Пише :Дејан Бешовић

Илија Браковић наставља у другом дијелу Зетског гласника у тексту“ Везиров мост и први препади племена Куча“ 

Када су Турци видјели да Кучи нијесу у пећини и сазнали да су их Братоножићи провели поред њихове страже и одвели у Ровце, били су веома љути на Братоножиће и чекали су прилику да им се освете.Мало касније, Турци су преварили четворицу Братоножића који су се спустили у пећину и извели Куче из ње, а скадарски везир, Аџи-паша Османагић из Подгорице, објесио их је на данашњој Сат-кули у Подгорици: попа Машка и његовог брата Асана Шћепанова Тошковића, Радоја Премовића и Радована Спахијана Павићевића, а чекали су да ухвате и обесе и другу двојицу, Аџију Браковића и Радоја Вучева, који су били главни иницијатори и водичи за извођење Куча из пећине, али Турци нијесу успјели.

Нијесу се задовољили вјешањем четворице братоножичких вођа, већ су одлучили да опљачкају сву братоножичку стоку и тако им се освете што су Куче довели преко братоножичке земље у Ровацу.Приликом описивања догађаја вјешања братоножићких вођа на Сахат кули у Подгорици, Илија Браковић је изоставио да детаљно опише како је поп Машко предао душу под вешалима.

Наиме, поп Машко је замолио Турке да му дозволе да се као свештеник причести. Турци, који су били побожни, пристали су да причесте попа Машка и донели су му пун метални путир (врч) вина и предали му га.Поп Машко, који је већ имао омчу око врата и даску под ногама, чим је дохватио метални врч вина, подигао га је високо као да жели да се причести, и када га је подигао довољно високо обијема рукама, ударио је турског џелата (који је чекао испред њега да врати путир, а затим му извуче даску испод ногу) тако јако у главу да  је џелат остао мртав на мјесту, а поп Машко је потом, видјевши да је замијењен, ногом гурнуо даску под себе и објесио се.Даље, Браковић пише: „Али Турци нису оставили Куче на миру у Ровцима, већ су послали поруку Ровчанима и строго им запретили да ће спалити целу Ровцу ако не врате своје робиње. Видевши да Ровчани неће вратити Дрекаловиће, почели су да се спремају да их нападну, а везир је повео против њих велику војску, која се била окупила у Спужу и улогорила на пољу Бјелопавлића испод Мартинића.

Чувши то, Кучи и Ровчани послаше везиру и Турцима жену из Ровца са бебом у колијевци, да Турцима понуди шишање као кума. Када је ова жена стигла до војске, понудила је везиру и турским заповедницима као кума, молећи их да не воде војску на Ровце.Турци је немилосрдно одгурнуше, ругајући јој се и проклињући и њу и хришћанског Светог Јована. Љута Ровчанка извадила је из појаса преслицу и забила је убодом напред.“ везировог шатора говорећи:

„Турци долазе по нас ако ти мајка није „Јана“, али ако Бог да, проћи ћеш као код Орљева“.Ова жена се звала Прента и од тада се ово мјесто где је забила преслицу зове Прентина Главица. До прије 50 година овде је сваке недеље била пијаца гдје су долазили Срби и људи из Брда да тргују.Прента се истог дана вратила у Ровце и рекала Кучанима и Ровчанима да се спреме јер Турци нису прихватили кумство већ су водили велику војску против њих.Браковић даље наводи : Како народно предање и пјесма кажу, турска војска је бројала 30.000 људи и напали су Кучане и Ровчане, којима су помагала и суседна племена. Кучани и Ровчани су храбро дочекали Турке и у овој жестокој бици, која није дуго трајала, погинуло је њих шездесет, али су и Турци страховито поражени, тако да су страшно пробијени кроз јаруге и литице и повукли се у нереду.

Чим је стигао у Подгорицу, издао је најстрожу наредбу да Турци опљачкају све што нађу живо у Братоножићима и да сву стоку доведу у Подгорицу, а ако се неко опире, све ће предати огњу и мачу.

Братоножићи су били једно од црногорских племена које никада није било истински потчињено Турцима. Поред тога, братоножићки војвода Пејо Станојев Балевић је сто година пре овог догађаја добио од турског султана Мехмеда Петог , свог зета по сестри, царску повељу у којој је писало да Братоножићи, од Лопата до Ивовика, не смију никоме плаћати никакав данак нити кулук и да их нико не смије напасти без царевог знања и дозволе.Скадарски везир је то добро знао, па се Турци нијесу лако одлучили да прекрше царску наредбу, већ су настојали да то постигну лукавством и преваром.

Турци су овај циљ постигли уз помоћ Мурата Цпатова, унука поменутог Браља Станишина, кога су лукаво намамили у Подгорицу и представили му да царска повеља дата братоножићком војводи Пеју више не важи пошто је војвода одавно умро и да би им било много боље да сву стоку доведу везиру него да он иде против њих са војском. Мурат, не познајући турску политику, пристао је и везир је послао своју пратњу са њим извршавању своје мисије, како каже народно предање, Мурат је тајно оставио од Турака само: „једно ждребе и једну кобилу, једног бика и једну јуницу, једног овна и једно јагње“ у целим Братоножићима.

Сва остала стока, укључујући кокошке и мачке, сакупљена је и послата везиру у Подгорицу. Везир је питао људе којима је наређено да ухвате плијен, да ли су покупили све живо, а они су му одговорили да им је само једна мачка побегла и сакрила се у некој јарузи близу села.

Тада је везир наредио и они су отишли и ухватили је и довели му је. Од тог времена овај крш се и данас зове „Мачкин карш“ и налази се поред колског пута изнад села Вилца. Пошто су братношке торње остале празне, пастири су певали:

„Док год је Муратова глава на нама, трава ће расти у нашим торњевима“.

Из цитираних стихова би се чинило да је поменути Мурат био крив што су братоножићанска стока украдена везиру. Међутим, из чињенице да је тајно оставио по један пар сваке врсте стоке за сјеме од Турака, јасно је да је био пријатељ свог племена, али не разумевајући турску политику, плашио се да ће Турци учинити Братоножићима оно што му је везир рекао да ће учинити ако не прихвате његов захтев.Стога је морао да пристане. Пошто су Братоножићи, по природи свог земљишта, живјели углавном од сточарства, ово предање каже да је у то време везиру предато 20.000 ситне стоке и 1.000 грла говеда и коња, па је наредио да се сва ова стока прода и за њу узме новац од 500 турских теса, што у турском новцу тог времена чини 250.000 гроша или 166.666 пуља.Скадарски везир Мехмет-паша Бушатлија  наредио је да се тим новцем изгради мост преко реке Мораче, који и данас постоји и зове се Везиров мост. Везир је довео градитеља са обале и пристао да са њим изгради мост.Неимар је захтијевао од везира да се креч потребан за изградњу моста угаси вареником и бјеланцима од кокошјих јаја, а везир је наредио да свака кућа у Подгорици и околини мора донијети одређену количину јаја и одређену количину варенике(слатког млијека), и предати је Неимару за гашење креча за мост. Након што је везир издао наредбу, отишао је у Скадар, а градитељ, након што је угасио креч јајима и вареником, изгубио се незнатно куда. Везир је обавештен о Неимаровом нестанку и тражио га је на све стране али узалуд.Марко Миљанов Поповић пише “ Послије седам година, пријавио сам градитеља везиру у Скадру и он је хтео одмах да га објеси, али га је градитељ молио и пустио да му каже зашто је то урадио: „Да сам креч угасио водом – каже градитељ – као што се обично ради, и одмах почео рад, грађевина би била кратког вијека, а овако ће трајати вјековима и док траје, трајаће и име везира“. Након саслушања, везир му је поштедио живот, градитељ је почео рад и 1782. године мост је завршен.Касније, након што је у Подгорици успостављена редовна турска војска, са обије стране моста је изграђена стражарница, која је имала велика гвоздена врата. У тим кулама су живјели племићи који су чували Подгорицу од упада Брђана – Куча и Братоножића .“ 

                          ( наставиће се )