Пише Дејан Бешовић

Ствар додатно компликује Динић који даље до краја цитира проблематичну ,са историјско- научног становишта , латинску повељу: tinentiis suis, те даје синтагму civitate Morachii cum castris et pertinentiis 

suis, из чега се може извести закључак да се у облику Morachii крије генитив именице Morachiа (Морача), што по нашем мишљењу није тачно. Наиме, из фото-копије оригинала ове повеље види се да су на исти начин исписани завршни дјелови топонима civitate Milesevschij и

civitate Morachij, па је Лајош Талоци у штампаном тексту тог оригинала примијетио а затим и у пракси промијенило принцип да се диграм ij на крају ријечи у рукопису повеље има писати као два , као и у унутар речи partinentiјs, дакле: pertinentiis suis.

 То нас упућује на закључак да се у оба случаја ради о придјеву које треба

читати као „милешевски“ и „морацки“, као и у другим сличним случајевима у тексту ове повеље. Извесну забуну унео је Л. Талоци, када је на другом мјесту, у прегледу топонима из 1448. и 1454. године, исписао Milesevschi (дакле, с једним i на крају,) а остао при облику Morachii с диграмом ii на крају).

Дајући текст оригинала из 1448. године,  Вего је (већ смо раније нагласили) преузео заправо текст који је објавио Талоци, јер му оригинал те повеље није био доступан. У Талоцијевом тексту сви су

топоними курзивирани, па је Вего финални графем ÿ у топониму

Moratskÿ сватио као латинички диграм ij, те је у свом некурзивираном

тексту оригинала ове повеље навео облик castrum Moratskij (поводећи се можда и за начином исписивања овог топонима у повељи из 1454.

године о чему је Академик Момчило Спремић такође мудро ћутао прим.аутора ), што је превео као utvrđenje Moratskÿ (преузимајући Талоцијев курзивирани облик Moratskÿ). Дајући текст оригинала повеље из 1454. године, М. Вего је пак, као што смо већ прокоментарисали, начинио груб превид, иако је објавио фото-копију оригинала те повеље; /

наиме: потпуно је изоставио фрагмент civitate Morachiј cum castris et

pertinentiis suis, а превод овог фрагмента текста треба да гласи: „град 

Морамо се запитати одакле уопште графем ÿ у топониму Moratskÿ, а знамо да је повеља Фридриха Трећег из 1448. године писана у Бечу на латинском језику,визиготског стила  чији алфабет не познаје овај графем. Логично је

да га потражимо у традицији писања на њемачком или, пак, на мађарском језику, јер су, као што је речено, повељи Фридриха Трећег  претходиле

не само повеље краља Албрехта (Алберта) Другог Хабзбуршког и његове

жене краљице Елизабете већ и повеља мађарског краља и потоњег

„римског“ цара) Жигмунда (Сигисмунда), које још нису пронађене,као што смо неколико пута навели . Како нас обавјештава познато дјело Вилхелма Шмита (Wilhelm Schmidt) о

историји њемачког правописа Geschichte der deutschen Sprache -Leipzig (превео на савремени српски Божидар Вучуровић)  .Погледајмо сада како изгледају подаци о „утврђењу око манастира Мораче“ (како га назива М. Вего) у повељи Фридриха Трећег  из 1448. године. Ту стоји castrum Moratskÿ, дакле без „додатка“ cum castris et partinentiis suis („са својим утврђењима и посједима“), иако на крају списка утврђења у овој повељи, стоји „генерална“ одредба: „са њиховим 

посједима“. То би значило да је и ово утврђење имало своје посједе, али

с тим је у знатној колизији чињеница да је манастир Морача који свакако није био удаљен од претпостављеног морачког утврђења имао

на истом терену и своје посједе, утврђене још повељом из 1252. године оснивача

манастира Стефана Вукановића , из бочне лозе Немањића.Управо чињеница да топоним castrum Moratskÿ у повељи из

1448. године нема никаквог „додатка“ нагони нас да обратимо пажњу

на претходни топоним castrum Sozet у истој повељи, који се наводи такође без икаквог „додатка“, те да размислимо о евентуалној вези овадва топонима. Стога ваља направити поређење и с повељама из 1444.године и и 1454. године. У повељи из 1444. године стоји: Susit Honagost castelo conlo ( con lo) contato, што према преводу М. Вега значи: „Сусид у Оногошту утврђење са жупом“. Дакле, јавља се „додатак“: „утврђење са жупом“. Слично је и у повељи из 1454. године, гдје стоји: civitate Susiedcum castris et partientiis suis, што према преводу М. Вега значи: „град Сусиед- Сусјед са својим утврђењима и посједима“. То значи да поред утврђења (града) Susit / Sozet / Susied има макар још једно утврђење. Томе иде у прилог стање на терену, о чему ћемо касније бити више рећи Али,претходно се морамо позабавити убицирањем овога утврђења.Наводећи цитиране називе из све три повеље, Михаило  Динић je при-

лично „лако“ ријешио убицирање Сусједа. Он каже како „није тешко

досетити се да je ‚honagust‘ жупа Оногошт“, те да је „град Сусјед спадао дакле у Оногошт“. Овакав закључак Динић образлаже на сљедећи

начин: „На источном крају Никшићке Жупе означене су на картама

услед везивања за легенду о проклетој Јерини‘.“ Овакво Динићево тумачење прихватили су Марко Вего и Гавро Шкриванић,а касније

и сви други истраживачи старина у околини Никшића, тако да оно више није проблематаизовано, иако се градина Јеринин град налази на источном ободу Никшићке Жупе. Међутим израз Susit Honagost може

се и другачије протумачити, а не само као „Сусид у Оногошту“, како је

то учинио М. Вего. Наиме, у историјским изворима помињу се, како то

констатује у М. Вего,

 још два града под именом Сусјед, и то на територији данашње Босне и Херцеговине: код Сребрнице и у жупи Ускопље.

У оба ова случаја постоји по још једно утврђење коме је Сусјед заправо

непосредно сусједно утврђење (отуда и тај назив, који може представљати и калк латинског vicinus, односно италијанског vicino, који користи и повеља из 1444. године. Велики Рјечник ЈАЗУ обавештава да постоји Сусјед и у Хрватској, као и Сусједград, а постоји и Подсусјед,

гдје такође постоје у близини два града- прецизније два утврђења.Истини за вољу ускраћени смо за  рад Риста Радовића ( потоњег Митрополита црногорско- брдског- приморског и скендеријског Амфилохија ,који је као апсолвент Филолошког факултета писао о трима повељама а касније тумачио и латинске топониме .Тај његов рад на жалост никада није угледао свјетлост дана и налази се негдје склоњен у Манастиру Стањевићи .Надлежни који се куну у њега ,ако имају трунчице поштовања према њему треба да омогуће да се рукопис објави ,јер већ преко пет година очекујемо његова сабрана дјела .Епископ западно- европски Лаврентије Трифуновић за 13 година сабрао је и  објавио је сва  дјела Владике Николаја Велимировића  а радно тијело Митрополије црногорско – приморске није преко пет година ни погледало о чему је писао Владика Амфилохије .По нашем скромном мишљењу све се свело на констатацију једног великана Српског језика  о коме се прича и проповиједа, Драгана Мишовог Лакићевића и његовог теслијанског открића „Митрополит Амфилохије био је велики човјек “ . Избјегавајући полемике овакве врсте,јер искрено и без лажне скромности , немамо са киме полемисати ,  мишљења смо да рад Риста Радовића ( Митрополита Амфилохија ), којег  је аутор овог фељтона само  летимично прегледао у Вршцу 1988 .године открива неке нове видике о етимолошким и лингвистичким тезама поријекла имена жупе Морача о чему ћемо у наставку детаљније .

                          (наставиће се)