељудских понашања !
Данас када је нека демократија коју ја не видим, навече избора за ту демократију 2020, власник неког Монте Вредеа у Радановићима је отоврено пријетио да ће нас преселити на тракторе за Србију.Толико су Милови пајтоси били ослилили ,док један исто тако и србомрзац и велики антисрбин Чавор некадашњи предсједник општине ваљда Цетиња живи међу нама,и нека живи а понашао се тако како се понашао.
Морам рећи симбиоза Црногораца углавном из Катунске нахије са појединим становницима Боке као и Грабља је увјек доводила до мржње и напетости, коју су доније са собом прво људи па иза тога постали особе и на крају нељуди или данас бизнисмени,како је волио да каже један наш сада већ покојионик бизни – сери,наравно има их који у великој мјери то нијесу .Сада је извршена економска миграција која не даје тренутно праву слику стања на терену ,јер се врши неко престројавање,у корист кога и чега показат ће вријеме!