Пише :Дејан Бешовић
Бјелопавлићи су српско племе, потомци Бијелог Павла и Стефана Дечанског славе Свету Петку. Аутор овог фељтона теренским проучавањем у Корчи ,Москопољу и Билишту дошао је до непобитних доказа да су Бјелопавлићи потомци Павла Мрасоровића,високог и изразито бијеле пути српског жупана Корче и Подградеца ( данас се град зове Поградец ) и Десанке рођ. Немањић у побочној линији потомкиње Великог жупана Стефана Немање .Аутор је такође у мјесту Мартинић на северозападним обронцима рано- средњовјековног града Москопоља пронашао Цркву Свете Петке ,коју је 2003 .године обновио Павле Бардха ,што у преводу са савременог албанског језика на Вукову редакцију Српског језика значи Павле Бијели . Такође аутор овог фељтона користио је Архив града Корча и Државни Архив Републике Албаније АshiSh ф.202-215 у Тирани као и радове академика: проф .др. Николе Вулића ,Александра Дерока као и записе Савка Драговог Брајовића из Грла Врачког ,који је једно вријеме био директор полиције Албаније и као Бјелопавлић сакупио је приличан број архивалија везаних за поријекло свог племена . Бјелопавлићи су једно од седам брдских племена на територији Црне Горе. У историјским изворима на Западу , у Дубровнику, први пут се спомињу 1411. године.Бјелопавлићи се налазе на странама и у долини Зете. На западу се граниче са Пјешивцима, на истоку са Ровцима и Пиперима, на сјеверу са Жупом Никшићком, а на југу са племеном Загарач. Племе се дијелило на четири највећа огранка (од Острога до Подгорице): Вражегрмци по месту Вражји грм ( истовјетан топоним налазимо у селу Бардхе -Москопоље ,- Корча ,), Павковићи, Петрушиновићи ( идентичан топоним налазимо на путу од Подградеца према Корчи ) , Мартинићи. Према статистици Среског Начелства у Даниловграду 1920. године, у Бјелопавлићима је било 2665 домова са око 14200 душа. Према броју становника оно је једно од највећих племена на просторима данашње Црне Горе. Територија племена Бјелопавлића се простире у правцу исток-запад 25 kм, а у правцу сјевера ка југу на појединим мјестима такође до 25 км.Племе се дијелило на огранке, а огранци на братства.Сјеверно од Даниловграда ( многи га називају и Павлов град што је по нашем мишљењу исправније ) налази се место Вучица, гдје су се одржавале племенске скупштине. Оне су се одржавале неколико пута у току године, зависно од потребе. На њима се расправљало о унутрашњим питањима племена, међусобним односима братственика. Такође, доношене су и одлуке о отпору Турцима. Племе је предводио војвода, а свако братство је предводио по један кнез. У миру војвода и кнезови су судили и рјешавали разне спорове међу братственицима, а у рату су били главне војне старешине. Највише војвода у Бјелопавлићима потиче из братства Ђуровића са Виша и они су имали 12 војвода. Сваки од њих је на том простору гдје се одржавала скупштина имао своју камену плочу-столицу. Скупштину су сачињавали сви племеници који су могли да носе пушку.
За рјешавање мањих ствари сваки огранак је имао своје зборно место: Петрушиновићи су се окупљали око цркве светих Врача у Слатини, Вражегрмци на Врелима, а Павковићи на месту званом Поротиште.Приликом једног од покушаја херцеговачког ослобађања Никшића од Турака, Чолак Анта је позвао Петра Првог Петровића – Његоша да с Црногорцима и Брђанима помогне Херцеговцима да освоје Никшић. Чолак се понудио да са Србијанцима први иде у јуриш. Предлог су радо примили Бјелопавлићи и Пјешивци. То принуди владику Петра да и он пристане. При удару на град владика с Црногорцима остане пасиван, чиме изложи Бјелопавлиће великој погибији и овом издајом омогући Турцима велику победу. Погинуо је барјактар Бјелопавлића, Зрно Станков Бошковић. Због ове издаје владике Петра умало није дошло до покоља између Бјелопавлића и Црногораца. Тада је чувени бјелопавлићки јунак Ђорђије Вујадиновић, Острошки игуман, гађао владику из пушке називајући га издајицом и „дробошаром“. Због ове издаје владике Петра више никада није могло доћи до слоге између Бјелопавлића и Црногораца“- Лубурић, Андрија (1938). Капитулација Црне Горе – документи, књ.1, стр. XXXI. Београд
Наравно да је ова констатација аутора Лубурића упитна истовјетно као и констатација Архимандрита Драговића о „не спаљивању Моштију Светог Саве у Милешеви.
Обичај је био да се за Тројчин дан, сваке године под Острогом састају Бјелопавлићи, остала брдска племена, Херцеговци, Бокељи, племена из Босне, Старе Србије и друга . Родитељи би доводили ћерке, које би ту упознавале младиће, и склапале вјеридбе.Ходине
1854. на Тројчин дан књаз Данило и његови перјаници силовали су четрдесетак бјелопавлићких дјевојака, спремних за удају. Када су то дознали, Бјелопавлићи су ријешили да се освете и убију књаза и перјанике. Ипак књаз је успио да побјегне захваљујући Блажу Радовићу, перјанику из Мартинића, који му је на вријеме јавио. Исте године у љето десила се похара Бјелопавлића коју је књаз Данило наредио као одмазду за то што су Бјелопавлићи покушали да га убију. Посланици великих сила, Русије и Француске, који су били главни савезници књаза Данила су осуђивали унутрашње сукобе. Поготово га је Руски конзул упозоравао да ће изгубити подршку Русије ако не буде штедио животе православних који су и тако навелико страдали у сукобу са Турцима. Данило је због тога овај чин покушао да објасни као обрачунавање са непослушним племенима која су сарађивала са Турцима, слично као после похаре Куча.Година 1854. је сама по себи била јако тешка за Бјелопавлиће и прије похаре књаза Данила. Након ратова са Турцима од 1852-1853, похаре турске војске у Омер пашиној години, и неродне године, услиједила је велика глад па се ова година звала и гладна година.Отуда и изрека за слаткоране људе „Једеш као гладна година “ која се сачувала до данашњег дана .Међу силованим бјелопавлићким дјевојкама из 1854. године, била је и Даница Павићевић, сестра Тодора Кадића, и жена попа Пунише Павићевића. Даницу је књаз Данило отео и повео са собом. Касније, 1855. године, када се оженио Даринком Квекић, Даницу је преудао за шуру Мирка Петровића.Дана 13. августа 1860. године у Котору, Тодор Кадић је у освети убио књаза Данила, а заузврат Краљ Никола мјесто Ћеранића главица у Бјелопавлићима изграђује у варош и даје му име Даниловград.Чак је краљ Никола узбуђеним Бјелопавлићима због његове издаје викнуо у Даниловграду 1. јануара 1916 године: „Брђани, издајници! „Пуцали“ сте ми на светог Петра, убили ми стрица Књаза Данила, а сад мог највјернијег официра Риста Лекића. Платићете ми то макар довео 8.000 солдата.У књижевном дјелу Лијек Јарости Турск.,За разлику од Краља Николе ,Његов предак Петар Други Петровић – Његош је изузетно поштовао ,цијениле и волио Бјелопавлићи .У пјесми Нахије,Његош прави акростих, тј од почетних слова сваке реченице твори пјесму БЈЕЛОПАВЛИЦКА :
„Бојеви те тешки одвојише,
јек пушаках свјету прогласише!
Ломећ Турке свободу си стекла,
О нахијо и племе витешко!
Подобило Спарте , Картагене,
а Србаљах дико и похвало !
Везири те много вељи памте
лијућ крвцу, с тобом се бијући
и пред тобом у трку бјежећи;
црне су им поставале мајке,-
како вазда тако и данас је.
Амин, боже, ко до тебе може ! „У Бјелопавлићима су се десиле двије Мартинићке битке и битка на Маљату код Спужа 1876 .године .Прва под командом Митрополита Петра Првог Петровића – Његоша 1796 .године друга 1877 .године под командом Илије Пламенац а на Маљату такође под командом Илије Пламенца 1876 .године .
Прва битка код Мартинића или Бој на Пиштету је битка Бјелопавлића и Пипера против Турске вођена 1796. године код села Мартинићи у Црној Гори, сјеверно од Спужа, на територији Бјелопавлића.Послије уједињења Црне Горе с Брдима, скадарски везир Махмут-паша Бушатлија је предузео 1796. војни поход. Два црногорско-брдска одреда, под командама владике Петра Првог и гувернадура Јована Радоњића, укупне јачине 3000 људи, запосјела су положаје код Мартинића.Турци снаге око 18.000 људи (по ђакону Алексију Ђелошевом Радовићу ) су се, идући од Спужа, борили девет дана против Црногораца, напредујући ка Мартинићима. Коначно, 11. јула су извршили јуриш на положаје код Мартинића. Црногорци и Брђани су противнападом одбили јуриш и нанијели Турцима значајне губитке.
Св. владика Петар Петар Цетињски у свом писму которском провидуру о овој побједи над далеко бројнијом турском војском свиједочи: „То је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено којему славу и хвалу приносимо“.
С овом побједом Пипери и Бјелопавлићи су ушли у састав Црне Горе.Пред сам бој љетописац је забиљежио говор говор Петра Првог Петровића Његоша :
Љубезни витези и мила браћо!
Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш.Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.Зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи.Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.
дано на Цетиње, јуна 1796.године господње. Говор је забиљежио др.Новица Радовић ,вођа Зеленашког покрета у Бјелопавлићима и Црној Гори и вођа Антипашићевске Божићне побуне 1919 .године ,коме ћемо посветити посебно поглавље
( наставиће се)
