Пише: Дејан Бешовић
Стога се повеља из 1448. године може разумјети тако да два сусједна топонима — castrum Sozet и castrum Moratskÿ — узети заједно имају
исто значење као и развијене синтагме Susit Honagostcastelo conlo contato (у повељи из 1444. године) и civitate Susied cum catris et partientiis (у
повељи из 1454. године). Тако би у повељи из 1448. године топоним castrum Moratskÿ представљао „додатак“ претходном топониму castrum Sozet. А оба утврђења налазе се дуж устаљеног трговачког пута који је водио кроз ову жупу према Морачи. Али, зашто би се једно утврђење
у Никшићкој Жупи називало castrum Moratskÿ? Видјели смо да Поименични попис санџака Вилајета Херцеговина из 1477. године већ означава нахију у сусједству „нахије Оногошта“
као „Грачаница“ (која има „други назив Никшићи“). У истом документу наведено је и село Мораково као једно од села гдје зимују припадници влашког катуна (џемата) из ове жупе, што упућује на закључак да је и у вријеме херцега Стефана (двадесетак година раније) назив Мораково био познат. Мораково је и данас село у Никшићкој Жупи и дијели се на Доње, које нешто ближе средишту Жупе, и Горње, у близини Јерининог
града. Никифор Дучић је Јеринин град означио као Марковац, јер је у то вријеме тако називан по селу Моракову, а и из истих разлога Михаило Вего износи
да је ова градина „на Мраковици“. Данашња Никшићка Жупа носила је
дуго назив Грачаница, — до прве половине 19. вијека а дуго је називана и само Жупа.
Максим Шобајић је забиљежио да се некад звала Заградска Жупа,
што већ говори о томе да је средиште жупе било ондје гдје је село Заград и оближњи град по коме је то село и добило име. Петар Скок даје овакво објашњење термина градина: аргументативна
изведеница од град на –ина, тј. градина има два значења: „врт“ (које је поти-
снуто српском или хрватском језику, а стандардизован у бугарском) и „рушевина старог града“ (које је данас уопштено на рачун значења „врт“). Вид. Скок
1971, 602. Речник САНУ даје следећа значења: градина, 1.а. „врт“, б. „ограђени део имања; њива, ливада;“ „аугментатив од град“, .а. „град“, б. „градиште“; Као пример навешћемо
: „Више села су зидине од градине, за коју се и овде прича да је зидала .Проклета Јерина. Градину мештани понекад називају и Заградска Градина да би
се разликовала од Јерининог града, која се такође означава као градина.
То су сада једва препознатљиви остаци утврђења, о коме у народу кружи прича да потиче из времена Стефана Првовенчаног. Ипак,
уочавају се контуре градских зидина, које су имале основу у облику
равнокраког троугла, а најдужа страна (окренута југозападу) имала је
дужину од 150 метара, што говори да то ипак није било мало утврђење.
Истраживачи су констаовали да је војно запосиједање овог утврђења било
релативно лако, те да је „разорен пре пада Херцеговине под Турке“,(ibid ) што значи да је и материјал из њега могао одавно бити разношен и коришћен за изградњу различитих објеката у околини. У близини Градине налази се већина жупских села, при чему је Горње Мораково најудаљеније, а по свему судећи и најкасније трајно насељено.Све нам то указује да жупски град не треба тражити у удаљеном
Јеринином граду (који је је и неупоредиво неприступачнији) већ у средишту Жупе. На свој начин и положај жупског манастира Светог Луке
упућује нас на Градину код села Заград. Овај манастир налази се на лијевој обали Грачанице испод Водачког врха у средишњем дијелу Жупе Никшићке .
Поред тога, предање говори да је манастир првобитно био на другој
локацији, и то на десној обали Грачанице, свега неколико стотина метара даље, код села Царине, а испод брда на коме су остаци утврђења Градац или Градина, гдје се на њега обрушило камење с јужне стране тог узвишења.
Ако већ није стари Сусјед, шта је онда Јеринин град у историјским изворима? Мислимо да је то управо castrum Moratskÿ, односно
civitate Morachiј, а за то имамо и лингвистичко објашњење. Претходно
се треба осврнути и на топоним Морача,
чиме се још прије пола вијека почео бавити Петар Шобајић .По Маројевићевом мишљењу (које доводи у везу и са тумачењем Радосава Бошковића), топоним Морача јесте femininum (женски род) посесивног придева старословенског језика Морачь, изведеног помоћу суфикса –јь ( сравни проф.др .Радојица Јовићевић САНУ Београд ,Институт за старословенски језик 1988 : Старословенска палеографија и топоними Немањићких Манастира ) који је крајем 14. вијека још био продуктиван “ од личног имена Моракъ; femininum
придјева најприје је стајао уз именицу женског рода Морача (= Моракова /
долина), или Морача вьсь (= Мораково село), затим се елипсом управ-
не именице придев Морача употребљавао у супстантивној функцији, да би, после губљења суфикса -јь сасвим прешао у категорију именица.
За потврду овог пута у настанку топонима Морача такође Маројевић наводи
и други примјер: Морач („брдо у Црној Гори“, како то стоји у Рјечнику
ЈАЗУ), гдје је по Маројевићевом мишљењу очуван masculinum посесивног придјева Морачь који је стајао уз именицу мушког рода: Морачь Мораков бријег).
На другој страни, Маројевић сматра да је у топониму Мораково
одржан посесивни суфикс -ов, којим су се изводили придеви од имена
на -ак после губљења суфикса -јь. То би значило, закључује Маројевић, „
да је Мораково neutrum посесивног придева Мораков, изведеног од име-
на Морак. Дакле, и Морача и Мораково у основи имају ово мушко лич-
но име, а Маројевић подсећа да су имена са суфиксом -ак некад била
веома продуктивна (Берак, Дујак, Војак, Медак, Милак; Петак, Радак,
Селак)“ .Идентично мишљење дијели и експерт за ћирилску палеографију и старо- словенске и српске топониме проф .се.Радојица Јовићевић .
(наставиће се )
