Пише :Дејан Бешовић
Лијешње је насеље у општини Колашин у Црној Гори.У 14. вијеку, прије доласка Турака у ове крајеве село се звало Брезно. Већа скупина Ровчана су потомци кнеза Богдана Љешњанина који је из Чева, због крвне освете, прво преселио у село Лијешње – Љешанска нахија, а потом и тамо пао на крв и поново се сели у данашња Ровца (село Лијешње). То је било негдје у првој половини 14.вијека, прије доласка Турака у ове крајеве. Касније у 16.,,17..и 18 .вијеку Лијешње је било највеће село у Ровцима. Село је било најразвијеније у доба 70-их и имало је преко 300 становника, осмогодишњу школу, продавницу (која је била у власништву „Велетрговине”), двије кафане. Омладина Лијешња је такође имала купалиште Кичевац, али га је временом вода однијела.У Лијешњу се налази споменик чувеног ровачког јунака,сердара Петра Булатовића-Реџа Даничина.У мјесту Брезе налазе се зидине чардака кнеза Богдана Љешњанина.
Мртво Дубоко је насеље у општини Колашин у Црној Гори.
Веље Дубоко У месту живе Ровчани, породице српског братства Бећковић-Драшковић.Од којих потиче српски књижевник и академик Матија Бећковић као и Академик САНУ .др.Александар Драшковић редовни професор Београдског универзитета. Дједа Матије Бећковића Нишо Милов Бећковић је био предсједник Ровачке општине и народни посланик 1918. године на Подгоричкој скупштини. А отац Вук Бећковић југословенски краљевски официр је током Другог светског рата био командант Ровачког четничког одреда.Милош Благојевић у монографији Србија у Доба Немањића – Београд 1988 -Нолит – Београд биљежи : Стара славенска реч “ров” значила је пре свега зарез, удубљење. Ова реч је такво значење и до данас задржала. Отуда и назив роваш или рабош за подсетник од комадића дрвета по којему се усеченим ‘зарезима и рецкама 0бележавају одређене бројке, а понекад и друге вредности. Према оваквом значењу (старе) речи ров јасно је од куда такво име крају као што су Ровца, крају који је својом површином, односно изгледом, као нарецкан, исечен, са урезима.И народно објашњење овога имена подудара се са таквим стручним тумачењем. Наиме, предање казује како је Гојак, родоначелник највећег броја Ровчана, учинивши убиство у Никшићкој Жупи, побегао на исток, у правцу реке Мораче. Тражили га сродници, и, када га нису пронашли рекли су, после повратка, својима у завичају да крај, који су они у потрази за Гојаком обишли и видели, „беше сав у дубодолинама и ровинама“.
Код Андрије Јовићевића наилазимо на следећа презимена : Богавац, Бошковић, Букилић, Булатовић, Вељовић, Влаховић, Војинић, Вуковић, Вукотић, Гојаковић, Дмитрић, Дошљак, Драшковић, Дуровић, Ђорђевић, Ђурђић, Ђуровић Жижић, Илинчић, Јањушевић, Јанкетић, Јанковић, Јововић, Јошановић, Јукић, Јуковић, Кљајић, Калић, Катић, Ковијанић, Лакићевић, Марић, Маркишић, Марковић, Мартиновић, Мацура, Мердовић, Мијаиловић, Милетић, Милићевић, Мирковић, Мрвошевић, Муровић, Ницовић, Новаковић, Оташевић, Павићевић, Перавић, Перишић, Перовановић, Перовић, Петричић, Пижурица, Пођанин, Поповић, Пулетић, Радмановић, Радовић, Радуловић, Раичевић, Ровчанин, Рончевић, Савић, Селић, Синђић, Срезојевић, Стјеловић, Тодић, Томашевић, Тошковић, Трипковић, Ћетковић, Угреновић, Хоџић, Чигоман, Џудовић, Шћепановић.
Стара славенска реч “ров” значила је пре свега зарез, удубљење. Ова реч је такво значење и до данас задржала. Отуда и назив роваш или рабош за подсетник од комадића дрвета по којему се усеченим ‘зарезима и рецкама обележавају одређене бројке, а понекад и друге вредности. Према оваквом значењу (старе) речи ров јасно је од куда такво име крају као што су Ровца, крају који је својом површином, односно изгледом, као нарецкан, исечен, са урезима.
И народно објашњење овога имена подудара се са таквим стручним тумачењем. Наиме, предање казује како је Гојак, родоначелник највећег броја Ровчана, учинивши убиство у Никшићкој Жупи, побегао на исток, у правцу реке Мораче. Тражили га сродници, и, када га нису пронашли рекли су, после повратка, својима у завичају да крај, који су они у потрази за Гојаком обишли и видели, „беше сав у дубодолинама и ровинама“.
За име села Ровине у Цуцама, у Старој Црној Гори, Ердељановић каже да је очевидно да је оно дошло „по земљишним особинама овога села“. И село Ровца, у Горњем Полимљу, свакако је такво име добило по свом истински рововском изгледу. Благојевић даље биљежи : Ровињ, у Истри, помиње се као место на „клисурастом отоку“. Какве изгледају Ровине у Влашкој, где су, према предању, погинули Марко Краљевић и Константин Дејановић, не знамо, сем да се то место налази поред реке.У народу се, иначе, чује само облик Ровца (множина од Ровце а не од Ровци: та Ровца, идем у Ровца, преко Роваца, живим у Ровцима) мада се у писаним подацима, па и код појединих савремених аутора, ваљда по аналогији имена Дробњаци, Пјешивци и сл. сретне и облик Ровци.Аутор овог фељтона у коауторском раду са академиком др. .Александром Драшковићем “ Ровци и Братоножићи“ – историја – Београд 1995.г изд. Зборник Балканолошког института САНУ, св.2-3 сте.23-48 каже : Ако пођемо од географски најнижег дела, то јест од саме реке Мораче, грубља граница Роваца (најпре према Братоножићима ,,Пиперима и Бјелопавлићима, а даље и према другима), ишла би, недалеко од места Купине, поред Мораче, са око 170 м. надморске висине, преко Јаворка, Мичин Дола, Смоника, Маганика, Курозеба и Рогођеда (сви поменути објекти су територијално ровачки) до пиперске Лукавице. Са Лукавице, поред Лукавичког (или Капетановог) језера, она се управља северно од места Радојева Продо, у омеру Утлице и Доли (и ови објекти су ровачки). Одавде према Горњој и Доњој Морачи, скоро правом линијом, гранзица иде на југоисток, преко Лукањег Чела, да изађе на речицу Ибриштицу, недалеко од Трешњице, засеока Церовице. Даље се спушта овом речицом до њевога ушћа да ту пресече Морачу, као и горњи ток њене леве притоке Сјевернице, обухватајући тако и Сретешку Гору (једино ровачко село с леве стране Мораче) да би, опет, јужно од тога села, код утока Сјевернице, поново изашли иа Морачу. Одатле на југ сасвим прецизну границу Роваца чини река Морача са познатим кањоном Платије, све до места Купине, одакле је и отпочела међашна линија према Пиперима.Ровчани истичу да су некада имали и више планина, па су им од јачих и бројнијих суседа, нарочито Пипера и Бјелопавлића, преотете. Снажни Пипери су наваљивали, сем што су им отели највећи део Лукавице, и на неке друге ровачке планине, на пример Утлицу. Око ове је, као и око Брњика и Војиновца, било суђења у време књаза Данила и у Великом суду на Цетињу, који је решио да Пипери тамо могу да напасају стоку, али не и катуне лети да праве, а да у ровачком Требијешу Пипери пуштају стоку само пошто Ровчани покосе ливаде. Сада у Утлици и Брњику Пипери немају ни та права. У турском дефтеру (попису) из 1477, у којем су пописана и Ровца, као њихове планине помињу се Штитово, Пониквица и Вукотица, које су временом такође Ровчанима отете. Лукавицу и Штитово највећим делом су им отели Пипери, док су Пониквицу задржали Бјелопавлићи. Пипери су, иначе, некада имали планине у Комовима, па, када су их одатле Кучи протерали, они су се онда усмерили на ровачко Штитово и Лукавицу.Ровчани тврде да су без неких планина остали на тај иачин што су суседима „дуговали крви“, за које су, приликом умира, морали земљом да плате. Приповеда се да је тога било и у време владике Рада. У поменутом дефтеру данашње ровачко село Лијешње и Ибрија (сада је то заселак ровачког села Церовице) наводе се као села Доње Мораче. Данас се у селу Церовици, у засеоку Ибрија, једно мјесто зове Селиште.Ни даљу нити ближу историју Роваца не само да не можемо већ и не смемо одвојено да посматрамо од суседних крајева и области“.
(наставиће се)
