Пише :Дејан Бешовић
Уз пут поред Манастира Морача постојале су и још двије варијанте за транспорт и трговину . У љетњем периоду ишло се преко површине Лукавица и даље према Требијешу и Капетановом језеру, а одатле на садашње село Веље Дубоко у изворишном дијелу ријеке Мртвице, па по-
том преко садашњег села Лијешње до манастира Мораче (на ниском
платоу, 315 м). До Лукавице се, пак, могло доћи из неколико праваца:
а) идући од Никшића преко висоравни Луково скретало се на исток,
према висоравни Коњско, па заобилазећи планину Боровник с јужне
стране избијало на Баре Бојовића и улазило у источни део Лукавице,
ближе Капетановом језеру; од Лукова се могло ићи даље према Шавнику, благим успоном, па се код Ћеранића горе скретало на исток и избијало на западни дио Лукавице, те се прелазило преко целе ове површине да би се приспјело до Капетановог језера; в) на Луке Бојовића и Баре Бојовића и источни дио Лукавице могло се доћи и из Никшићке Жупе,
преко Кутске горе: или из данашњег села Облатно (на улазу у Жупу)
или из данашњег села Заград (у средишњем делу Жупе). Наведени пут од Никшића до манастира Мораче није међутим био проходан током цијеле године због висине „Централног масива“,
куда је водио, а посебно због сметова на високом превоју Требијеш.
Зато се користила и паралелна комуникација долином ријеке Грачанице (касније названа Никшићка Жупа). Њоме се уздуж прелазила цинела долина, па се преко села Моракова у изворишном дијелу ове реке, стизало на јужне падине планине Маганик, а потом преко села Мртво Дубоко у
долини Мртвице силазило у долину Мораче код данашњег места Међуријечје, и тако доспијевало до манастира Морача.
Одатле је пут ишао долином рјечице Коштанице лијеве притоке Мораче и излазио на превој Црквине (1.064 м), одакле се спуштао и плитку долину рјечице Пчиње која је лијева притока Таре и водио до долине Таре у предјелу данашњег Колашина. Долином Таре пут је водио на сјевер до рудника и трга Бр-
сково у околини данашњег Мојковца и даље према Пријепољу. Преко
горњег тока Таре и планинских превоја један крак овог пута водио је
према у Горњем Полимљу, гдје су се налазиле важне жупе Будимља у
манастиру Ђурђеви ступови у Будимљи било је седиште митрополије
и све до Плава такође важног саобраћајног чворишта.
Из свега реченог слиједи да релативно уска долина Мораче узводно од кањона Платије није представљала беспутан крај у средњем веку, како се то обично мисли,
мада је сâм кањон Платије био непроходан.Дакле, и Динић указује на то да има доста неизвесности око морачког града (утврђења), али остаје на
становишту да је жупа Морача „једино могла припадати херцегу“.
Овакво становиште упућује на двије могуће претпоставке о начину стицања посједа над морачким утврђењем: да је Стефан Вукчић наслиједио утврђење с другим утврђењима од свог стрица Сандаља Хранића, односно да је на наслијеђеном посједу сâм изградио то утврђење; 2) да је Стефан Вукчић сâм дошао у посед морачког утврђења преузевши га
од дотадашњег посједника између 1444. и 1448. године.Вего је био
прво на становишту да ријеч о привременом поседу (као што су били зет-
ски градови Медун и Соко), што је констатовао у својој Хисторијској
карти босанске средњовековне државе (објављеној још 1957. године).
Али, Вего је касније (после 20 година) напустио то становиште јер у цитираном преводу повеље из 1448. године за утврђење Moratskÿ каже „да
је посриједи вјероватно утврђење око манастира Мораче на које херцег
Стјепан има старо право прије 1445. године“. Тиме се, заправо, М. Вего
накнадно опредијелио за становиште да је утврђење Moratskÿ наследио
од Сандаља Хранића, који је предложио свој текст повеље краљу Жигмунда на потврду у интервалу од 1407. до 18. маја 1418. године, када је са мађарским краљем био у „врло тијесним и пријатељским односима“.
Ова претпоставка, међутим, није реална, јер да је то утврђење Стефан
Вукчић наслиједио од Сандаља Хранића, оно би се нашло и у повељи из
1444. године, утолико прије што се жупа Морача налазила на стратешки важном путу од Брскова према Никшићу (и даље према Требињу, Дубровнику и Херцег-Новом).
Наше је пак мишљење да се топоним castrum Moratskÿ из повеље
од 1448. године, односно civitate Morachij из повеље од 1454. године
не односи ни на какво утврђење у Морачи, односно да Стефан Вукчић
није имао ни трајни ни привремени посјед над било каквим утврђењем
у жупи Морача и над самом жупом. Овакво становиште има основа у
следећој аргументацији коју смо дужни образложити
– Прије свега ваља дати напомене о графији и графема повеља у којима се
налазе топоними castrum Moratskÿ и civitate Morachij, око чијег исписивања постоји извесна збрка. М. Вего је и сâм допринио да се та збрка
одржи заједно са Академиком Момчилом Спремићем , мада је објављивањем фото-копије оригинала повеља из 1444.
и 1454. године омогућио да се она накнадно и рашчисти.
Цитирајући овај топоним из обиме повеље, према тексту који је
објавио Лајош Талоци, Михаило Динић је нехотице учинио двије грешке: 1) У то-
пониму castrum Moratsky из повеље од 1448. године на крају је умјесто
ÿ (како наводи и Талоци) употребио је ћирилично што помоћна историјска наука дипломатија не може предвидјети y. 2) Из повеље од 1454. године
цитирао је Талоцијев топоним Morachii додајући му cum castris et par што заправо ствара још већу дубиозу у научним круговима . Академик Момчило Спремић,из њему знаних разлога“ затвара очи “ и ако је био најпозванији у нашем народу да оштро реагује када су повеље и случајно биле кривотворене .
( наставиће се)
