Пише :Дејан Бешовић
-Патријарх српски Гаврило Пети световно име Ђорђе Дожић-Меденица;рођен у Доњој Морачи, 17. маја 1881.године био је српски патријарх и врховни поглавар Српске православне цркве од 1938. до 1950. године, а прије тога је био црногорско-приморски митрополит (1920–1938) и рашко-призренски митрополит (1911). Његова пуна патријаршијска титула је гласила: Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Гаврило.
Ђорђе (Гаврило Дожић) ј у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Морача . Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом школовање наставио у Београду. Био је једно врихеме искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево. Замонашио се 26. фебруара 1900. године у манастиру Сићево код Ниша, сјутрадан га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а послије седам дана у чин јеромонаха.
Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Србије. Дипломирао је 1909.годинд , а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога постављен је за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, одатле одлази на место српског представника у Цариградској патријаршији. Ту га затиче избор за митрополита захумско – рашко-призренског 1. децембра 1911. године. Свечана хиротонија у епископски чин извршена је 4. децембра 1911. године.Гаврило Дожић је написао књигу, која је објављена 1908. године, „Високи Дечани под туђином„, у којој је описао како су неки руски неморални монаси узурпирали српски манастир Високе Дечане, укидали српске обичаје и правили велики бизнис од свог боравка у манастиру. Слали су на све стране писма којима траже материјалну помоћ, а у покушају ослобођења манастира од њих, било је и пуцњаве, рањених и мртвих.После завршетка Балканских ратова, преименован је у митрополита пећког.За вријеме Првог свјетског рата, крајем 1915. године, као митрополит пећки био је ухапшен и интерниран у Цеглед, у Мађарској гдје је од страдања и малтретирања оболио, па је 1918. године као болесник враћен у Улцињ, гдје остаје до ослобођења под јаком аустријском стражом. Био је присталица уједињења Црне Горе са Србијом и предводио је делегацију од 18 посланика Подгоричке скупштине, који су у новембру 1918. године однијели у Београд одлуку о уједињењу.Краљ Никола Петровић му је приликом ослобођења Метохије уручио кључеве Високих Дечана и Пећке патријаршије.Касније су и кључеви града Скадра, од Митрополира Митрофана Бана, као сведочанство и успомена на Први балкански рат, положени у кивот са моштима Светог Петра Цетињског.Након смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана (Бана), који је преминуо 30. септембра 1920. године, за новог црногорско-приморског митрополита је 17. новембра исте године изабран Гаврило Дожић. Након устоличења на Цетињу, покренуо је рад на обнови Његошеве капеле на Ловћену. Његовом заслугом је то и урађено 21. септембра 1925. године.На овом положају остао је до избора за патријарха српског 21. фебруара 1938. (по старом је то 8. фебруар). Предводио је делегацију Српске православне цркве на Конференцији у Цариграду 1923, која је била посвећена реформи календара. На овој конференцији са српске стране је учествовао и Милутин Миланковић као астроном да им помогне око превазилажења проблема везаног за календар и дужину трајања године. О овом њиховом путу Миланковић врло детаљно пише у свом дјелу „Кроз васиону и векове“.На патријаршијском трону наслиједио је патријарха Варнаву Росића 1938. године. Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је савјетовао југословенској влади да га не потпусују . Послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се склонио у манастир Раковицу, потом у манастир Жичу, а онда у манастир Острог гдје су га њемачке нацистичке власти ухапсиле 25. априла 1941. Манастир су њемачки војници том приликом опљачкали.Из Острога су га Њемци дио пута везаног спровели пјешице у Београд, гдје је једно вријеме био затворен у затвору Окружног суда. Интервенција Милана Аћимовића, шефа Комесарске управе, дјелимично је утицала на ублажавање затворског режима. Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, гдје је заједно са епископом жичким Николајем Велимировићем био заточен под јаком стражом.Њемачке окупационе власти су покушавале да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од партизана, од чега нијесу одустали до краја рата. Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Јоакима фон Рибентропа, али не и од Адолфа Хитлера, због њихове улоге у државном удару.Како је расла опасност од партизана и Црвене армије, Њемци су 14. септембра 1944. пребацили патријарха Гаврила и владику Николаја у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном дијелу за високе официре и свештенство (њем. Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (њем. Ehrenhäftling). У Дахауу су остали три мјесеца, до децембра 1944. године када их Њемци ослобађају на интервенцију Нојбахера, као дио погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Путовали су заједно са Недићем и Нојбахером у Словенију, гдје се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.Херман Нојбахер га спомиње у својим мемоарима и наводи да су га дјеца у Баварској, због дуге браде, поздрављала као Светог Николу,љубећи му руку Приликом бомбардовања Беча 1945. године, Нојбахеру је у склоништу помагао у смиривању узнемиреног народа.По завршетку рата, због нове комунистичке власти није могао одмах да се врати у земљу, него тек 14. новембра 1946. године. Одмах по доласку сазвао је ванредно засиједање Светог архијерејског сабора, да би се размотрила нова ситуација у земљи која је била веома тешка за Српску православну цркву због прогона свештеника и епископа.
По жељи патријарха Гаврила, Тадеј Штрбуловић постаје намјесник Пећке Патријаршије 1949. године.
Патријарх Гаврило је изненада, умро 7. маја 1950. у Београду, а постојала је сумња да је отрован, пошто су се појавиле такве индиције.Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном дијелу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.
-Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић рођен као Ристо Радовић, син Ћира и Милеве рођена Бакић , на Божић 7. јануара 1938. у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао је 1962. године. Поред теолошких наука, на Филолошком факултету у Београду, студирао је класичну филологију. Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за вријеме седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, докторира, а тезу, коју пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу оцјену. Потом, годину дана проводи на Светој Гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту Свети Сергије у Паризу од 1974. до 1976, гдје уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.
Замонашио се 1967. у Грчкој, гдје је потом 21. јула 1968. постао јеромонах.По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, да би крајем 1985. рукоположен у чин епископа и постављен на катедри епископа банатских са сједиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког, преузевши титулу којом се прије митрополита Амфилохиja служио владика Василије Петровић . Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије и атеустичке дриге , тако да је устоличен у тешко врихеме за Српску православну цркву у Црној Гори.Амфилохије је подстакао обнову цркава и манастира и повећао број свештеника. Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије Светигора, а покренуо је и широку издавачку активност. Покренуо је и Радио Светигора 1998. године.Обновио је рад цетињске богословије послије пола вијека
Предавао је на Богословском факултету у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бавио се есејистиком и преводилаштвом. Владика Амфилохије уредио је зборник Јагње Божије и звијер из бездана 1996, у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји митрополије црногорско-приморке , митрополију су 1993. посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски. Исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.
Након хоспитализације патријарха Павла 13. новембра 2007, Свети архијерејски сабор одлучио је да привремено пренесе дужности патријарха српског на Свети архијерејски синод на челу са митрополитом Амфилохијем, као замјеником патријарха-местобљуститељ . Након смрти патријарха Павла, 15. новембра 2009, на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона.Одлуком Светог архијерејског синода од 21. маја 2010, именован је за администратора Епархије рашко-призренске, а престао је то бити 26. децембра 2010. након увођења епископа липљанског Теодосија у трон епископа рашко-призренских. На редовном мајском засиједању Светог архијерејског сабора одржаном у периоду од 17. до 26. маја, митрополит Амфилохије је именован за администратора новоосноване Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке.Као администратор мисионарио је по Јужној Америци и крстио неколико људи по православном обреду са архимандритом Рафаилом.Митрополит Амфилохије био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу добио је у фебруару 2012. године.Ухапшен у Манастиру Златици на Цвијети 2020 .године и држан више часова у кужном казамату Подгоричке Удбе .Преминуо је 30. октобра 2020. у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, након примања светог причешћа.Сахрањен у Саборној Цркви Васкрсења Христовог у Подгорици ,храму који је са народом подигао у славу Васкрсења Христовог.Још за живота сматран је за једног од најзначајних српских архијереја уз Светог Саву Ненањића и Владику Николаја Велимировића.
( наставиће се)
