Пише:Дејан Бешовић
-проф .др. Милан Поповић,син Миладина- Дрека Поповића из Медуна и Јелене рођ . Станишић из Подгорице ,рођен је 19.марта 1949. године у Вршцу .Због болести лимфних чворова ,каснио је са поласком у школу.Његови родитељи се селе у Подгорицу и са 9 година уписује први разред основне школе. Био је најбољи ђак свих генерација Основне школе „Саво Пејановић “ и лучоноша Подгоричке гимназије . У рекордном року завршио је Електротехнички факултет у Београду,гдје остаје као асистент наставе на предмету Електроника године 1972.Пост дипломске академске студије завршава на Јелоустону – САД „тезом „Бежични пренос гласа “ . По завршетку студија враћа се у Београд и добија звање сарадника у настави ванредног професора Електротехничког факултета универзитета у Београду.Године 1976 .докторирао је у Јапану на Токијаком универзитету .Исте године жени се са журналусткињом Весном Станковић.Послије женидбе сели се у Подгорицу .У Подгорици постаје редовни професор универзитета „Вељко Влаховић „.Пост докторске студије завршава у Њујорку 1982.године . Године 1989.враћа се у Београд и бива именован за шефа катедре Електротехничког факултета ,гдје остаје до 1997. године када бива изабран за помоћника директора а годину дана касније за директора Савезног завода за статистику.На тој функцији остаје до новембра 2000. када га је нови предсједник СРЈ др. Војислав Коштуница разријешио дужности. Почетком 2001.године отвара са групом научника отвара на Славији програмерско – софтверски центар „Медун „. Послије погибије Зорана Ђинђића затвара Биро и враћаја се научно-просвјетном раду . Три године био је поново професор Београдског универзитета – одсек електроника .Упоредо са основним послом радио је на изради културно- умјетничког друштва „Марко Миљанов“ .Пензионисан јуна 2010.године.У браку са супругом Весном има ћерке Александру и Јелену .
– проф.др. Слободан Вујошевић рођен у Београду, 8. август 1950.године од оца Теодора Илијиног учесника ослободилачких ратова и мајке Љепосаве рођ.Поповић из Медуна , професор је природно-математичког факултета у Црној Гори.Слободан Вујошевић дипломирао је математику на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Бави се алгебром и логиком. Магистрирао је 1979. и докторирао 1982. на Природно-математичком факултету у Београду.
Током припреме доктората, био је на студијском боравку у Оксфорду. На постдокторским студијама био је у Берклију, (1982–1983), а потом на студијском боравку на Курантовом институту у Њујорку (1988–1989).
Објављивао је радове из области Булових алгебри, Хејтингових алгебри, теорије скупова, модалних логика, релевантних логика и филозофије математике.
Радио је као асистент на Економском факултету у Београду. Биран је за доцента (1983), ванредног професора (1989) и редовног професора (1995) на Природно-математичком факултету Универзитета Црне Горе у Подгорици, на предметима Логика, Теорија скупова и Теорија израчунљивости.Универзитетски је наставник и предавач, као и сарадник више универзитета у Европи и Америци. Познат је по својим стручним радовима.
Политички је дисидент из периода ране младости, а и касније. Један је од оснивача прве опозиционе партије у СФРЈ и Црној Гори — црногорске Демократске странке. Године 1992. био је предсједнички кандидат ове странке на изборима за предсједника Републике Црне Горе.
–Бранко Рашовић рођен је у Подгорици, 11. априла 1942 .године и био је познатин фудбалер. Наступао је за Будућност, Партизан, Борусију Дортмунд и био југословенски фудбалски репрезентативац и тренер.Рашовић је са фудбалом почео у Будућности из Подгорице. Играо је на месту центархалфа. Био је висок и одлично је играо главом. Већ као омладинац је био запажен и добио је позиве за омладинску и младу репрезентацију Југославије.[1]
У фудбалској сезони 1961/62 је успео да се са својим тадашњим клубом Будућност из Титограда пласира у прву југословенску лигу. Играо је једну сезону 1962/63 у прволигашкој конкуренцији, али је Будућност опет испала у другу лигу. Следећу сезону је играо у друголигашкој конкуренцији, али је добио позив од Партизана и у сезони 1964/65 опет је заиграо у прволигашкој конкуренцији.
Рашовић је у Партизану играо пет година, од 1964. па до 1969. године. Већ прве сезоне по доласку у нови тим, 1964/65 усталио се у првој једанаесторки и освојио титулу шампиона Југославије. Те прве сезоне је одиграо седамнаест првенствених утакмица за Партизан.
За Партизан је одиграо укупно 210 утакмица и постигао је два гола, ниједан у првенству.
На интернационалном плану је за Партизан одиграо тридесет и девет утакмица и постигао је један гол. Круна каријере му је била утакмица у Купу шампиону 1966. године одиграна у Бриселу, када је Партизан у финалу играо против Реала из Мадрида.Умро је 11.септембра 2024.године у Београду .
(наставиће се )
–
–
