Пише: Дејан Бешовић
Тако се све изразитије обликовала област породице Косача, којој ће најснажнији печат (а онда и име) дати Сандаљев насљедник војвода Стефан Вукчић, потоњи „херцег од светога Саве“ (владао 1435–1466. године). Он је још више проширио своје посједе тако да је у његово вријеме област Косача заузимала знатне територије у југоисточном и јужном делу некадашње Тврткове државе, повремено и прелазећи те границе. Од краја 14. вијека област Косача на истоку је имала заједничку границу с облашћу Бранковића, а на сјевероистоку, — на неупоредиво мањем одсијечку, — додиривала се с посједима Лазаревића. После обрачуна с локалном властелом у залеђу Дубровника (Санковићи, Павловићи) област Косача је на југосточним границама имала за сусједа зетску
област Балшића. Од 1421. године и Зета ће се наћи у саставу Деспотовине, али су се границе Зете мијењале у преломним догађајима током владавине деспота Ђурђа Бранковића, што због освајачких настојања Венеције, што због осамостаљивања зетске властеле Црнојевића.Свакако да је област Морача са Манастиром припадала Ђурађу Бранковићу .Како је област Бранковића све вријеме задржала своју индивидуалност и посебан статус, — дакле и у вријеме кад је била саставни дио српске Деспотовине, — можемо говорити о заједничкој граници области Косача и области Бранковића све до коначног пада области Бранковића под турску власт 1455. године. Од тада ће област Косача имати за непосредног сусједа османску државу, с тим што су Турци и прије тога
деценијама утицали на догађаје у тој области, као и у другдје у њеном сусједству.Према ономе што знамо о Сандаљу Хранићу, његова је територија у источном делу, према области Бранковића, била идентична с Твртковим тековима на рачун бивших територија Николе Алтомановића.О поседима Сандаљевог синовца и наследника војводе Стефана Вукчића који се 1448. године прогласио за херцега остало је неупоредиво /div>више података у изворима, тако да дају основа за поузданија закључивања.
За територију ове двојице војвода из рода Косача још је Константин Јиричек констатовао да представљају „велику новоформирану област“, која је „захватала северну страну Которског Залива, с Херцег-Новим и Рисном до границе которског градског подручја, затим град Оногошт (Никшић), град Сокол на саставу Пиве и Таре, Дробњаке на планини Дурмитору, област пљеваљску и пријепољску и околину манастира Милешеве ,Област Морача са истоименом Манастиром “. Види се да Константин Јиричек о источним и југоисточнимграницама области Косача има заправо исти став као и његов ученик
Јован Радонић, на чији се рад о великом војводи Сандаљу Хранићу и ослања. Обојица крајњим граничним подручјем на југоистоку области Косача сматрају Оногошт (Никшић).Одређујући границе територије херцега Стефана Вукчића, други Јиричеков ученик Владимир Ћоровић има нешто другачији став. Он каже да је херцегова територија обухватала „област од Цетине до Лима /b>
и Мораче, а на северу до Неретве и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тог подручја“, те да су то „границе старе Херцеговине које су у народу запамћене доста добро и које је све до краја 19. века чувала као своју дијацезу херцеговачко-захумска епархија са седиштем у Светоуспењском манастиру Морача “.
Дакле, према Владимиру Ћоровићу гранична подручја на истоку су Лим и Морача, при чему Ћоровић несумњиво мисли на жупу Морачу, која обухвата само горњи ток ове ријеке, а помиње је још Барски родослов деценијама тенденциозно називан Љетопис попа Дукљанина . Границама земље херцега (од) светог Саве посебно се позабавио Михаило Динић још 1940. године.
Истакавши оскудност историјских извора, Динић је своје закључке засновао понајвише на подацима
из три повеље што их је још 1914. године објавио аустроугарски државник и историчар Лудвиг (Лајош) Талоци (Ludwig von Tallóczy). За те и данас у историографији веома цијењене) повеље Динић каже да су „изванредно значајне за историјску географију Херцеговине“. То су: 1)повеља арагонско-напуљског краља Алфонса V од 19. фебруара 1444.
године; 2) повеља „римског краља“ Фридриха Трешег од 20. јануара 1448. године; 3) повеља краља Алфонса Петог од 1. јуна 1444. године. Овим се повељама Стефану Вукчићу, као вазалу, потврђују поименично набројана утврђена места (castra) у његовој области. Прва повеља писана је на италијанском, а друге двије на латинском језику.
Границу између земље херцега (од) светога Саве и српске Деспотовине Динић одређује веома опрезно, и то по дионицама.За њега је најмање неизвјесан сјеверни дио ове заједничке границе: „Од Комарана до ушћа Лима, све што је лево од те реке несумњиво је припадало херцегу. На десној обали сигурни смо само за долину речице Милешевке, стару жупу Црну Стену, да је била у његовој власти. […] Остављајући Лим, граница се провлачила, између Брезе и Коморана, а како је Маоче било херцегово, то је она свакако водила даље према Тари оним планинским венцем који чини вододелницу између Лима и Ћехотине.“
(наставиће се )
