Пише :Дејан Бешовић

Димитрије Беговић рођен у Добром Долу 1890 .године .Беговићи потичу од Спајића из племена Куча, који су се након похаре Куча 1855-1856 године доселили у Топлицу. Тада је њихов потомак узео презиме Беговић, по оцу Томици Бегову Спајићу.Димитрије Беговић и његов рођени брат Иван Беговић су се као српски официри борили у Церској бици 1914. године. Због рањавања, Иван је ванредно унапријеђен у чин капетана, а укупно је рањаван 27 пута. Димитрије Беговић је рањен у сукобу са 42. домобранском пјешачком (Вражјом) дивизијом у Мачви.Након рањавања је послат на кућно лијечење. Како није могао да учествује у повлачењу преко Албаније, преузео је да са преосталим српским официрима у позадини припрема герилске (комитске) акције.Беговић се придружио комитама у Топличком устанку 1917. године и постао командант Јабланичког комитског одреда.

По разбијању већине устаничке војске, бугарска команда је 23. марта упутила тајно писмо Беговићу и тражила му да преда свој одред, гарантујући му живот, као и животе чланова његове породице. После цјеловечерњег размишљања, Беговић је послао одговор:

-Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.-У знак одмазде, бугарски војници су Беговићевој жени у седмом мјесецу трудноће распорили стомак и из њега извадили нерођено мушко дијете које су набили на бајонет, а затим су њу и њихово четворо деце убацили у појату и запалили, тако да су живи спаљени. Загрљени, њихова тијела су била толико угљенисана, да их мјештани касније нису могли раздвојити и зато су их сахранили у заједничку раку у селу Гајтан.Пошто је један бивши комита открио бугарским властима да се Беговић са својим одредом скрива на Радан планини, услиједила је потјера. Група је опкољена 13. јануара 1918. године и пружила је жесток отпор. Комите су кренуле у силовити јуриш са намјером да пробију обруч, у чему су поједини и успјели, али је Беговић остао рањен.У тренутку када више није имао муниције, довикнуо је да ће се предати. То је изазвало одушевљење бугарских официра, који су имали наређење да га доведу живог, па су потрчали ка њему како би га лично заробили. Беговић је изашао из заклона са подигнутим рукама, док је у рукавима шињела држао двије одшрафљене бомбе. Када су се бугарски официри примакли довољно близу, активирао је бомбе и повео их са собом у смрт. Преживјели бугарски војници су са мртвог Беговића одсјекли главу, набили је на колац и проносили по српским селима, да би тако умањили борбени устанички морал.Беговићеве посмртне остатке су сахранили мјештани на планинском путу. Током 2021. његови посмртни остаци су форензички анализирани и враћени на исто мјесто.Димитријева рођена сестра Милица Беговић је 1921. године, схвативши да издајник њеног брата неће доћи пред суд, одлучила се на личну освету. Одјенута у комитску униформу, јер је и сама војевала и комитовала , опасала је реденике и узјахала коња, запутивши се у село Доња Топоница. Тога дана је у селу била свадба на којој је кум био човјек који је бугарским властима издао њеног брата. Убила га је пред сватовима и одсјекла му главу, коју је потом однијела начелнику округа у Прокупљу. Начелник јој је рекао да неће бити хапшена нити суђена, будући да му је дјелатност овог човека за вријеме рата била добро позната.

Рајко Петров Ного рођен у Борији, 13. мај 1945.године .Био је српски пјесник, есејиста и књижевни критичар. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.Рођен је по завршетку Другог свјетског рата, од оца Петра и мајке Стане, у Загорју, у старој Херцеговини. Старином је од Рашовића у Фундини . Средње име Петров узео је по оцу. Презиме Ного је узето од једног надимка Рашовића.

Као дјечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Радио је као уредник у издавачком предузећу „Веселин Маслеша“ 1972—1982, затим као уредник београдског БИГЗ-а 1982—1999. године.Преселио се 1982. године из Сарајева у Београд.Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.Био је члан Удружења књижевника Србије. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.Био је члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године.Залагао се за употребу ћирилице за коју је сматрао да је више од идентитета.До краја 2007. објавио је 52 књиге.

Преминуо је 28. новембра 2022. године у Београду гдје је и сахрањен .

Протојереј-кртоносац  Душан Петровић рођен је у Свештеничкој породици у Косору 1876 .године .Послије завршене београдске богословије и женидбе бива рукоположен од стране Митрополита Митрофана Бана у Цркви Светог Ђорђа испод Горице у Подгорици. ,Архијерејски намјесник подгоричко – данилоградски и колашински  парох Прве градске парохије Подгорице. Родом је из Куча, село Косор. Син је Протопрезвитера Павла  Петровића , такође протојереја, надзорника (архијеријског намјесника) за Куче, пароха косорско-горњемедунског, затим у Захумско-рашкој (Острошкој) епархији — а од 1904. члана Светог синода.Прото Душан био је архијерејски намјесник у времену од 5.маја 1922 .до Никољдана 1944.године .По ослобођењу Подгорице 19.децембра 1944.године  нова власт га је уклонила и на његово мјесто именовала Прото Милију Лачковића јер је претходно то одбио Протојереј Јован Кажић .Прота Душан Петровић упокојио се у Господу мирно онако како је и живио у 101.години живота у Подгорици за Јован-дан 1977 .године .Опијело је служио Митрополит црногорско- приморски Данило Дајковић са подручним свештенством .Битно је напоменути да су Свештеници Душан Петровић и Јован Кажић пружили активан отпор ,када су нападнути на опијелу знаменитом Протојереју Андрији Драговићу у Зети село Махала 1947.године .Наиме повећу групу Свештеника приликом опроштаја и опијела Проти Драговићу напали су зетски комунисти Спасо Дракић ,Душан Вуковић и припадници ОЗНЕ. Јован Кажић је записао : Прото Душан Петровић и моја маленкост нијесмо могли истрпјети да нас ударају колчевима најгори отпад људски попут ових разбојника .Хтјели су да застраше народ Светосавске Зете и увјере их да њихов Броз постаје Бог. Прото Душан ,човјек из Свештеничке фамилије ,сој од соја и моја маленкост неких колчевима нијесмо штедјелу комунистичке бандите .Извукли смо дебљи крај.То је било и за очекивати али нијесмо се лако предали ,већ смо се борили до последњег атома снаге“ – СПЦ  Београд  СаС 23.12/47 Београд зап .1- 22 .Тадашњи тек рукоположени Свештеник Василије Ивошевић ,касније професор призренске и један од обновитеља карловачке богословије ,који је опслуживао манастир Дајбабе ,Зету и Забјело ,у за нашу вјеру тешким неприликама   који је био на лицу мјеста ,на наше инсистирање поновио нам је истовјетну причу . Готово пет деценија касније изразио је жељу да оде у Куче и поклони се гробу Прото Душана Петровића . Истог дана написао је и причу која је изишла у Православљу бр.746 стр.4 за 1995.годину . Прото Душан Петровић остао је уписан златним словима у аналима Цркве Светог Ђорђа испод Горице.

                             (наставиће се)