Пише :Дејан Бешовић

Додуше, ово вреди за три четвртине  Ровчана. Остали јесу Ровчаии али не и потомци Никшини. Гдјекад је чак за одређену групу становништва и измишљан заједнички предак. У Бјелопавлићима два слоја становништва, једни поријеклом из Дукађина, а други из Хота, временом су се тако узајамно стопили да су стали да доводе и поријекло од истог претка. У горњем Полимљу, на проширеној територији племена Васојевића, временом је од административно-привредног а потом и географског назива Хас -некада од цара дато добро направљено и лично име Хасо. И, Хасо је постао брат Васов, па су Хашани, то јест невасојевићи у горњем Полимљу, или Хасу, према томе, сродници Васојевића! Преко заједничког и измишљеног претка гледали су да се и они, насупрот Васојевићима, уобличе у племе, иако, како Вукосављевић каже, „ни по чему нису племе“. Дакле, за стварање одређених група становништва као и одговарајућих друштвених и територијалних заједница, сроднички мотив је сигурио имао велики значај. Код Ровчана у 15. вијеку  од Гојака је потицала једна четврина пописаних житеља. Данас се  од Гојака у Ровцима  доводи поријекло три четвртине Ровчана. Истиче се да су старије породице, или оне одакле касније досељене, примивши ровачку славу, св. Луку, тако почињале да се стапају са „правим“ Ровчанима. Дакле, имати што већи број сродника, макар то и не били блиски и прави сродници, некада је значило бити заштићен, сигурнији и јачи. Већ смо спомињали народну узречицу да је јачем племену била јача и правда.

 Припадност истој религији, уопште узев, такође је био веома значајан фактор у сједињавању људи. Да видимо како то? Када су средњовјековне балканске државе пале под турску власт шта је од свега ранијег остало? Остао је народ и његова тежња да се како тако буде и што слободнији. И, остала је дотадашња црква као организација и идеологија. У први мах турске власти и нису насртале на вјеру покорених народа. Познато је, с друге стране, да је у Турској ислам био државна и повлашћена религија. Онај који би прихватио ислам као своју нову религију није имао потребе да тражи и неку заштиту у каквој локалној организацији. Њега је, као муслимана, штитила држава, дајући му над иновјерцима чак и одређену предност и повластице. Међутим, они који су остали у дотадашњој својој старој вјери самим тим били су без државне заштите и без повластица које је нова вјера нудила својим вјерницима. Зато раја и тражи заштиту у локалним организацијама, ослањајући се на своју религију. Православна црква опет гледала је да јој се вјерници не осипају. Зато је здруживање у племена сигурно имало подршку и цркве као такве. Уосталом, свако потоње племе имало је овоју богомољу и врсту свог племенског заштитника или славу. Ровчанима је то био св. Лука, (31-Х-) Кучима св. Никола (19-ХII-), Васојевићима св. Арханђел Михаил , (21-XI-), Братоножићима св.Никола  (19-XI),Moрачаним Арханђел Михаило 21-XI),Васојевићима   св.Арханђел Михаило (21-XI ) ,Бјелопавлићима св.Петка (27-X) .Утицај манастира Мораче на не много удаљена Ровца могао је такође да има одређени значај.Локалних општинских самоуправа, са карактером црквених самоуправа, у вријеме турске владавине било је не само код нас већ и код Бугара. Ово двоје, дакле, религија и тежња за било каквом слободом и самоуправом удружило се. Уосталом, зна се да се раја на такозваним свечаностима вјерске  природе договарала и о другим питањима, касније чак и о устајању на Турке. Онај који би напустио стару вјеру сматран је разбијачем и издајником свога „рода“. Зато су у појединим временима на ,,потурчењаке“ приређиване и праве „истраге“. Кучи су у том погледу нека врста изузетка. Код њих је у оквиру истог племена било православиих, муслимана и католика. У Ровцима није никада било потурица. Утолико је код њих компактност била већа и сигурнија. Да је вјерска припадност недржавној и неповлашћеној религији била значајна снага и подршка у стварању и одржавању локалних народских заједница очигледна потврда су нам и аналогни примери из раније историје, када је још увелико поистовјећивана нечија вјерска и народносна припадност. Наиме, када је последњих деценија прошлога вијека турска власт у Доњем Колашину почела да узмиче и нестаје, исламско становништво се тада почело осјећати  угроженим. Зато муслиманска братства почињу да се окупљају у „племена“. Братство Калићи ,по једном казивању ровачког порекла и , Мицани, које Мркоњић, по народном, погрешно назива „племенима“, почела су тада да се организују баш онако како је прије тога у оквирима турске империје било организовано православно становништво. Исто тако, после ослобођења Никшића, (1877) и никшићки „грађани“ (муслимани) почеће да се, насупрот хришћанима, „сплемењују“ у чвршћу заједницу. Била је то тада опозиција, односно облик организовања исламског становништва  за већину православних , туђој државној власти, која је долазила оа Цетиња. Организовање, дакле, у локалне или племенске заједнице била је, макар то било и притајено, у основи својој и врста опозиције туђој власти.Као племе, Ровца су се у овом затуреном крају организовала онда и онако када и као  и њихови сусједи друга брђанска племена. Можда дијелом и због неких од њих. Дијелом можда и по угледу на неке  од сусједних и јачих племена. И код њих ће рано приче и пјесме почети да уздижу и величају појединце из своје средине или Ровца као цјелину. У пјесмама ће појединци били унапријеђени у кнежеве, војводе, банове, капетане, барјактаре. Ту се помињу Вуксан, Иваниш, Цоле, Милутин, поп Радован, Реџа, Божина, Нова, Вујо,Дејан  Тодоров  и други. Тако су радили и други околмих племена . Уосталом, пјесме и приче су онда у Ровцима  биле и једина историја .Скоро сви Ровачки главари потицали су из братстава Булатовића и Влаховића.Племена код нас, тај занимљиви и истински сложени проблем, ваља, дакле, посматрати као процес који није само једном настао и отпочео, већ који је у динарским крајевима трајао неколико вјекова . Тако, нека племена су образована нешто раније, а друга и касно па понеко од њих није успјело ни да се сасвим уобличи, нека су имала свој вијек трајања па су на одређени начин раније и нестала; нека су била боље друга нешто лабавије организована. Једна су постајала у такозваној карсној а друга у зеленој зони. Нека су захватала мало, а друга и повелико пространство. Све је то зависило од општих као и локалних услова. Дробњаци су по попису из 1477. имали 16 катуна, а Ровца свега један, па се временом од оних 16 формирало једно а на другој страни од оног једног друго племе. Од појединих племена гранањем је могло да настане и по два или три племена. Тако, око брда Требјесе, поред никшићког града, од племена Никшића било се уобличило ново племе, Требјешани, који су потом, будући гпреблизу и на удару Никшићу и његовим обијесним „Турцима“, „разурени“ и као посебна група нестали. И Ровчани се рачунају као огранак племена Никшића, јер највећи дио њихов води поријекло од Никшиног сина. У оквиру племена Васојевића, који су се низ горње Полимље, проширили у 18. и 19. вијеку  постојало је и даље мало старије племе Шекулар. Најкасније су, у 18. односно 19. вијеку  биле почеле да се уобличавају племенске заједнице у Ускоцима и Колашинским Пољима. То свакако и зато што су се у Ускоцима и Пољима нашли на окупу досељеници из већ постојећих племена а који су собом донијели традиције племенског начина живота. Само, племе Поља или Пољани  није успјело да се до краја уобличи, јер су се Колашинска Поља од краја прошлог стољећа нашла у саставу „своје“ државе (Црне Горе).

                          ( наставља се )