Пише :Дејан Бешовић
Лале Дрекалов је био војвода и вођа Куча . Титулу је наслиједио од свог оца, војводе Дрекала . Вјерује се да је прво био римокатолик , а касније је прешао у православље . Постоје записи као и усмена предања која указују на то да је Лале, након споразума са цетињским митрополитом Руфимом Другим , прешао у православље као већ успостављени вођа Куча: народ га је слиједио. Учествовао је на два православна сабора српског патријарха Јована . Помиње се у записима млетачког племића и јавног службеника Маријана Болице , који га наводи као вођу ратоборних племена Кучи . Према предању, био је ожењен сестром Пеја Станојева , војводе Братоножића . Имао је четири сина који су носили презиме Дрекаловић: Вујоша, Илику , Чеја и Мија. Титулу војводе наслиједио је најстарији син Вујош, али је касније прешла на његовог брата Илику. Потомци Илике су се презивали и Иликовић, потомци Вујоша – Вујошевић, Мијови потомци се презивају Мијовићи, а Чејаћови – Чејовићи. Потомци војводе Лала Дрекалова су неки од најистакнутијих Куча: Марко Миљанов Поповић- Дрекаловић , војсковођа, војвода и књижевник, и Васо Чарапић , јунак и војвода Првог српског устанка.
-Војвода Илико Лалев Дрекаловић био је војвода Куча . Био је други од четири сина војводе Лала Дрекалова и ћерке или сестре војводе Братоножића , Великог војводе и Свештеника Пеја Станојева Балевића . Имао је старијег брата Вујоша, а млађа браћа су му били Чејо и Мијо. Није познато када је рођен, али се Илика помиње у документима 1658. године. „Није требало да добије титулу војводе, али према предању, његов старији брат Вујош, разочаран својим потомством, одредио је Илика и његове потомке за наследнике титуле „- записао је Марко Миљанов Поповић у свом дјелу Племе Кучи у народним приповијеткама и пјесмама. Марко Миљанов даље наставља „Иликови потомци су се у почетку презивали Иликовићи, али је у већини случајева ово презиме изгубљено током наредних вјекова . Илико је живио у 17. вијеку и вјероватно је водио ратове против Турака како би ослободио територију Куча од њихове власти . Илико је имао неколико синова: Ивана , Петра и Мирчету (Мићу) . Иван, као најстарији, наслиједио је очеву војводску титулу, коју је након његове смрти преузео његов брат Петар, а затим и његов најмлађи брат Мирчета, који је био свештеник. Потомци војводе Ивана чине братство Ивановић, потомци Петра Дрекаловића носе презиме Петровић, док су потомци Мирчете узели презиме Поповић,
јер је Мирчета био свештеник (поп).“Истовјетни запис налази
– Војвода и Свештеник Мирчета „Мићо“ Иликов Дрекаловић био је кучки војвода , писац и свештеник . Рођен је крајем 17. вијека у Кучима као син војводе Илика . Након смрти своја два старија брата који су прине њега носили титулу војводе, наслиједио је ту титулу. Учествовао је у биткама против Турака . Наслиједио га је најстарији син Никола.
– Никола Поповић Дрекаловић био је син Свештеника и војводе Куча Мирчете Миће Дрекаловића и први од потомака војводе Илика који је носио презиме Поповић. Био је војвода од Куча и ратник. Борио се у Првој бици код Куча 1774. године, покушавајући да одбрани народ од Турака . Његов рођак био је Томо Ивановић . Имао је сина, Мартина Поповића, који је наслиједио титулу војводе од Куча.
–Војвода Мартин Поповић био син Николе Поповића . Учествовао је у биткама против Турака. Његов унук је Јанко Поповић , а праунук Миљан Јанков Поповић , отац војводе Марка Миљанова Поповића .Марко Миљанов у својим дјелима, прије свега у књизи „Племе Кучи у фолклору и пјесми“, помиње Мартина Поповића и његове потомке, као и да му је унук Јанко Поповић; биографи Марка Миљанова се углавном слажу да је овај Јанко заправо отац Миљана Поповића, војводе од Куча, који је свакако био отац Марка Миљанова.
–Марко Миљанов Поповић -Дрекаловић рођен је на Медуну, 25. април 1833.године, од оца Миљана Поповића из племена Кучи и мајке Борике Милић. У вријеме његовог рођења и младости, Медун и Кучи са цјелокупни Брдима још увијек нијесу били подведени под тадашњу Црну Гору, већ су се Брда у свему држала као равна са Црном Гором, као и да се тако и сама држава црногорско-брдска у своме настајању увијек називала пуним називом: Црна Гора и Брда. Као и сви његови сународници из тог времена, Марко Миљанов је ратовао против Турака. Године 1856. је дошао у Цетиње и ушао у службу књаза Данила као перјаник. Због свог јунаштва и успјешних напада на Турке, и као човјек од повјерења, књаз Никола Петровић га је наградио положајем судије и вође племена Куча и Братоножића. Због његовог рада на присаједињењу Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у Црногорски сенат који од 1879. претворен у Државни савјет. У рату против Турске, командовао је црногорским војницима у бици на Фундини. Након оштрог сукоба са књазом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државни савјет и одлучио да се врати у родни Медун. Војвода Марко Поповић је јасно разликовао нацију Срби од регионалних појмова -Шумадинац, Банаћанин, Личанин, Бачванин, Црногорац итд.. Он је говорио да су Шумадинац или Црногорац само регионални појмови за становнике који су по нацији Срби, али живе на одвојеним територијама самим тим и имају неке своје карактеристике као што су народна ношња, нагласак, јела која кусају .“ По њему, дистинкција Срби – Црногорци није исправна јер је Србин шири појам који у себе обухвата и појам Црногорца, Херцеговца, Банаћанина, Бачванина… Само је Црногорац – Личанин, Црногорац – Банаћанин итд. правилна дистинкција јер су то ужи појмови једне,те исте српске нације.“Његове ријечи биле су пророчке с обзиром шта ће се, погрешном интерпретацијом повијести, десити у 20. вијеку и касније.
Иако му је било 50 година и до тада био формално неписмен као и већина његових сународника, Марко се описменио и посветио писању.Сахрањен је на тврђави у Медуну, гдје се данас налазе два споменика – стара, оригинална надгробна плоча коју је подигла његова жена Стефа (1860–1914) и друга плоча подигнута неколико година након њене смрти.Знаменити Куч о коме ће бити ријечи и даљем нашем раду ,Драгољуб Машанов Петровић ће записати : Марко ,народни човјек у најбољем значењу, мудра глава и разборит родољуб, сам собом примјер јунаштва и честитости, он се прихватио писања не само да — као што он каже — забиљежи оно што не треба заборавити, што би било гријех заборавити о његовом племену и о људима и јунацима из његовог краја, него и да да моралну историју и да, по своме искуству ратника, војсковође и народног предводника и човјека, поучи и подстакне на добро.Марко Миљанов није писао „умјетничко“ дјело већ је ишао директно у историју, у збивање, ишао непосредно у догађај и у том догађају остајао све вријеме. Он много држи до истинитости својих примјера, не измишља и не додаје, не обухвата цијела збивања, цјелину догађања, већ само вади поједине тренутке.Он није правио књижевност, није био познавалац ниједне литерарне школе и није га збуњивала ниједна учена филозофија. Он није давао „слике из живота“, још мање реалистичке документе или романтичарски идеализоване личности. Остајући увијек на врелом трагу историје и непосредних животних збивања, давао је моралне обрасце и моралне повјести.У историјским казивањима није ништа „заборавио“. Цијела невјероватно тешка, крвава повијест његовог племена врила је непрекидно у њему, у његовим памћењима, у његовом духовном суштаству и у његовим осјећањима. Он и неће друго него да исприча стварне, истините догађаје. Ондје гдје сам није био очевидац, често се позива поименце на људе који су то својим очима гледали или који су то причали: „Ово је Ново Мушикин прича, ка је ту био“, или: „ … то је у историју и народне пјесме записано“. Народна пјесма му је исто што и историја. И народна пјесма, као и историја, „записује“ догађаје, људе и њихова дјела.“
Адам Прибићевић у књизи „Мој живот“ наводи податак о гимназијском животу у Сремским Карловцима: „Гимназију је обишао и Марко Миљанов и одржао нам говор“.Године 1971. на Медуну је, у родној кући Марка Миљанова, отворен музеј посвећен животу, раду и дјелу Марка Миљанова, једне од најзначајнијих личности у историји Црне Горе, војводи, пјеснику и државнику.У Црној Гори се од 1974. године додјељује књижевна награда „Марко Миљанов”. Награду додјељује Удружење књижевника Црне Горе. Правилником о додјели ове значајне књижевне предвиђено је да право учешћа на конкурсу имају аутори, чланови Удружења књижевника Црне Горе и аутори ван граница Црне Горе који пишу на српском језику и ћириличном писму. награда се додјељује маја месеца, испред Музеја Марка Миљанова на Медуну .Марко Миљанов је аутор више знаменитих дјела од којих се издвајају „Примјери чојства и јунаштва“
(наставиће се)
