Пише : Дејан Бешовић
Петар Шеровић у Поморском зборнику, бр. 3, Задар 1965.године биљежи :
Томо (Тома, Томица) Ђуров Милиновић се родио год. 1770. у напредном бокељском селу Морињу(које је припадало бившој Рисанској општини) од оца Ђура, сина попа Цвија Милиновића, патрона на разним бокељским једрењацима, и мајке Андријане, кћери Тома Никова Злоковића из Бијеле у Боки.Како сам каже у својим биљешкама, Томо је учио кратко вријеме код некога ђакона у Морињу и за три мјесеца изучио буквар. То му је била сва школа. Још у својим младим годинама »отиснуо се на море« да као поморац заради свој свагдашњи хљеб, за који се у Боки каже да има »девет кора« и да помогне своје на дому као што су то радили и остали поморци. Пловио је на морињским и осталим бокељским бродовима у далеке земље и крајеве и за ових својих путовања свраћао у све главније луке у Европи и на обалама Мале Азије, а залазио је и у неколико лука Африке. На овим својим путовањима показивао је велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја и посебно како се лију топови, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво и с великим разумијевањем пратио, биљежио и памтио све што га је занимало. А то је све у оно доба, када је било потребно оружје на броду. Одликовао се необичном марљивошћу и бистрином, те је већ првих година његова пловљења учио да управља оружјем на броду. Тако је пловио десетак година по разним морима и неко је вријеме заповиједао бродом. Пошто је кроз то вријеме уштедио доста новаца, »искрцао се« с брода и настанио у Трсту, гдје му се раније и отац као поморац задржавао и стекао познанства, те се почео бавити прекоморском трговином. Тај му је посао врло добро ишао и ту се убрзо истакнуо међу многобројним нашим приморцима који су у том великом поморско-трговачком центру стално били настањени, или су ту привремено боравили. Бистар од природе и богат искуством које је стекао на многобројним путовањима, а уз то из малена задојен родољубљем, брзо се снашао у тој новој средини, гдје је и раније повремено долазио и налазио многобројне Морињане и остале Бокеље, а створио је и нов круг пријатеља и познаника. Тако ступа у друштво оних родољуба који су новчано помагали Карађорђа када се спремао на устанак против Турака, а био се спријатељио и са српским просвјетитељем Доситејем Обрадовићем који је тада боравио у Трсту као и с Викентијем Ракићем, Фенечкијем »ефимеријем« православне цркве св. Спиридона у Трсту. Тако је Ракић »на захтијевање г. Томе Милиновића, купца и гражданина триестинскаго и јегоже иждивенијем« написао једну књигу која је штампана у Млецима »при Пан Теодосију« год. 1808, а око штампања је настојао Спиридон Рафаиловић из Паштровића. То би био други до данас познати штампар из Паштровића, а први је Стефан Паштровић при крају 16.вијека,Ускоро затим Милиновић је жестоко настрадао год. 1809, као и многи трговци, када Французи заузеше Трст, те је изгубио скоро све своје имање, које су му Французи опљачкали. То је било у вријеме када је устанак у Србији добро напредовао и када се с одушевљењем говорило свуда о српским успјесима. Вијести које су стизале из Србије одушевљавале су родољубе у свим југославенским земљама, те су у Србију почели стизати појединци и овеће групе као добровољци из разних наших крајева да помогну својој браћи у борби за ослобођење из турског ропства. То су били борци, затим разне занатлије, а и школовани људи. Нарочито радо су били примани они који су знали ковати и оправљати оружје, справљати барут, копати и прерађивати метале.У том одушевљењу и Милиновић остави Трст и упути се са својом супругом и синчићем у Србију. Чим тамо стиже, одмах се пријави Карађорђу, а овај га прими у службу при артиљерији . Томо се као артиљерац веома истицао, а налазио се скоро цијело вријеме у одреду самога Карађорђа. Овај га је, цијенећи његову велику вјештину и необичну храброст, поставио за свога артиљеријског војводу или тобџибашу. То је било велико одликовање и унапређење у знак признања за његова јуначка дјела и многобројне заслуге, а осим тога, Карађорђе га је био поставио и војводом своје гарде.Када су Руси након закључења мира с Турцима у Букурешту вратили своју војску из Србије, одведоше са собом и два мајстора који су били, на молбу Карађорђеву, раније послани у Србију, да лију Србима топове. Одласком ових руских мајстора Карађорђе се нађе у врло тешком положају, јер немаше вјешта човјека за лијевање топова. Тада се понуди Милиновић да ће се он тога тешког и важног посла прихватити, на што Карађорђе радо пристаде. Он је, између осталога, био излио два једнака топа, сваки од пет комада, који су се могли раставити и на раменима носити. Овај успјех веома задовољи Карађорђа, те постави Милиновића и заповједником београдског арсенала. Оба топа су, како каже Милиновић, била изливена год. 1813, а при паду Србије била су закопана у земљу. Међутим, Турцима ипак успије да их пронађу, па један пошаљу у Цариград као ратни трофеј, а други оставе у београдској тврђави, гдје се налазио дуго времена.Милиновић није само лио топове, већ је израђивао и сву муницију која је онда била у употреби. Друг му је био Павле Поповић, родом из Новог Сада, по занату сајџија, такођер вриједан и способан, али који није постигао онакав успјех као Милиновић. Томо каже да је »с Павлом у слози живио — И један је другом мио био.Овај рад Милиновића »који је топове лио и из њих враге био«, како то истиче на једном мјесту М. Дј. Милићевић, за Србе је онда био -и велика срећа и велико чудо-, јер, како сам Милиновић каже, Србима је тај рад био потпуно непознат. У Карађорђевим протоколима налази се убиљежено неколико наруџбина за Милиновића, који је требао да изради потребно оружје.Милиновић је год. 1813, као артиљеријски војвода, био послан да брани Делиград, а Павле Поповић је био упућен на Дрину, па је стога лијевање топова у Београду било обустављено јер није било мајстора за тај посао.По угушењу устанка врати се Милиновић у Трст одакле на позив Карађорђа пређе год. 1815. морем у Русију. Настанио се са својом породицом у Акерману у Бесарабији, гдје се бавио виноградарством и с нестрпљењем очекивао час када ће се вратити у Србију, што је, у једној поруци пјеснику Симу Милутиновићу, казао:
вазда срдачно жудио
Од када се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба,
Које љуби ка’ и ока оба.
Милиновић је излио ,послије пропасти Првог Српског устанка и 15 топова за Грбаљски устанак 1828 године .Ст. М. Димитријевић, Карађорђев устанак, Братство Друштва св. Саве XXV, Београд, 1931.године пише :Бокељ Томо Милиновић је иницијатор устанка Срба у Грбљу .Сав свој иметак дао је да се Грбаљска Жупа ослободи од Аустро-Угарске кужне монархије .“
Љубомир Дурковић-Јакшић, Објављивање имена »Југославија« прије сто година у Трсту, Стварање, бр. 13, Цетиње, 1953.године каже : Ипак је једном и то год. 1817, дакле, мало након свога настањења у Русији, пропутовао кроз Боку, али се не зна да ли је свраћао у Морињ, гдје му је живјела мајка, а можда му је још био жив и отац (чију смрт нисмо нашли убиљежену у матицама). Тада је дошао у Црну Гору да неку, свакако важну политичку поруку Карађорђеву, лично преда митрополиту Петру I, јер се тада очекивао рат између Руса и Турака. Каква је то била порука, није о томе ништа поближе познато. Али је то свакако знак великог повјерења које је Карађорђе према њему имао и као једнога од својих познатих дипломата у Црну Гору послао.Пријатељ Томов, познати српски пјесник Симо Милутиновић, који је намјеравао да путује у Русију у политичке сврхе, озбиљно се заузео код ондашње српске владе, да би Тома с породицом довео у Србију, те је за то добио и одобрење. Сима је год. 1846. отпутовао за Русију и када је био на повратку за Србију преко Одесе, свратио је у Акерман да нађе свог старог пријатеља. Али, нажалост, не нађе Тома у животу, јер је умро у прољеће год. 1846. у својој 76. години живота, а након седмицу дана умро му је и син јединац. Томова жена, Маријета, остала је сама са снахом и петоро унучади. У Морињу је била још жива Томова мајка, која је од велике старости била изгубила вид. Чезнула је за својим сином, па му је мало пред његову смрт писала и позивала га да дође кући, гдје ће се и за њега и за његову породицу »наћи хљеба«. Писмо је стигло у Акерман послије смрти Томове и његова сина.Милутиновић се задржао у Акерману неколико времена и ту пронашао код Томове породице два Томова рукописа и понио их са собом у Србију да их објави. Први рукопис носи опширан наслов: Умотворине, које содержавају списак свију србски(х) чиновника воени(х) и штатски(х) који служише при Врховном Вожду Георгију Петровичу Черноме с начала 1804. года до 1813, тј. од србскога востанија до Букурешког мира и готово годину више, сачињен у стихове србске артилерије војводом или тобџибашом Томом Милиновићем Морињанином 1844. у граду Акерману у Бесарабији.“Био је штампан у Београду год. 1847. У уводу ове књиге Милиновић истиче, да Симо Милутиновић у својој »Сербијанци« није поменуо много српских чиновника и вјерних служитеља Карађорђевих који су се много трудили и свој новац трошили на корист своје отаџбине и да се то не би заборавило, он се одлучио да састави овај списак у десетерцу, а који данас донекле служи као хисторијски извор за оно доба. Иако овај рад нема умјетничке вриједности, важан је стога што га је Томо писао из љубави, како је мислио и осјећао. О Томовим писменим саставима Симо Милутиновић згодно примјећује: Милиновић што зна то и пише, јер љубави своме роду дише.“
(наставиће се)
