Пише :Дејан Бешовић

-Бонкећи из Затријебача су малисорски  римокатоличка група братстава која према устаљеном предању води поријекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овдје бити наведене двије најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бјежећи од Турака дошао у српски  предио, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са старосједиоцима, петорица браће су побјегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је Никола Радовановић послао војводи Марку Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито ријеке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона. Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о пореклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нису сматрали Бонкеће за рођаке. Генетика је побила ова предања и не само што је утврђено да  српско племе Пипери  није сродно Хотима и Бонкећима, што је било и очекивано, већ и они сами међусобно нијесу сродни јер Хоти припадају грани Мрњавчевића , а Бонкећи припадају роду Дрекаловића. Валтатар Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.

Бонкећи се деле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмарашевиће Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмарашевића се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња гдје су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Џукелићи из Лазораца у Орахову и Стјепова у Затријепчу важе за старинце у Кучима. Родоначелник Џукелића се према родослову звао Ђуро, због чега ова братства себе називају и Ђуровићима. Од Деде Ђурова су Перишићи у Лазорцу, док од Цаме Ђурова потичу Вуљевићи (са огранком Митровићима) у Лазорцу и помалесорени  Ђонлекићи у Стјепову у Затријепчу. Јован Ердељановић је забиљежио да се у племену мисли да су Џукелићи у Лазорце дошли из Затријепча. У Лазорцу је према турском дефтеру из 1485. године било пет кућа, а међу пописаним домаћинима се не спомиње Ђуро нити било ко од његових потомака. Како је у Лазорцу 1497. године пописано чак 30 домаћинстава, Џукелићи су се највјероватније доселили у то село управо у споменутом периоду (између 1485. и 1497. године). Да ли су се доселили из Затријепча, или је дио братства тек касније тамо прешао из Лазораца, за сада остаје непознаница. Сви Џукелићи славе Никољдан, док су Ђонлекићи као и остали Затријепчани крајем 19. века узели да славе Малу Госпојину (Зоју).

Никићи и Нуцуловићи су, према предању које је забиљежио Павле Ровински  1894. године, поријеклом из Радетине код Селца одакле се доселио њихов предак  Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцима и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи, који такође набрајају пасове до Нике. Остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали римокатолици и Малисори . Свега деценију касније,Јован  Ердељановић је забиљежио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином 18. вијека из села Бар код Селца у Климентима, а да су поријеклом из Кастрата. Према тој верзији, касније су из Лазораца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Јабуку, данас селиште у близини Дучића, те од њих потичу Нуцуловићи. Касније су из Јабуке прешли у Коће. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима посрбили, прешли на православље и преузели славу Зачеће Св. Јована од Перића. Нуцуловићи су све до средине 20. века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натјерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вјероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Валтазар  Богишић претходно за њих забиљежио  да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Мартинићи – Љухари из истоменог села у Фундини су малисорски братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Јован Ердељановић је забиљежио да се досељени Мартиновићи измијешали са старосједилачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Дијеле се на римокатолике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим дијелом су римокатолици и славе Никољдан, а мањим дијелом муслимани.

                        (наставиће се)