Пише :Дејан Бешовић

Битка на Мартинићима, била је операција између турске војске под командом Мехмед-паше Бушатлије и војске црногорских Срба под командом владике Петра Првог  Петровића Његоша, а догодила  се од 13. до 22. јула 1796. код Мартинића, сјеверно од Спужа. У бици је војска од 3.400 црногорских Срба побиједила бројчано надмоћнију војску од 17.000 турских војника.Битка на Мартинићима трајала је од 13. до 22. јула 1796. године. Главни окршај одиграо се 22. јула 1796. Махмут паша Бушатлија је у битку ушао са својом главнином од 17.000 војника. Дочекало га је 3.400 црногорских Срба елитних бјелопавлићко- пиперских војника.Тим елитним одредом војске црногорских Срба командовао је владика Петар I Петровић Његош. Бушатлијина војска на простору главног удара није могла да употринеби своју бројчану надмоћ, односно могла је на том простору да развије само дио снага. Владика Петар Први Петровић -Његош искористио је тај простор и поред тога одабрао је прави тренутак за прелазак своје војске из одбране у напад. Бјелопавлићи  су ту успјели да сломе турску војску и натјерају је на повлачење Услинедио је паничан бијег турске војске и бијег везира Бушатлије, а на бојном пољу остала су само тога дана 473 погинула турска војника, углавном Малисора  У бици је страдало 59 црногорских војника. Војска црногорских Срба заробила је велики ратни плијен.Одмах након побједе владика је на Цетињу 25. јула 1796. организовао величанствену параду у част велике победе. Та побједа снажно је одјекнула на цијелом Балкану, јер је мала војска побиједила везира Махмут-пашу Бушатлију, кога није могла да сломи ни моћна султанова војска.Свети  Владика је о тој побједи одмах обавијестио руску дипломатију, па му је одмах након тога честитала руска царица Катарина Велика. Бушатлија је са друге стране након пораза планирао нови поход на Црну Гору. Нови поход предузео је септембра 1796.године  и тај поход окончао се новим великим везировим поразом у бици на Крусима.

Битка на Маљату се одиграла на брду Маљат код Спужа, Бјелопавлићи – Брда -Црна Гора, 9-10. октобра 1876. године. Збила се током црногорско-турског рата 1876-1878.године.Послије изгубљеног боја на Тријепчу, турске снаге су ојачане и под командом  Дервиш-паше су наставиле напредовање од Спужа ка Даниловграду. Истог дана стижу до небрањене Височице. Црногорске снаге у околини су биле распоређене на шест група. Три батаљона Бјелопавлића под војводом Илијом Пламенцом су били на самом Маљату, а дванаест батаљона по другим групама распоређеним недалеко у резерви.Напад Турака на Маљат је почео 9. октобра. Упорном одбраном су Турци знатно задржани, а Пламенчеви војници су се тек сутрадан повукли ка Даниловграду. Црногорци тада изненадно нападају позадину и бокове турских снага са 12 батаљона које су чували. У жестоким борбама су турске снаге разбијене и одбачене ка Подгорици.С овим је нападна снага Турака на јужном фронту сломљена. Црногорци тад опсједају Подгорицу, а турска посада Медуна се предаје.Жестоке борбе вођене су и у Мартинићима. Ту су, такође, турске снаге заустављене, док је на сектору према Грахову дошла до пуног изражаја турска бројчана и материјална надмоћ. Командант одбране Грахова Јаков Даковић био је заробљен и убијен. До оваквог развоја догађаја дошло је пошто Даковић није уважио упутства књаза Данила о еластичној одбрани, већ је са својим снагама остао у утврђеном положају.Најзначајнија ратна дејства извођена су на линији Подгорица — Спуж — Острошки кланац — Никшић, гдје је, по замисли турског главнокомандујућег, по спајању двију турских групација требало овладати лијевом обалом Зете. Овај правац требало је да послужи као оперативна основица за извођење главног удара по стратегијском правцу Подгорица — Кокоти — Царев Лаз — Ријека Црнојевића.Док су у долини Зете вођени жестоки бојеви, а нарочито на Височици 16. јануара 1853, дотле су снаге Исмаил–паше из Никшића кренуле једним дијелом ка Планиници, а другом ка Жупском манастиру. Ту су се сукобили са жупским устаницима и војводом Мирком Петровићем. Снаге које су се кретале ка Повији заустављене су, док се војвода Мирко Петровић послије жестоког окршаја код Жупског манастира, који су Турци успјели да запале, повукао са својим одјељењем у Острошки кланац. Најзад су снаге Исмаил-паше успјеле да неутралишу и црногорски отпор на линији Кунак-Повија-Острог, заузму Доњи манастир и приморају војводу Мирка да се брани из утврђења у Горњем манастиру.

У међувремену, турске снаге које су надирале из правца Спужа успоставиле су контакт са снагама Исмаил-паше.

 .Операција код Мартинића или  Друга Мартинића  битка из црногорско-турског рата која се одиграла 1877. године код села Мартинићи сјеверно од Спужа.Турски заповједник Али Саиб-паша је наступао од Спужа и кроз Бјелопавлиће дошао до Мартинића. 5. јуна су заустављени од стране 3. батаљона Црногораца под војводом Илијом Пламенцом. У жељи да продре даље к Даниловграду долином Зете по сваку цијену, Али Саиб-паша 16. јуна је убацио у борбу 3.000 башибозука и још 13 табора -батаљона ,низама -редовне војске.

Дошло је до борбе ножевима у којој су Црногорци одбили напад турских предњих дјелова. Главнина Турака је тада одустала од напада и повукла се у Спуж. Трећа мартинићка операција започела је 19. јуна када су Турци и Потурице поновили напад на Мартиниће, али су и овог пута одбијени.

Уз знатне турске људске губитке, у борбама су Црногорци заробили 2.000 пушака острагуша и доста другог ратног материјала.Запосиједањем читаве лијеве обале Зете, Турци су одсјекли сјеверна црногорска племена од главнине. Тиме је и положај бранилаца Острога (52 Црногорца, под командом војводе Мирка Петровића) постао готово безнадежан. Храбро држање бранилаца, ући ће у легенду као примјер највећих прегнућа у овом рату.Док су Турци палили села у долини Зете, и сталним бомбардовањем и јуришима покушавали да сломе отпор бранилаца Острошког манастира, у Церову, на десној обали Зете прикупила се главнина црногорских снага. Десним крилом ослањале су се оне црногорске снаге које су држале положаје на најосјетљивијем дијелу фронта, на линији Загреда — Загарач — Сађавац — Кокоти. Двојици заточника из Манастира пошло је за руком да се ноћу провуку кроз турски распоред снага и обавијесте књаза Данила у Церову. Књаз је издвојио одред од 300 пробраних ратника, под командом Пера Томова -Петровића, који је током ноћи 20. јануара неопажено пришао турским положајима, са јужне стране Острошког манастира и литице, и извршио изненадни јуриш на турски борбени распоред наносећи им тешке губитке (око 150 погинулих Турака и десет Црногораца). Истовремено, браниоци манастира су извршили пробој и спојили се са одредом Пера Петровића, а затим се сви заједно брзо повукли.Послије острошке операције наступило је затишје на читавом ратишту. Омер-паша је оклијевао да отпочне општи напад на главнину црногорских снага и продирање у дубину црногорске слободне територије. Са вишевјековним искуством из црногорско-турских ратова то оклијевање се чини потпуно разумним.Књаз Данило је очекивао да ће Париски мир повољно ријешити црногорске односе са Турском. Европска дипломатија, међутим, разочарала је и огорчила књаза Данила и Црногорце. Непосредним ангажовањем у Бечу и Паризу књаз Данило је успио да скрене пажњу европске дипломатије на Црну Гору и постави је као проблем у сплету источне политике. Али, по повратку са европске турнеје са још већом енергијом сређује прилике у земљи, и потпаљује фитиље национално-ослободилачког бунта у сусједним крајевима, нарочито у Херцеговини. Устаничке снаге у сјеверозападној Црној Гори и Херцеговини, које још од Омер-пашине 1852. године не одлажу оружје, сада добијају и његову јавну подршку.Омер-пашини походи на Црну Гору показали су да црногорска војска, састављена од народа, није могла да се успешно супротстави Турцима. Архив  биљежи: Влада Србије помогла је Црногорце шаљући им официре за обуку, наоружавање и новац. Порази у ратовима са Турцима натерали су краља Николу да преуреди војску. Уредбом из 1871. године извршена је реформа црногорске војске. Она је сврстана у 30 батаљона редовне војске и 1 батерију топова (укупно 16 700 војника). Четири године касније организована је интендантска служба која се старала о снабдијевању војске.Мир у Ријеци Црнојевића закључен је 8. септембра 1862. године између Османског царства и Црне Горе. Њиме је завршен Црногорско-турски рат (1862).Лука Вукаловић је 1861. године подигао нови устанак, овога пута још ширих размера. Подржавали су га црногорски књаз Никола и његов отац Мирко. Устанак се пренио на Попово поље до Дубровника и на крајеве око Мостара. Црногорци су напали Подгорицу, а јануара 1861. године побуну дижу Рудињани, Граховљани и Бањани, па Васојевићи.У архиви налазимо да су  Османске власти понудиле су на конференцији у Мостару устаницима пореске олакшице, слободу градње цркава и праведније порезе, али су устаници захтевали да им црква обнови срушене цркве и да народ бира владику, те су преговори пропали. Османску војску од 20.000 војника предводио је Омер паша Латас. Априла 1862. године избија Црногорско-турски рат. Августа месеца црногорска војска се нашла пред сломом. Турци су били пред самим Цетињем, те је кнез Никола морао прихватити ултиматум Порте да се дистанцира од херцеговачког устанка.Интервенција Русије спречила је Османско царство да Црној Гори наметне теже услове. Мир је потписан 8. септембра 1862. године. Порта је прихватила територијални статус кво. Црна Гора се обавезала да не подстрекава немире на османској територији. Турци су добили право да подигну тврђаве дуж пута Никшић-Спуж. Мирко Петровић је морао да напусти земљу. Црна Гора се трудила да анулира неповољан уговор. На интервенцију великих сила, Порта је 1863. године пристала да не гради тврђаве и да поруши изграђене. То је учинила после две године. Пораз Црногораца довео је до лаког гушења херцеговачког устанка.Блажо Бошковић рођен је у Орјој Луци, код Даниловграда, 1860 .године  био је војсковођа и судија. Рођен је у брдском племену Бјелопавлићи.Учествовао је као добровољац у Црногорско-турском рату 1876 — 1878. године. Био је један од истакнутијих бораца у бици на Вучјем долу 1876. По завршетку рата именован је за потпоручника, а потом је као ордонанс официра и командир књажеве гарде боравио на Цетињу. Унапријеђен је у чин перјаничког командира, а касније је именован за команданта Бјелопавлићке бригаде указом књаза Николе. Године 1911. постао је командант Друге дивизије црногорске војске. Ратни савјет га је 1912. године именовао за команданта Зетског одреда, али је књаз Никола поништио ову одлуку и на то мјесто поставио свог сина. Погинуо је под недовољно разјашњеним околностима, првих дана по објави рата Турској на фронту према Скадру 1912 .године .

Током свог живота обављао је и друге дужности као што су: управитељ Никшићке области, први судија Великог војног суда, члан Ратног савјета и именовани народни посланик у Народној скупштини Црне Горе у два сазива. Опјеван је у народним пјесмама.

Његов отац је био сенатор Бајо Бошковић.

                            ( наставиће се )