Пише :Дејан Бешовић
У историјским изворима само се још на једном месту помиње утврђење Сусјед о коме је овдје ријеч. То је податак да је херцег Стефан поткрај владавине уступио сину Владиславу утврђења Сусјед, Острог
и Будош, што је потврђено посебном повељом дарованом по старом календару црквено – славјанском . При том се не помиње castrum Moratskÿ односно civitate Morachiј, тј. никакво утврђење у
жупи Морача, предјелу који је територијално најближи крају гдје су, као у каквом низу, била распоређена три поменута утврђења. Да је била
херцегова, било би заиста нелогично да жупа Морача остане изван ове
територијалне цјелине, јер би у том случају била потпуно небрањива, поготово кад се поуздано зна да су у то вријеме Турци господарили средњим Потарјем и Полимљем. Уопште, у историјским изворима који потичу из времена херцега Стефана (остављајући по страни три повеље о којима смо детаљно лингво – морфолошки и историјско- географски расправљали) и његовог сина херцега Владислава нема потврда о власти Косача у жупи Морача, а нема ни топонима на терену који би подсјећали на то. Овом становишту може се ставити озбиљна примједба да му противрјече подаци из Поименичног пописа санџака Вилајета Херцеговина (ори-
игинални назив: Defter-i esami sancak-i vilayet Hersek, започет 1475, а
завршен 7–16. децембра 1477. године), који је приредио и објавио Ахмет Аличић (Сарајево, 1985). Иако је то историјски извор који несумњиво свједочи
о турској власти на одређеном терену, треба имати у виду ондашњу праксу Турака да приликом формирања својих првих територијалних јединица преузимају границе покорених политичких цјелина (жупа, области и сл.). У овом документу јасно стоји да су турским катастарским пописом обухваћене и: „нахија Горња Морача“, „нахија Доња Морача“ и „нахија Ровци“ (ове три нахије чиниле су подручје раније жупе Морача), као и „нахија Оногошта“ и „нахија Грачаница, други назив Никшићи“. Ствар је наизглед јасна: може се поћи од претпоставке да
су нахије Доња и Горња Морача и Ровци припале Херцеговачком санџаку јер су претходно биле у саставу области Косача.Ипак, све то у случају овог пописа заслужује да се пажљиво преиспита. Први сигнал даје нам чињеница да је пописом обухваћен, — како то изричито стоји, — и “део нахије Зета, зове се такође Бјелопавлићи“. То значи да је пописом обухваћен и један дио Зете, који извесно /није био под влашћу херцега Стефана од времена 1444.године када је, на основу посебног уговора, деспоту Ђурађу Бранковићу, вратио привремено
заузете територије у Зети са градовима Медуном у данашњим Кучима
и Соколом у данашњој Љешанској Нахији. И само наглашавање у
попису да је ријеч о „дијелу нахије Зета“ свједочи о томе да је из одређених
разлога тај дио прикључен санџаку Вилајета Херцеговина, а разлог то-
ме треба тражити у близини Бјелопавлића (тј. четири пописана влашка
џемата Бјелопавлића) нахијама Грачаница и Оногошта. Оно што данас
знамо о територији Бјелопавлића говори о томе да су Бјелопавлићи у прво вријеме много више били концентрисани на планинским падинама
на лијевој страни ријеке Зете, ближе гребену Прекорнице која их и данас
дијели од Никшићке Жупе), него у равници око реке Зете. Историјски извори упућују такође на то да територија Ивана Црнојевића није прелазила на лијеву страну ријеке Зете у зони данашњег Даниловграда,те да су и ондашњи Бјелопавлићи („нахија Бјелопавлићи“ из Пописа)раније пали под турску власт,због њиховог геостратешког положаја . Стога су Турци и имали разлога да овај
дио Зетске државе обухвате пописом из 1475–1477. године и тако укључе у санџак Вилајета Херцеговина.
Приређивач савременог издања тог пописа Ахмед С. Аличић)
наглашава да је то први и најстарији попис санџака Херцеговина откако је Херцеговина организована као засебан санџак. Али, то не значи да поједини дјелови Херцеговине нису пописивани и раније, о чему свједочи и збирни попис Босанског санџака из 1468/1469. године.
Дакле, треба се вратити ранијим турским пописима и обратити пажњу на
области које они обухватају. Уопште узев, турске пописе треба пратити и анализирати у цјелини и континуитету, уз сав опрез који налажу неуједначености у вршењу тих пописа. Почев од Маричке битке 1371. године Турци су били у сталној експанзији на Балкану и настојали су да стекну важна упоришта за
даље продоре према западним дјеловима Балкана и средњој Европи.
Такву улогу имало је Скопље почев од 1391. године, када је преотето од Деспота Вука Бранковића ,од стране Отомана а које ће временом постати Старо- српска жупа а касније Маћедонски ( Македонски ) вилајет без повезаности са Скадарским и Пећким вилајетима али значајно повезан са вилајетима Призрен . Свакако треба обратити пажњу на Скадарски дефтер Селами Пулахија 1488 .године који је поменути приредио у Тирани 1974 .године .
(наставиће се)
