Пише :Дејан Бешовић
Ако се за Први Српски устанак ,као и за први устанак Срба у Грбљу 1828 .године може рећи да су пропали за Други Грбаљски устанак 1848 .године то се не може констатовати .Грбаљска устанак или како је још зову Грбаљска буна из 1848. године, представља један од многобројних устанака српског народа на подручју Грбља, у данашњој Црној Гори. Због тешких пореза наметнутих од стране аустријских власти, као и поводом одлуке Хабзбуршке монархије да својим уставом 25. априла 1848. године уведе парламентарни режим који их довео у неповољан положај, али и дугогодишње нетрпељивости према страној аустријској власти, 26. јула 1848. Грбљани су кренули у отворену побуну. Уз помоћ својих сународника Срба из Црне Горе, успјели су да потуку тамошње аустријске трупе и да их натјерају да се повуку у Котор, што је тадашњег гувернера Краљевине Далмације натјерало да пошаље свог изасланика који је повео преговоре са Грбљанима. Преговори су успјешно завршени 18. октобра, када је постигнут споразум по коме су Грбљанима смањени порези, а устаници амнестирани.Бечки лист „Wanderer“, 1869. године, поводом устанка у Грбљу доноси текст следеће садржине: „Становници Грбља су били одвајкада ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтијевало за себе привилегије и умјело да их одржи.Раздобље 1646 – 1718. поново је донојело немир у Грбаљ, усљед ратова између Турске и Млетачке републике. Грбљани су се тада ставили на страну Млетака и Црногораца који су се заједно борили. Грбаљ је често био мјесто окршаја и похара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима: у Кандијском рату 1645-69, на Вртијељци 1685, у бици за Бар 1689, на Царевом Лазу у Целину 1712.године .Пожаревачким миром из 1718. године, Грбаљ је припао Млетачкој републици, с тим што је млетачки дужд прихватио све услове Грбљана, тако да су они у миру остали млетачки грађани до пропасти Републике 1797. године.“
Када је Наполеон укинуо Млетачку Републику, Грбаљ, као и цијела Бока, ујединио се са Црном Гором владике Петра Првог Петровића-Његоша, који је, затим, предао на управу ове области Аустрији која се борила против Наполеонове Француске. Међутим, Аустрија је одбила да поштује привилегије које су Грбљани уживали под млетачком влашћу, те се Грбаљ подигао на оружје 1804. године. Побуна је окончана мирно, преговорима, током којих су Аустријанци обећали да ће поштовати стечене грбаљске привилегије. Међутим, недуго за тим, аустријске власти су похапсиле неке вође побуне. Током даљих ратних дејстава, Наполеонова војска поново заузима ове територије. Француска власт у Грбљу, 1807-13, веома је тешко пала Грбљанима: остала је упамћена по насилном новачењу (мобилисању) грбљанских младића у француску морнарицу и по принудном раду, као и по томе што Французи нису поштовали никаква раније стечена права Грбљанима. Усљед свега тога, у Боки је, 1813. године, избио устанак Грбљана, Паштровића, Луштичана, Побора, Маина, Браића, Кривошија и других Бокеља против француске власти. Уз помоћ Црногораца и руске војске, као и подршку британске морнарице, силовито су нападнуте француске трупе из свих праваца и протјеране са црногорског Приморја. Након овог догађаја, становништво Боке и Приморја затражило је уједињење са Црном Гором под окриљем руског цара. Међутим, вољом великих сила, ове области су предате Аустрији. Аустријска власт је, тако, и у Грбљу потрајала читав наредни вијек .Одмах по успостављању своје власти, Аустријанци су подигли низ утврђења на граници са Црном Гором, да спријече сваку везу Примораца са Црном Гором. Укинуте су све привилегије Грбљанима и забрањено суђење по обичајном праву, укинуто кнештво, а за званични језик уведен италијански, за шта се изборила католичка црква у Боки.Године 1848. , као један у низу устанака у Аустријској царевини, избио је и Грбаљски устанак.Повод је био неравноправан положај Грбљана у изборном и пореском систему наметнутом од аустријске власти. Аустрија је послала већу војну јединицу да умири Грбљане, међутим, Грбљани, уз подршку пристиглих Црногораца, након неколико краћих окршаја, натјерали су окупациону силу на повлачење. Мало бунтовно племе одбило је напад водеће свјетске силе и натјерало је да прихвати све њихове услове, као и амнестију за вође устанка. 1869. године, Грбаљ се још једном подигао на побуну због закона о општој војној обавези за све становнике Царевине. Поново је ово био опште бокешки устанак, у којем су учешће поред Грбљана узели и Побори, Браићи, Маине, Паштровићи, Кривошије и други Бокељи. Почетком 1870. године закључен је мир у Кнезлазу, гдје су се аустроугарски представници обавезали да ће бокешки младићи бити изузети од обавезе новачења, као и да ће бити амнестирани сви побуњеници и накнађена сва штета становништву од ратних разарања.
(наставиће се)
