Пише ;Дејан Бешовић

Област Брда или Седморо брда је назив за историјску и географску област у данашњој Црној Гори. Становници ове области се по завичајној припадности називају Брђани. Према традиционалној племенској подјели, област Брда обухвата седам српских племена, у које спадају: Бјелопавлићи, Братоножићи, Васојевићи, Кучи, Морачани, Пипери, и Ровчани. Регионална посебност Брда, у односу на сусједну Стару Црну Гору, огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда. Регионалне традиције и особености Брда очуване су до савременог доба.Брда данас географски захватају цијели централноисточни, источни и сјевероисточни дио данашње државе Црне Горе, односно више од половине тзв. географског простора – Брда и површи, у високопланинској Црној Гори.Прецизније ово пространство је ограничено на југу прибрежјима планинских обронака у самој сјеверном дијелу зетске равнице гдје лежи град Подгорица, преко бјелопавлићке равнице на југозападу и ка западу, коју скоро цијелу и захвата, до Острога на крајњем Западу, одатле иде источно од Никшићке Жупе, и Крнова и излази преко Лоле и Капе Морачке, под којом извире Морача, на Липово на сјеверозападу под Сињајевином чији источни дио и обухвата, пресијеца долину Таре на сјеверу и преко Биоградске горе и Бјеласице пресјеца и ријеку Лим ка сјевероистоку и преко Хајле до извише саме Метохије на истоку, и једним дијелом прати границу са Србијом ка југу одакле се извише Плава савија ка југозападу и пресијеца смо Плавско језеро држећи се јужног подгорја Виситора излази на албанску границу одакле је прати ка југу гдје она пресијеца ријеку Цијевну па онда иде њом до Диноше опет ка југозападу заобилазећи Ћемовско поље до ријеке Рибнице гдје се у сјеверним предграђима затвара овај круг.Овим границама Брда је обухваћено око 5% никшићке , 20% мојковачке, трећина територије плавске општине, око 60% територије Главног града данашње Црне Горе Подгорице , преко 80% даниловградске општине и у потпуности сва беранска, колашинска и андријевичка општина.У географском смислу ова област је просторно-површински скоро три пута већа од подручја Старе Црне Горе и захвата територију близу 5500 km².Овим границама Брда је обухваћено око 5% никшићке , 20% мојковачке, трећина територије плавске општине, око 60% територије Главног града, преко 80% даниловградске општине и у потпуности сва беранска, колашинска и андријевичка општина.У географском смислу ова област је просторно-површински скоро три пута већа од подручја Старе Црне Горе и захвата територију близу 3500 km².По процјени на цјелокупном овом подручју данас живи нешто мање од 100.000 становника што чини да је оно насељено нешто испод црногорског просјека од 42 становникс  на км², а креће се такође по процјени, мало преко 30 становнија на км². Такав резултат је захваљујући обухвату у великом опсегу високопланинских пасивних подручја. Просјек у овом случају’ ваде,“ са учешћем преко трећине, сјеверна приградска насеља Подгорице.На територији Брда лежи сјеверни дио града Подгорице са насељима Маслине, Златица, Загорич и Рогами,Пелев Бријег ,Лијева Ријек, Спуж као насеље градског типа, градови Даниловград, Колашин, Беране, Андријевица али и Биоче, Мурино и Матешево као значајна раскршће и мјесни центри.Назив „Брда“ је ушао у употребу од XVII вијека, а до тада су се употребљавала друга имена. У X – XI вијеку, југоисточни дио области Брда потпадао је под дио Горске жупе. Након пада области под Османску власт, простор Брда се (из центра управе у Скадру) најприје сматра дијелом области „Скендерија“. У неким изворима, крајем 16. вијека, простор Брда се назива „дукађинска земља“, а крајем 17. вијека (1692) у млетачким изворима: „Брда Доње Албаније“ или „Брда Албаније“  –Monti de Albania. У имену „Брда“ Стојан Новаковић видио „Измијењено и заборављено име старе српске области са жупама, називане у Барском родослову Подгорјем“.Историјски Брда, тачније седам брдских племена, су од уједињења Пипера и Бјелопавлића, као јужних Брђана, са Старом Црном Гором послије битки на Мартинићима и Крусима 1796. године дала и дио заједничког имена de facto независне државе Црне Горе и Брда. Овим уједињењем дошло је и до првог суштинског, на терену чињеничког, осамостаљења и стварања основа каквог-таквог одржања ове државе чију баштину ужива данашње Црна Гора. Овим осамостаљивањем од Османске царевине кренуо је први опипљиви процес историјског ослобођења Срба од њихове власти и то са југа њихове етничке територије, да би касније, на истом таласу, био настављен и са сјевера Карађорђевим устанком. Црна Гора и Брда се се убрзо и проширена племенским територијама 1820. г. Ровчана и Морачана 1820. г. такође Брђана али дубљих у планинској области ка сјеверу. Ово име држава, иако међународно непризната, носи све до краја Вељег рата и Берлинског конгреса 1878. г. када јој званичним међународним проглашењем остаје само његов први дио- Црна Гора.Због непостојања центара за ширење писмености тј. описмењавање, у вријеме послије пада под турску управу 1456-1475, јер су то тада једино могли бити најзначајни манастири као епископски/владичански центри, а међу њима их није било (изузев Острога и то веома кратко, од доласка св. Василија међу њих до његове смрти 1571.г. када његов титула Источнохерцеговачког епископа се враћа у Тврдош, из Манастира Мораче који служи само као привремено/принудно склониште пећких патријарха) управо то је и разлог био њихове релативне културне заосталости наспрам других дијелова српског народа, а ако се томе и дода да нијесу имали ни градова, ствари постају много јасније зашто је остало заиста мало писаних свједочанстава да Брђани сами себе тако називају (један од њих је Марко Миљанов). Зато је у домаћим и страним изворима остало много података других о њима.Пјешивци су раније били брђанско, а не црногорско племе -постају црногорско након припојења Катунској нахји, а Морачани, Ровчани и Васојевићи раније нису били брђанска него херцеговачка племена.Владика Цетиња и Скендерије Висарион Бориловић –Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније,  Јеролиму Корнеру пише

„Због непостојања центара за ширење писмености тј. описмењавање, у вријеме послије пада под турску управу 1456-1475, јер су то тада једино могли бити најзначајни манастири као епископски/владичански центри, а међу њима их није било (изузев Острога и то веома кратко, од доласка св. Василија међу њих до његове смрти 1571.г. када његов титула Источнохерцеговачког епископа се враћа у Тврдош, из Манастира Мораче који служи само као привремено/принудно склониште пећких патријарха) управо то је и разлог био њихове релативне културне заосталости наспрам других дијелова српског народа, а ако се томе и дода да нијесу имали ни градова, ствари постају много јасније зашто је остало заиста мало писаних свједочанстава да Брђани сами себе тако називају (један од њих је Марко Миљанов- Поповић прим .аутора ). Зато је у домаћим и страним изворима остало много података других о њима.Владика Цетиња и Скендерије Висарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком , пише Да су Кучи ,Братоножићи  и други Брђани разбили турску војску.Препоручује 2000 Црногораца млетачкој служби, који би с барјаком од свете вјере, тј. са часним крстом, били пред њима (непријатељима).

Сулејман-паша Бушатлија је 1689. године позивао црногорске и брђанске главаре да му се повинују, а по Лазару Томановићу, Паша је разликовао Црногорце од Брђана.Илија Дрекаловић, војвода и гувернадур брђански, у свом писму из Куча од 15. септембра 1755, пише владикама Сави и Василију: …Исто како су учињели Црногорци и Приморци, и ми се кунемо на светом Јеванђељу да нећемо штеђети своје крви за крст часни и своје отечество“…

Симеон Пишчевић је у Историји српског народа из 1795. о Брђанима (Никшићи, Бјелопавлићи, Васојевићи и други) записао :Да су наочити, храбри, смјели и да су скоро сви високи и снажни. Краси их врлина што држе своју ријеч и не лажу, а по природи су ратничког духа. Црногорци су им били у непосредном сусједству“.

Петар Први Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима. У писму Петра Првог  упућеном Махмуд паши Бушатлији је написано:Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштам у Црну Гору… Брђани су моја браћа као и Црногорци… прођи се сиротиње брцке…

Миховил Павлиновић је у Подгори 1865. године написао текст Из повјести Црногорске Арбанаске који је објављен 1866. године у црногорском годишњаку Орлић. У тексту наводи податак „да постоје два реда брђанских предјела, један је арбанаски, а један србски“.Спиридон Гопчевић је записао :

Марко Миљанов када спомиње Брђане и Црногорце, Брђане, којима као Куч и сам припада, ставља на прво мјесто:

…од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци… и то више имају тога племена Брцка која су ближе Арбанији, као Васојевићи и Кучи… Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега… Ако се потрефи Арбанасу да га побратими Брђанин… А бивало је нашије Брђана и Арбанаса“….

Књаз Никола Први  Петровић у својим мемоарима Куче не сматра Црногорцима :

Шобајић, Максим (1898). Невесиње, број 20. од 16.9.1898, чланак   Мухамеданизам херцеговачки, карактеристика потурица-Никшић , констатује  :Као што се зна за Брђане и Црногорце, да су се често међу собом тукли и клали, племе с племеном и село са селом“…Страни путописци, као Приарт, су запазили да су становници Старе Црне Горе црни са великим очима , а становници Брда плави са свијетли очима “ Павле Ровински је запазио“ Да су свјетлије боје очи и коса, више код Бјелопавлића, Пипера, Дробњака и Пивљана,а у Црногораца смеђе или црне „…Ксенија Јасинска готово истовјетно констатује .

                         (наставиће се)