Пише :Дејан Бешовић

Крајем 14.вијека јављају се Ђурашеви синови Радич, Стефан и Добровој. Радич је био супарник тадашњој српској владајућој кући Балшића, актуелних владара Зете. С правом се може рећи да је Радич зачетник династије Црнојевића, и да је контролисао планински вијенац изнад Котора и Будве. Радичеви унуци Ђурађ Ђурашевић- Црнојевић и Алекса Ђурашевић Црнојевић, који су 1404. хтјели да нападну Сандаља Хранића, а које су Млечани узалуд покушали да придобију против Балше Трећег Балшића . Њихово је подручје било у катунској нахији, близу приморја, а од краја 14. вијека они господаре  Будвом, Котором и њиховом околином. У 15. вијеку држали су се обично с млетачком републиком, од које су добијали титуле, поклоне и сталне годишње пензије.

Ђурђеви синови: Гојчин (Којчин), Ђурашин, Стефан и још  један непознати зову се час Ђурашевићима час Црнојевићима. Ово друго име превлађује од средине 15. вијека.Од 1440. године почео се видно истицати војвода Стефан Црнојевић, који се извјесно вријеме колебао између херцега Стефана, деспота Ђурђа и Млетака, али је прешао на страну потоњих . Млеци су га 1452. именовали за свог капетана и војводу Горње Зете и обезбиједили га читавим низом прихода. Он је с успјехом ратовао против војске деспота Ђурђа и знатно допринио, да се учврсти млетачка власт у приморју. Његова жена Марија била је сестра Скендербегова.Радич Црнојевић, зачетник династије Црнојевића, припадао је властелинској породици из Горње Зете. Посједи су им били у планинском масиву изнад Котора и Будве, између Ловћена и Скадарског језера. Овај се предио половином 14. вијека у млетачким повељама, као и дубровачким и которским писаним изворима (1396/1397) назива Црна Гора. Ван тог подручја, Црнојевићи су имали село Облике у Забојани и два села у Скадарском крају

Самариши и Гриша које се данас зове Бајза.У вријеме властелина Радича Црнојевића, Зетом је из Улциња, од 1385 .до 1403. године, господарио Ђурађ Други  Стратимировић Балшић. У Бару је ковао сопствени новац и називао се „благовјерним и самодрживим господином Ђурђем свој зетској и поморској земљи“. Ђурађ је имао јаке породичне везе са другим обласним господарима: Мрњавчевићима, Хребељановићима и Бранковићима. Млетачки грађанин господар Зете постаје 5/18. септембра 1388. године. Међутим, Ђурђева званична титула се све више удаљавала од стварности. Узимајући у обзир такве домете његове власти, Дубровчани и Млечани су га често називали само „господарем Улциња“.Поједине властелинске породице у Зети и данашњој сјеверној Албанији су толико ојачале да су се супротстављале власти Ђурђа Другог  и покушавале да га, ван његовог ужег подручја, лише власти у Зети. Покретачи тог отпора били су Црнојевићи. Изјављивали су да признају само босанског краља Твртка Првог  Котроманића. И други почињу самостално управљати својим посједима. Породица Јонима, господари између Драча и Дрима, а Дукађиновићи  (браћа Леко и Павле) без питања поново врше власт у раније им одузетим подручјима  Задрими и Љешу позивајући Дубровчане, крајем 1387. године, да слободно, под њиховом заштитом, тргују у овим крајевима. Међу првима су послушност Балшићима отказала браћа Сакати-Закарија (Никола и Андреј) из Будве. Никола Сакат је већ више од двадесет година био управник Будве и по наводима дубровачког Малог вијећа од марта 1386. године врло утицајна личност у Зети. Никола и Андреј су од стране господара Зете ухваћени и сурово кажњени – вађењем очију. Браћа Сакати касније се више не помињу, а њихов директни потомак био је Која Закарија, који се појављује 1396. године, као самовласни господар Дања. Ђурађ Други  се убрзо, умањених прихода, нашао сабијен у уском простору између Скадарског језера и мора.Ђурађ Други  је 1386. године склопио мир са Турцима. Радич Црнојевић је и даље био одметнут у брдима. Појављује се и Константин Балшић, Ђурђев брат од стрица, са својим захтјевима. Породичним везама је надмашивао господара Зете. Између осталих породичних веза, Јелена, његова сестра од ујака (турски вазал Константин Дејановић) била је византинска царица, удата за Манојла Другог , 1392. године. Султан Бајазит Први  је прихватио сарадњу са Константином Балшићем, а Ђурађ Други  Стратимировић- Балшић је избачен из табора султанових штићеника. Када се распламсао унутрашњи рат између „господара Зете“ (Ђурђа Другог , Константина Балшића и Радича Црнојевића) умијешали су се Турци и у мају 1392. године провалили у зетско Приморје. У току мировног преговора, скопски санџакбег Пашајит (Паша-Јигит бег) задржао је господара Зете, тражећи да му преда Улцињ и остала мјеста у држави. Јелена Балшић је узалуд тражила помоћ од Млечана.Радич Црнојевић, користећи прилике у Зети, осваја Будву. У которској околини посјео је Светомихољску метохију (Луштицу, Љешевиће, Превлаку и села на Врмцу). Почео се називати „господарем Зете, Будве и осталих освојених мјеста“. Породица Црнојевић на кратко протјерује Дукађине, из Љеша. Од Млечана Радич Црнојевић добија грађанство, 30. новембра 1392. године. (Титулишу га са „domini Cente Budue etc. partium Sclavonie, intimus amicus noster“ и захваљују му што је прихватио трговце и млетачке грађане. Настало је расуло Ђурђеве власти у Зети. Из турског заробљеништва се вратио у Улцињ, али је претходно био присиљен да Османлијама плаћа годишњи данак и уступи им Скадар, Дриваст и Св. Срђ, на Бојани.У октобру мјесецу 1395. године, када је Ђурађ Други  од Турака отео Скадар, Дриваст и Св. Срђ, Радич Црнојевић са братом Добривојем, заузима Грбаљ и опсиједа Котор који је Ђурђу Другом већ исплаћивао трибут. Опсада траје све до закључења Которанима наметнутог споразума од 14. децембра 1395. Напади Црнојевића на остале посједе Балшића изазвали су права пустошења.У сукобу са војском Ђурђа Другог  Стратимировића Балшића, 25. маја 1396. године – гине Радич Црнојевић, а зетски господар запосиједа један дио његове територије. Послије Радичеве смрти, исте године, велики босански војвода Сандаљ Хранић, упада са војском у Котор, који га потом признаје за господара. Напада на зетске крајеве и заузима ,крајем априла или почетком маја, 1396. године, град Будву, коју у јуну 1396. даје на управу својој првој, тек вјенчаној жени Јелени удовици Радича Црнојевића. Користећи незадовољство политиком Балшића, привлачи на своју страну Паштровиће иначе сљедбенике Црнојевића и врши јак утицај на Црнојевиће, али не и на њихове блиске рођаке Ђурашевиће. Милош Благојевић констатује  : Забељежено је да је у то вријеме (јул 1396) зетско приморје погодио јак земљотрес, који је причинио велику материјалну штету и онемогућио Ђурђа у већ започетим акцијама. Господар Зете се морао вратити у тешко страдале Бар и Улцињ, тражећи у Дубровнику грађевински материјал за поправке цркава и тврђава. Међутим, Ђурашевићи (блиски сродници Радича Црнојевића) настављају добре односе са Ђурђем Другим  Стратимировићем Балшићем, након што су му помогли да из Будве потисне Сандаља Хранића. Уз Ђурђеву сагласност задржавају у својим рукама поседе (острва) на Скадарском језеру (мада су она ранијим споразумом припадала Млечанима). Међутим, Ђурашевићи (Црнојевићи) остали су и даље без некадашњих села поред самог Скадра -Самариши, Облике и Гриша-.Пред крај 14.вијека, као посљедица ширења имена Зета, у савременим изворима се почињу разликовати Горња и Доња Зета. Поред старих дукљанских жупа Лушке и Подлушке Горњој Зети припада долина ријеке Зете, до Острога и планине на једној и другој страни, до највиших врхова. Граница између Зете и Пилота, била је на мјесту гдје обронци планина избијају на залив Скадарског језера, код Кушева села, источно од Подгорице. Никола Кнежевић биљежи у Подгоричкој хроници Трг Подгорица, у Подлужју, лежала је у „усред Зете“ (in medio Xente). Поред Котора, Горњој Зети је припадао планински ланац са брдовитим залеђем (називан „Црна гора“) а који се простирао изнад Которског залива и града Будве, до Скадарског језера. Горња Зета је у ствари Зета Црнојевића (обухватала је посједе ове властелинске породице) па се захваљујући њима и сачуваним списима из њиховог периода, могу знати границе ове области. Године 1474. Иван Црнојевић тражи од млетачког Сената да остане господар Горње Зете, ако успије да је ослободи од Османлија „од једног краја до другога, то јест од Крушева до Острога“ (da uno cavo fino I altro, zoe da Chussevo fin a Ostrog . ..) O oвим догађајима налазимо и записе у Морачком поменику који је васпостављен приликом самог освештања Светоуспењског манастира Морача и 13.вијеку а који је у почетку водила Мати Синаита ,највјероватније сестра од стрица великог жупана  Стефана Немање ,која бијаше у дубокој старости када се упокојила .Гроб монахиње Синаите претраживала су три Српска академика : Дероко ,Несторовић и Никола Вулић – Скадранина али без успјеха . Оно што је аутор овог фељтона забиљежио додуше из друге руке од блж.поч.Митрополита Амфилохија Ћировог  Радовића и Момира Мировог Војводића је да је значајан дио Морачког поменика страдао са хиљадама пергамента  у пожару који су подметнули колашински комунисти септембра 1952 .године у манастирској порти . Као што смо навели пронашли смо једно минијатурни  Морачко четворојеванђеље у Кули Рашкој – Брака ,код остатака манастира Светог Јована Крститеља у народу званог Св.Јован Рашки ,који је био сједиште Захумско- Рашке митрополије а уједно и метох манастира Морача .

                           ( наставиће се)