Пише: Дејан Бешовић
Кучи су једно од српских брђанских племена, настањених у каснијој Зетској нахији Књажевине и Краљевине Црне Горе.Као Брђaне их спомиње и владика Цетиња и Скендерије Висарион Бориловић –Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру. Назив племена требало би тражити у словенским језицима. „Кучи“ на руском језику значи „гомиле“, док у српском постоји реч „скучени“. То би могло да указује на бројност племена у прошлости, као и на поријекло његовог имена. Према неким тумачењима, име племена потиче од албанске речи „kuq“ — „црвен“.[Међутим, према другим изворима, овакво тумачење поријекла имена је погрешно, јер се албанска реч „kuq“ изговара као „кућ“ и додатно, у вријеме формирања племена Кучи доласком Срба затечени су само илирски и влашки народи гдје би и требало тражити поријекло назива. Назив Куч као презиме први пут се јавља у Дечанској хрисовуљи 1330. уписан је Петар Куч, а у попису Скадарске области из 1416–1417. четрнаест лица имају презиме Куч.
У турском дефтеру за скадарску област из 1485. имамо потврду и за презиме, село и нахију Кучи, у којој је било 19 особа са презименом Куч. Према томе, не може се утврдити да ли ријеч Куч значи име или неку личну особину.Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком 20. вијека Стеван Дучић.Старосједиоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живјели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за посљедицу истискивање и исељавање старосједиоца.Од 10. вијека, са периодичним варијацијама, већину становништва ових области сачињавали су Срби и Малисори , те су се све до 16. и краја 17. вијека одвијали процеси који су рјешавали етничку судбину племена Куча и касније рода Дрекаловића.Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну вјеру говори нам уговор из септембра месеца 1455. године, сачињен између горњозетских поглавара (међу којима и кучких) и Млетачке републике, гдје се захтијева да ниједан бискуп или свештеник латински не може бити над њиховим црквама, већ само свештенство српске вере.У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, јаком српском свешћу и примером суседних племена (Братоножићи) главни део племена је одбио да буде поарбанашен,покатоличен или исламизован.
Преласком (или повратком) војводе Љаља Дрекалова у православну вјероисповест и чувањем исте кроз вријеме турске власти, овај процес је добио коначно и трајно историјско утемељење. Тако, скадарски бискуп Антонио Владањи, 1736. године пише својим надређеним ватиканским поглаварима: „Кучи су с изузетком који сам поменуо у (Триепсима или Затријепчу) сви шизматици. Веома су плаховити, живе од плена и никако неће да се потчине Турцима. Имају 500 кућа и велики су противници наше свете вере“- Марко Јачов ,зборник САНУ ,одсек за историју Балканолошког института ,Београд 1981.године .
(наставиће се)
