Пише :Дејан Бешовић
Влајко др Влаховић ,рођен је у Трмању у истој породици као и његов брат од стрица Вељко 17.јануара 1910 .године .Послије завршене основне школе уписује цетињску богословију гдје постаје најбољи ђак свих генерација ( мада је рад Богословије прекидан више пута ) .Богословски факултет СПЦ завршио у Београду 1931 .године просјечном оценом 10 .Следеће године магистрирао а 1933 .године докторирао теолошке науке на тему „Света тајна причешћа „. Влајко Влаховић од почетка свог живота био је против комунизма . Велики Светосавац . Један од идеолога анти-комунистичког покрета у Српском народу веома рано постаје најбољи другар са Благојем Поповићем ( потоњи Ава Свети Јустин ћелијски) а обојица ученици Светог Вл.Николаја Велимировића .Предавао на цетињској Богословији и Београдском Богословском факултету.Успио је на крај Другог свјетског рата да се домогне Аустрије и настанио се у Њемачкој -Минхен . Влаховић пише о енгеско- комунистичким злочинима:
Британска војна команда је 23. маја 1945. године обавестила војне вође у логору Ветрињ, близу Целовца, да сво особље треба да буде спремно за покрет како би било пребачено у Истурено одељење Врховне команде Југословенске војске, које се налазило у Италији. Следећег дана, утоварени су и камионима превезени до железничке станице Марија Еленд, где су заробљеници утоварени у железничке вагоне, који су локомотивом одвезени ка југословенској граници, а вагонима су убрзо управљали партизани скривени у станици, који су деловали као стражари. Међу овим ветрињским заробљеницима било је три хиљаде српских добровољаца, две хиљаде петсто Хрвата и двеста педесет црногорских четника.У штампи је енглески поступак окарактерисан као „гнусан, суров, кукавички, издајнички, недостојан људског достојанства“. Британци су, овом приликом – уз сво поштовање према овој издаји у људском смислу – поново разочарали Југословене, јер нису доносили одлуке на основу емоција већ хладних интереса, што је генерално карактеристично за свет политике и јавног деловања. Желели су да се реше ове масе људи која им је ометала кретање и маневрисање, а коју нису ни правили разлику; желели су да имају чист простор у случају сукоба између Титове војске и Британаца, које су подржавали Американци. У то време, заиста се чинило да ће око Трста почети нови светски рат, уколико се југословенска војска не повуче из Трста. Тито је знао да се у Казерти (1944) договорио са Черчилом да неће бити решавања територијалних питања освајањем и стављањем савезника пред свршен чин.На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије у мају 1945. Тито је изјавио да је „прешао на страну“, и да је мислио да је „ратна клаузула била да све што ко освоји припада њему“, али се то није догодило. Стаљин није подржао Тита у Тршћанској кризи и југословенски лидер је морао да се повуче пред англо-америчким ултиматумом. Испоставило се, као и пре, и после 1945. године, да је реч о билатералном совјетско-англо-америчком односу, а не о односу између западних савезника и Југославије, или поражене Италије и Југославије. Плашећи се могућег сукоба, Британци су били заокупљени тиме како да „очисте палубу“, односно да се реше ноћне море ратних заробљеника и препусте њихову судбину партизанској освети.Британска дипломатија може деловати цинично, перфидно, егоцентрично – све је то тачно. Само што је све то стварно у свету католичке и протестантске цивилизације. Генерал Скот није правио разлику између ових група, нити да ли су Бугари били „пријатељи“ или „непријатељи“. Британци су се касније правдали да нису могли да погоде судбину изручених људи, или да су официри сматрали апсурдним да изручују људе својим смртним непријатељима. Лорд Николас Бетел је у разговору са генералом Скотом, који је предао заробљенике партизанима, приметио да Енглези имају веће проблеме са Титом него са Стаљином, јер је овај други био „левији“, агресивнији, експанзивнији.Мушкарци су доведени у Шент Вид, предграђе Љубљане, где се налазио концентрациони логор. Предати затвореници били су психолошки сломљени, јер су предати партизанима када су већ израчунали да су избегли предају стизањем до Клагенфурта. Затвореници су преварени, како би избегли очајање, да ће сваком од њих судити „Народни суд“ из краја у коме су рођени.Из Шент Вида, затвореници су 28. маја транспортовани у непознатом правцу, заправо у правцу Кочевских шума, где је почела ликвидација у шумама „испред којих је крчена чистина за стрељану“.
Влаховић даље наводи : Марш смрти“ је почео 16. маја 1945. године, левом обалом реке Драве ка Марибору, предвођени Црногорцима и њиховим породицама. „Крсни пут“ црногораца, међу којима је било много стараца, жена и девојака, завршио се у правцу Птуја, 10 до 12 км од Марибора, у рововима који су ископани као противваздушне препреке.
Енглеска документација открива околности под којима су британски генерали и официри, под својом „часном речју“ да ће их одвести у логоре дубоко у Италији, предали несрећнике партизанима.На Зиданом мосту стрељано је око шест хиљада заробљених Црногораца, предвођених митрополитом Јоаникијем (Липовцем), и седамдесет православних свештеника из Црне Горе. Међутим, овај писац губи из вида чињеницу да су и православни свештеници убијани током рата у Црној Гори (1941-1944), као и током кретања Ђуришићевих јединица. Што се тиче судбине митрополита Јоаникија, остаје контроверзно где је овај високи достојанственик Православне Цркве завршио: на Зиданом мосту, према некима, код Клагенфурта, према другима у Јагодини, према трећима у Букуљи код Аранђеловца. Извори које имамо говоре о великом броју убијених православних свештеника и о нереду у Српској православној цркви у Црној Гори. Ови извори су такође контрадикторни када наводе број свештеника који су се повлачили са војском и избеглицама. Поменути број је између 56 и 76 свештеника, који су се, предвођени црногорско-приморским митрополитом Јоаникијем, нашли у дугој повлачећој поворци која је напустила Подгорицу 6. децембра 1944. године.Према истраживањима извора и литературе, од деведесет троје свештеника, духовника-монаха, теолога и семинариста СПЦ који су са четницима Павла Ђуришића напустили територију Црне Горе, петорица су преживела: Крсто Рогановић – успео је да пређе југословенску границу и стигне до Италије, а касније се преселио у Сједињене Америчке Државе; погинуо је у саобраћајној несрећи у САД 1957. године. Марко Кусовац, свештеник са Цетиња, вратио се у родни град и преминуо пре око двадесет година. Јован Јоветић, професор Цетињске богословије, успео је да се пресели у Енглеску, а затим у Канаду. Умро је 1987. године у Торонту.
Др.Влајко Влаховић, професор Цетињске богословије, преселио се у Њемачку.Тамо је преживио више атентата међу којима је најзначајнији онај када је његова сестра Васиљка Вујошевић пронашла убијеног Јакова Љотића и Минхену крајем 1974.године . Крајем 1991. године вратио се у Црну Гору. Умро је двије године касније у Подгорици у кући свог сестрића Луке -Мишка Вујошевића . Преживио је и Радојица Гајов Поповић, из Орашја, Даниловград, свештеник. После многих успона и падова, Поповић је завршио у Аустралији. Према књизи „Спомен жртвама братоубилачког рата 1941-1945“, у тадашњем даниловградском округу, Поповић је учествовао у прикупљању информација о кретању Анте Павелића и у набавци безбиједног оружја за Благоја Јововића, који је извршио атентат на усташког вођу Анту Павелића. Нешто касније, свештеник Радојица Поповић је погинуо „падом из путничког воза“.Влајко Влаховић аутор је неколико десетина књига од којих издвајамо :
– Српске народне изреке ,Минхен 1951 ;
– Породични живот код Срба,Минхен 1954;
– Светиња Кумства ,Минхен 1960;
– Света Жича ,Минхен 1971 ;
– Из Српског верског живота ,коаторство : др.Лазо М.Костић ,др.Влајко Влаховић ,Цирих 1961 .г.
– Антологија Српског песништва ,Минхен 1974;
– Црна Гора на крсту ,Свети Сава или Броз ,Чикаго ,1980 .г.
– Никола Пашић,Гробар Српског народа,Минхен ,1981 .г
– Његош неосвојива тврђава духовна ,Минхен 1983 .г.
– Илија Гарашанин,српски умотворац ,Минхен 1985 .г.
– Тито и Црногорци ,Минхен 1986 .г.
– Др.Ђоко Слијепчевић ,великан српске црквене историје ,Минхен ,1987 .г;
– Црна Гора у раљама црвене аждаје ,Минхен 1988 .г
