Пише :Дејан Бешовић
–Академик проф.др .Божина Ивановић,рођен је 21. децембра 1931. године у Подгорици. Завршио је Философски факултет и докторирао са тезом „Екологија, албутнус алхидус алборела у Скадарском језеру“
Добитник је награде Скупштине Црне Горе за успјешан рад као директор Техничке школе у Подгорици.Био је предсједник Предсједништва СР Црне Горе од 6. маја 1988. до 13. јануара 1989. године. Тада је дао оставку на ту функцију под притиском Мила Ђукановића, Светозара Маровића и Момира Булатовића и Милице Пејановић у јеку „антибирократске револуције“. Иако се послије тога углавном повукао из политике, Ивановић је неко вријеме задржао одређени утицај у Демократској партији социјалиста Црне Горе.Био је члан Црногорске академије наука и умјетности, и један од оснивача и предсједник Матице црногорске. Био је и професор на Природно-математичком факултету Универзитета Црне Горе.
–проф.др.Драгиша Ивановић,рођен је 9. октобра 1914. године у селу Сјенице, код Подгорице. Основну школу завршио је у Медуну и Подгорици, а гимназију у Подгорици. На Београдском универзитету завршио је електромашинску технику, а потом је неко вријеме студирао филозофију.По доласку на Универзитет, укључио се у љевичарски студентски покрет. Учествовао је у многим акцијама, штрајковима и демонстрацијама. Био је предсједник Удружења студената машинске електротехнике. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1934. године.Године 1934, полиција је Драгишу, заједно са 44 активиста СКОЈ- а , заточила у логору код Вишеграда. По казни је 1939. године упућен у војску, иако је још увијек студирао. Умјесто у Школу резервних официра,чији је начелник био Мајор Павле Ђуришић ,бива упућен у трупу. Априлски рат га је затекао на Скадарском фронту.Након капитулације Југославије, вратио се у Подгорицу и укључио у устаничку активност. Маја 1941. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Почетком јула, по одлуци Мјесног комитета КПЈ Подгорица, био је упућен у Куче како би учествовао у припремама за оружани устанак, проглашен после напада на СССР. Као комесар герилских одреда Куча, активно је учествовао у Тринаестојулском устанку.У јесен 1941, био је изабран за политичког комесара батаљона „Марко Миљанов“, који је водио борбе у Кучима и дијелом снага учествовао у борби на Јелином Дубу у Братоножићима, 18. октобра 1941. године. Фебруара 1942, био је именован за политичког комесара Зетског партизанског одреда. Кратко вријеме био је политички комесар Првог црногорског омладинског батаљона. Од средине априла до јуна 1942. године, поново је био комесар Зетског одреда. Учествовао је у бројним борбама и окршајима Зетског одреда око Подгорице, Даниловграда, на Морачи, на сектору Никшића и у Пиви.Почетком 1946. године, по одобрењу Министарства народне одбране, конкурисао је за доцента на Техничком факултету у Београду, а потом је демобилисан. Од тада је стално радио на Техничком факултету. Докторирао је 1955, а за редовног професора на Београдском универзитету био је изабран 1963. године.
Поред научног и педагошког рада, обављао је и друштвене функције. Био је члан Универзитетског комитета Савеза комуниста Србије и члан Централног комитета СК Србије, од 1959. до 1964. године. Два мандата, 9 година, био је посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије.
Био је декан Електротехничког факултета, од 1959. до 1962. и ректор Београдског универзитета, од школске године 1967/’68. до 1970/’71, редовни професор Универзитета, члан Научног друштва Црне Горе .Велика популарност коју је уживао међу студентима му је знатно опала током јунских демонстрација 1968, које су га затекле у Источној Немачкој и када није прекинуо посјету и вратио се, на позив студената, „да их поведе“.Пензионисан је као редовни професор Универзитета, 1983. године. Драгиша Ивановић дао је велик број научних радова из области теоријске физике, теоријске електронике и филозофских проблема физике, који су објављени у југословенским и страним часописима.Аутор је више научних дјела: „Теорија кретања неутрона кроз смесу елемената“ (докторска дисертација), „О теорији релативности“ (1962. добио Октобарску награду Београда), „Квантна механика“, „Механизам и енергетизам“, „О простору и времену“, „О неким идејним проблемима физике“, „Генеза и природа кванта“, „О Боровом принципу комплементарности“ .Био је аутор или коаутор великог броја универзитетских уџбеника и уџбеника за средње школе. Један је од оснивача и уредника више научних часописа.Умро је 27. септембра 2001. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
–Петар Дедић рођен у Подгорици, 7. април 1934 .године . Био српски и југословенски падобранац, репрезентативац и инструктор.Био је активни члан аеро-клуба „Шпиро Мугоша“ из Подгорице. Године 1961. поставио је југословенски рекорд у скоку на циљ са 1.500 метара са задршком. На Југословенском падобранском купу у Порторожу 1967. освојо је прво место у скоковима у воду.
Године 1960. освојио је Златну падобранску значку с дијамантом.
У раздобљу од 1965. до 1966. био је савезни капетан падобранске репрезентације Југославије.Погинуо у саобраћајној несрећи на Марези 18.новембра 1976.године .Сахрањен на градском гробљу Чепурци у Подгорици .
– Ђорђе Мићковић (Божовић)-Гишка ,рођен је 16. септембра 1955. у Инђији у породици Гаврила (1888−1964) и Милене рођ. Јовановић из Лутова. Гаврило Божовић је рођен недалеко од Подгорице у породици Мићковића која потиче из племена Куча из села Безјово . Презиме је промијенио Гаврилов отац који је у Црној Гори усмртио једног Њемца па је потом отишао за Лондон а потом за Сједињене Америчке Државе.Ђорђе Божовић је до 1964. живио у Инђији, коју је касније често посећивао, са мајком и млађом сестром Славицом, а када је исте године умро Гаврило Божовић , породица се сели у Београд.Кроз служење затворских казни успио је да прочита скоро све књиге затворских библиотека и да заврши Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. Говорио је пет страних језика. Убрзо по доласку на Вождовац упознаје се са Браниславом Матићем -Белим са којим постаје нераздвојан пријатељ. Постаје члан боксерског клуба Раднички, гдје га у борбама није могао побиједити чак ни Жорж Станковић. Као врло млад долази у сукоб са законом када је у једној уличној тучи избоден ножем. Рањавање је преживео захваљујући снажној конституцији због чега је и добио надимак Гишка. Са тринаест година је илегално отишао у Италију. По повратку у Југославију почиње се интензивно дружити са Борисом Петковим и Ранком Рубежићем чиме бива уплетен у свијет криминала. Гишка је то описао ријечима:
Онима који ме оптужују да сам криминалац кажем: у Београду сам се прочуо као доста добар боксер, вредан у школи, а жељан свега. Хоћу да се и проведем, волим девојке, а пара нема. Како се снаћи? Предложи овај оно, ајде ситно, ајде крупно, ајде пљачка… Кренуо сам из неке жеље за авантуризмом, за неким глупирањем, и тога се данас стидим. Али ја то часно зовем правим именом“ Гишка је 1991. основао паравојну формацију Српска гарда заједно са вођом Српског покрета обнове Вуком Драшковићем и Браниславом Матићем Белим.
Гишка је убијен 15. септембра 1991. године на ратишту, под неразјашњеним околностима. Погинуо је под крајње сумњивим околностима у околини Госпића-Лика у Републици Српској Крајини , током ратних дејстава. Иако је званична верзија била да је страдао током ратних дејстава и да су га убили хрватски војници, и до дан данас је у народу запамћена друга верзија која је потекла од његових сабораца, пријатеља и родбине који су одмах након погибије тврдили да је убијен с леђа.Важио је за једног од највећих српских покајника у историји племена Куча,Брда и свеукупног Српства,o чему је свједочио архимандрит Лазар (Аџић) са Острога који је тврдио“ да за свог живота није видио већег покајника од Гишке“ .Његова сестра Славица пренијела је посмртне остатке свога оца Гаврила ,мајке Милене и брата Ђорђа-Гишке у Безјово,гробље Мартиника 17.октобра 2017.године .
(наставиће се)
