Пише :Дејан Бешовић

Ђурађ Црнојевић је бећ на почетку владавине успоставио је чвршће односе са Млечанима, оженио се Јелисаветом Ерицо, која је потицала из једне од најугледнијих племићких породица у Венецији. Током наредних година, почео је да води све израженију антитурску политику, настојећи да Зету укључи у шире планове хришћанских држава за протјеривање Турака. У прављењу тих планова активно су учествовали и поједини блиски рођаци Ђурђа Црнојевића, који су имали политичке везе у Италији, те је по том основу дошло и до Ђурђевог укључивања у планирање антитурских акција. Међутим, тиме је уједно био ослабљен његов положај у земљи, првенствено међу оним Ђурђевим сродницима и поданицима који нису жељели да кваре мир са Султаном. Пошто су Турци дознали за Ђурађеве планове, над Зетом се у јесен 1496. године поново надвила опасност од поновног турског освајања.Пад Зете (1496) односно други пад државе Црнојевића, представља поновни и коначни пад средњовјековне државе Зете под власт Османског царства у јесен 1496. године. Коначна пропаст државности Зете означена је одласком последњег зетског владара Ђурђа Црнојевића са Цетиња и успостављањем непосредне турске власти на цјелокупном подручју Горње Зете, укључујући и област првобитне Старе Црне Горе. Непосредно након турског запосиједања земље, дотадашња област Црнојевића организована је као вилајет Црнојевића у саставу Скадарског санџака, а први попис новоствореног вилајета обављен је већ прије марта 1497. године. Другим падом Зете означена је коначна пропаст последње српске средњовековне државе.Иако је Зета након првог пада под турску власт 1479. године успјела да обнови своју државност већ током 1481. године, политички положај државе Црнојевића почео је убрзано да се погоршава недуго након смрти Ивана Црнојевића у јулу 1490. године. Његов син и насљедник Ђурађ Црнојевић суочио се са бројним политичким изазовима, који су проистицали из супротстављених млетачких и турских интереса, који су се укрштали управо на ширем подручју Зете. Као млетачки зет, Ђурађ Црнојевић је донекле поправио од раније нарушене односе са Млетачком републиком, али је тиме изазвао незадовољство на другој страни, међу појединим сродницима и поданицима који на челу са Ђурђевим братом Стефаном нијесу жељели да кваре односе са султаном.Када је француски краљ Карло Осми , освојивши 1495. године Напуљску краљевину почео да ради на стварању антитурског савеза, међу потенцијалним савезницима се нашао и Ђурађ Црнојевић. Везе између Карла и Ђурђа успоставио је Ђурђев ујак Константин Аријанит, који је живио у Италији. Међутим, против тог савеза били су Млечани који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су зато склопили савез против Француза у који су ушли још и Хабзбуршка монархија, Миланско војводство и папа Александар Шести . Тој коалицији успјело је не само да потисне Карла из Напуља него и да компромитује његове антитурске планове.

Антитурску политику није подржавао ни Ђурђев брат Стефан Црнојевић, који је у јесен 1496. године дошао на Цетиње, гдје је обавијестио Ђурђа да турски султан захтијева од свог вазала, зетског владара, да одмах дође у Цариград на поклоњење, или да напусти своју државу.Нашавши се у опасности, Ђурађ је одлучио да заједно са породицом и пратњом напусти Цетиње, а затим је преко Будве отишао за Италију. И исто вријеме, власт над Зетом преузели су Турци, који су цјелокупно подручје Горње Зете, укључујући и област првобитне Старе Црне Горе, прикључили Скадарском санџаку. Тиме је крајем 1496. године означена коначна пропаст Зете, а уједно и пропаст последње српске средњовековне државе.Приликом запосоједања Зете крајем 1496. године, Турци су првобитно наступали са посебним уважавањем према Стефану Црнојевићу, који није напустио земљу. Иако се Стефан понадао да ће га султан прихватити као новог владара у Зети, то се показало као неоствариво. Пошто су власт у земљи преузели без отпора, Турци нијесу имали намјеру да поставе Стефана, нити било кога другог, за новог владара у Зети. Једини уступак Стефану учињен је тиме што му је дозвољено да у личном власништву задржи породичне посједе Црнојевића.Непосредно након турског запосиједања земље, дотадашња област Црнојевића била је организована као вилајет Црнојевића, чији је први попис обављен већ прије марта 1497. године. У новембру 1498. године помиње се турски субаша као управитељ у областима које су раније припадале држави Црнојевића  Управо у то вријеме, Стефан Црнојевић је пао у немилост код скадарског санџакбега Фериза , који га је чак и притворио, али не зна се тачно због ког узрока. Претпоставља се да су Турци добили некакве вијести о Стефановим евентуалним везама са братом Ђурђем или Млечанима, с којима су недуго потом поново ушли у рат (1499-1502). Зета је и даље остала под непосредном турском влашћу у саставу Скадарског санџака, као вилајет Црнојевића све до 1513. године, када је извршена нова реорганизација, у склопу које је створен посебан санџак Црна Гора.Како је мирно примљена турска власт, наглашава Јован Томић који је посебно проучавао овај период, „види се из факта да је за време млетачко-турског рата од 1499-1502. године у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког против Турака, јер су они тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција против Турака за доказ служи и појава, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села, допринела су, да је ово претпостављало турско господарство њиховом, а омразе с Приморја и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима“.Увидјевши да се не може одржати, Ђурађ Црнојевић је избјегао пред Турцима, који су његову државу прикључили Скадарском санџаку, а Ђурђевом брату Стефану Црнојевићу, који је био у турској служби, оставили су породичне посједе у лично власништво. У оквиру Скадарског санџака, дотадашња област Црнојевића била је организована као вилајет Црнојевића. Такво рјешење је остало на снази све до 1513. године, када је на истом подручју основан посебан санџак Црна Гора, а за првог (и јединог) санџакбега постављен је Скендер Црнојевић, најмлађи брат Ђурђа и Стефана, који се још раније потурчио. Око 1530. године, подручје овог санџака поново је припојено Скадарском санџаку и организовано као посебан вилајет Црна Гора.Само четрдесетак година од штампања Гутембергове Библије (1455) у Црној Гори се оснива прва ћирилична штампарија на Балкану. Ову штампарију је водио јеромонах Макарије. Да ли је основана од Ивана или Ђурђа Црнојевића, када је и гдје почела са радом (у Млецима, Ободу или Цетињу) и шта је са њом било послије Ђурђевог одласка из Црне Горе (крај 1496) није потпуно расвијетљено. На значај ове штампарије указује и чињеница да је у вријеме њеног рада многи од великих европских градова нису посједовали (Берлин је оснива 1540. год. Москва 1553. године. Варшава 1580. год. Цариград 1729, а на словенском југу: Београд 1552. године, Љубљана 1575. године и Загреб 1695. године ). Како је Иван Црнојевић био у добрим односима са Републиком Св. Марка, у периоду од 1466. до почетка 1478. године (од почетка 1479. до краја живота ступио у отворено непријатељство са Венецијом) имајући у виду да се штампарија у Венецији појавила 1469. године — претпоставља се да је при крају периода савезништва (1476—1478) основана штампарија у Црној Гори. У то вријеме Црна Гора, била је незнатне војно-политичке моћи. Бројала је око 20 до 30.000 становника и обухватала је само планинске предјеле између Боке которске и Скадарског језера. У штампарији Црнојевића је штампано пет књига: „Октоих првогласник“ (1493/94); „Октоих петогласник“ (једина илустрована цетињска инкунабула) као наставак претходне књиге; „Псалтир“ (Цетиње, 1495) ; „Требник“ (Молитвеник за вјенчање и крштење) и „Четворојеванђеље“ познато по препису из 1498.године .

                         (наставиће се)