Пише Дејан Бешовић

Сваки крај  Боке достојан би био засебног  и опширниг помена и описа.

Гдје год ногом станеш на тој класичној земљи, стао си на развалину, која често има знатну тежину у свјетској повјесници.

Љубиша вели: „Рисан је давао некад име цијеломе залијеву, док му га не уграби Котор“. Тим је хтео казати да се Бока у старо време звала „Рисански Затон“ (Sinus Rhizonicus) а Бокељи се зваху „Ришњани“ (Rhizunitae).

После смрти нејаког Уроша признадоше Вукашина Мрњавчевића за господара, али кнез зетски Ђурађ Балшић мишљаше да има прече право на наследство Немањића, те опколи војском Котор.Тада грађани и Вукашин замоле Млечиће за помоћ. На латинску претњу Балшић се окани освајања. Которани пак ослободе се и Вукашина, те постану сасвим независни, али их отада Млечићи не пуштаху из ока. Године 1378, августа 16, млетачки поморски војвода Виктор Пизани са силним ратним бродовљем ненадано освану под Котором и освоји га на јуриш. Град не оста дуго под Млецима, него пређе под Угре. После косовске погибије, страхујући од Турака, а слабо се уздајући у своје нове господаре, после дугога шћињања предадоше се добровољно Млецима 1420. год. и остадоше под њином влашћу до пропасти те државе (год. 1797). Тада се Бока предаде Аустрији. После девет година освојише је Руси, а наскоро предадоше је Французима. За све време Наполеонових ратова Бока се налазила између неколико живих огњева. У тој непрекидној трзавици год. 1813. Црногорци опколе Котор; после дуге одбране Французи се не предаду њима, него енглеском заповеднику, а он, примивши град, намести у њему Црногорце. Ови су га јуначки бранили неколико месеца од Ћесароваца, али морадоше попустити сили, те Немци уђоше 19. јула 1814. год. и унесоше ћесарски стег, који се и данас на граду вије.У тим непотпуним, испретрганим подацима прескочио сам дуго и крваво ратовање Бокеља с Турцима, јер би требало много простора да се напомену само знатнији бојеви, а, с друге стране, та је борба сасвим слична крвављењу нашега народа по свим крајевима у оно време: Турци надвладају, буду потучени, опет надјачају, опет попусте, умешају се други народи – на југу највише Млечићи, па онда Геновези, папа и Шпањолци...

Колико су, од давних времена до данас, силне мене и трзавице и мијешање са толиким различитим народима утицале на душевне особине јужних Срба уопште, а Бокеља надасве, о томе је тешко год поуздано саопштити; свакако је тај утицај морао бити јак, а колико је преиначио народну ћуд, на боље или на горе, о томе не може бити овдје говора. Истинито је и поуздано ово: у Боки су српске успомене јаче од свих осталих; српске особине, у главном и најљепшем, истичу се јако; јуначки понос, уздање у себе, побожност без лицемјерства, гостољубље, љубав према старим обичајима, његовање свога језика и пјесме – све је то у цвијету.

Осим историјских  српских успомена, којих смо се  дотакли, по целој Боки живе усмена предања, по којима се може свједочити како је снажна српска свијест и сјећање на заједницу и бољу прошлост цјелокупног нашег народа. Грбљани причају да је цар Лазар поријеклом и родом из њиховог племена, те да се стога и звао Грбљановић. Свети кнез Штиљановић био је одиста родом из Паштровића и сав онај крај зна о њему као да је јуче било. Спомен о Боју Косовском врло се често уплиће у обично „повиједање“ и без пјесме. У приступу помену перашке бугарштице, које је скупио Валтазар Богишић из старих рукописа, али оне и данас већином трају у памћењу старе чељади. У манастиру Бањи, крај Рисна, чува се један старински епитрахиљ, о коме народ вјерује да је био Светог  Саве, а има једна плаштаница коју је везла нека деспотица . Данашњи је храм манастира Савине Велики Госпођин-дан, где се 15. августа/28 .августа  скупља велики сајам. Близу манастира има старинска Савина црквица, гдје на његов дан долази мноштво завјетника. Сељаци, махом по Боки, посте и великом српском просветитељу Светом Сави  осам дана иако то црква не наређује. Народ прича да се једном, ту близу манастира, светог  Сава одмарао, па како ожедне, а не би воде нигдје у близини, светац удари штапом у једну стијену, одакле онога часа провре поток, који и данас жубори и живо отиче у море. Много и много сличних приповедања о чудесима свезог  Саве има по Боки. Мратин дан обичније се зове дан „св. Краља“, тј. краља дечанскога. Немањићи су долазили у Котор, те и о томе има доста успомена. Веле да се и данас чува у ризници саборне цркве ложичица којом се Душан причестио. Сваки ће вам Которанин с поносом показати Душанов грб, међу мноштвом других, над градским вратима, с грбаљске стране. За двоје младих вјереника који се јавно милују, онако мало безобзирно, обична је реч: „Иду под руку као Ђуро и Јерина“ тј. Ђурађ Смедеревац и његова Јерина. – Могли би још напоменути мноштво различитих примјера, који показују како је у успомени народа жива свијетла прошлост српска, али мислим да је и толико доста.Писаних историјских података и расправа о појединим крајевима Боке и о њој цјелокупној налази се подоста, особито у свим књигама „Српско-далматинског магазина„, те некада готово једине умне ризнице свега јужног Српства. Тај годишњак и у томе послу, што се тиче Боке, достојно замењује”Шематизам православне епархије Бококоторске“, у коме вриједна рука тадашњег  владике Герасима Петрановића прибира старинске исправе, записе и остало што расвјетљује прошлост те земље. Заслужују помена и проучавања ови радови домородаца:”Бокељи у грчком устанку“ од др Л. Томановића“;у „Летопису Матице српске“: „Повесничке успомене о Боци Которској“ од Ј. Јелчића; „Повест Пераста“ од Баловића; „Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице“ од Тома К. Поповића.

Живот и обичаји Бокеља исцрпјени су, може се рећи, до краја истинито и лијепо, за што јамче, боље него  ријеч, имена наших писаца које ћемо споменути. Вук С. Караџић у „Ковчежићу“ изнио је, прије неких 120  година, живот јужних Примораца, – да и данас његов опис ваља углавном. За њим дође његов имењак Врчевић, те рашири у велики обим Вукове цртежне слике. У Врчевићевој књизи „Три народне свечаности: Божић, Крсно име и Свадба“, истина заступљена је Херцеговина и Црна Гора, али претежнији дио има Бока. У поменутој књизи божићни обичаји захваћају двадесет и три одељка, слава дванаест, свадба двадесет и два. Љубиша је прославио и своје име и сво; завичај украсивши српску књигу умјетничком обрадом типова и характера у романтичном духу. Најкасније чувеним српским путописцима Љубомиру Ненадовићу и др. Милану Јовановићу не измаче Бока, предмет веома благодаран за ту врсту књижевности. Овде не спомињемо туђинце, који су било у ком правцу о Боки писали; само ћемо казати да је тај крајичак наше отаџбине, по свој прилици, туђинству боље познат него ма који други. Одиста је и невјерно приказан, особито од Њемаца и послије буна године 1869. и 1881. То се не може оправдати, али се може разумјети, јер је покретач томе народна мржња и политички рачун.У Средњем вијеку народ се у Боки дијелио на три сталежа: властелу, пучане и кметиће.Ненадовић пише : 

кад се Вук Караџић бавио у јужном Приморју, имала је Бока до 250 „патентаних“ бродова, а то, отприлике, представља главницу од 30 милиона форината. На томе силном бродовљу око пет хиљада људи разилазило се у тековину и разносило, уз српски језик, дух у витештво српско на све стране света.Из саме новске крајине, која у наше време броји до 8 000 душа, било је шездесет и пет братстава, у којима, одвајкада, беше најмање по један капетан поморски. Према томе може се нагађати да новска крајина даваше „војске“ (тако Бокељи зову морнарски збор) најмање десет пута толико. У Доброти, коликоје великих кућа, толико одиста беше капетана, ако не и више. Стога те две опћине бејаху у већој части од осталих по свој Боци. Имати капетана у своме племену бејаше највећа дика, баш као што је у Црној Гори поносно својакати војводу. И дан дањи, по целој Боци, међу простим народом, „капетан“ значи нешто више него „господин“, те није ретко чути да сељаци зову проту, лекара, адвоката итд. – „капетан-прото“, „капетан-докторе“ итд.Под млетачком заставом бокељски бродови везиваху Леванат са Западом. Под именом Леванат (Исток) разумевао се источни део Средоземног мора, Архипелаг и Егејско море; разуме се да им је главно пристаниште било Цариград, као и на Јадранском – Млеци. Чести а дуги ратови између Венеције и Порте прекидаху ток тога најпретежнијег саобраћаја, те су се Бокељи, у тим приликама, упућивали ка западној обали талијанској, где су наилазили на већу утакмицу и малу добит. Један део трговачке бокељске морнарице претварао се у ратну, те се уз Млечиће и за Млечиће борио против Турака. Колико су крви јужни Срби пролили за власт крилатога лава кроз стотине година! Управ су Млеци и живели соком нашега народа, као што се вампир храни крвљу живих људи. Осим тих удела у ратовима, Бокељи се непрестано бораху са гусарима, који су до наших времена киптели, особито око Грчке. Морнар, дакле, у оно време, осим ратовања са „неверном стихијом“, морао је увек бити с оружјем у руци, а вође тих змајева мораху бити и вешти управљачи и јуначне војводе. Због тога се, ваљада, „шјурма“, и прозвала „војском“, а уз име „капетан“ прионуло поштовање и поверење које се одржало по предању до данас.“ У поменутим бугарштицама Богишићевим опјевани су многи Бокељи због јунаштва против гусара, а по гробљима виде се на плочама истесане слике које то приказују.Какво бјеше богатство у Боки још онда, види се по дворовима који се ређаху дуж обале, а данас већином пусти, огледају у тихом затону; види се по велелепмим црквама, препуним драгоцјених умјетничких израда, које би биле ријеткост и у великим престоницама. Једна перашка властелинка –  у 15 вијеку – бјеше  завјетовала икони богородичиној, на острвцу према Перасту, свој бисерни ђердан да јој ослободи мужа из гусарскога ропства. Муж се ослободи, а госпођа приложи свој ђердан, који се и данас чува у поменутој цркви, а цијени се на 5 милиона евра . Колика, дакле, бијеше имовина те властеоске куће кад је госпођин један дио накита толико вриједио!? – Прича се да је једна соба у двору конта Ивановића била попођена златним новцима; и о многим другим кућама прича се да имађаху златних рукомија, здјела, свијећњака и осталих утвари. Ових последњих година богати туђинци, понајвише Енглези, однијели су из Боке мноштво старинског оружја и покућанства, купљена будзашто.

Напретком науке и развитком привреде бокељско бродарство добили нови полет. Љубиша пише : Њихове веће лађе напустише Леванат и талијанске обале, те почеше пловити око Африке у Источну Индију и преко Атлантика у Нови Свет. То је био вршак бокељског успеха у тековини, и тај се вршак одржао доскоро, докле се не појавише парне лађе. Јоште има живих стараца из тога златног доба бокељског, кад је и капетан и прости морнар, после неколико година, враћао се дома са довољним иметком. Бока, међутим, припаде Другој држави, која замени гњилу млетачку владавину. Старо прегаоштво бокељско изнесе нову хабзбуршку заставу. – дотле слабо познату изван континента, у најдаље крајеве света, те Аустрија стече угледа надалеко. Њени ћесари показаше се зато благодарни према многим синовима поносне Боке. Напоменућу два случаја. Капетан Стеван Милашиновић, од Новога, би одликован од владаоца зато што је, око године 1830, први развио аустриску заставу на реци Мисисипи. Други капетан, од Пераста, веома чувени Мато Мрша, посла из Америке неке ретке животиње царевима аустриском и руском, те од њих доби лепо уздарје.

Није ријетко било да и Бокељка прати свога мужа капетана по великој  пучини, те су им се дјеца рађала на броду. То је право имао само капетан, а обично се служио њим ако је заповиједао својим властитим бродом. Има још доста живих старих госпођа које су тако са својим мужевима и породом обишле готово читав свијет, а, на неки начин, увијек биле у своме дому, његујући кроз толике промјене, на покретним даскама, свој језик и обичаје. Било је грозних случајева да тако пропадне цијела породица. Масловарић о томе пише Пре петнаест година десила се таква несрећа. Неки капетан Доланица од новске крајине хтео је да подражава старим Бокељима, те поведе са собом жену и децу и сви се скупа утопише уједној олуји. Јако су занимљиве те старе морнарице; човек се никад не би сит наслушао њихова причања. Замислите разноличност успомена из пространог божјег света, а те су успомене наслагане гомилама у главама простих, али бистрих српских жена, а исказиване кићеним јужним говором! Најчудноватије човеку се чини кад нека од тих жена прича где јој се које дете родило или сахрањено било на пучини, са осталим приликама које су догађај пратиле. На пример: „Лицем на Ђурђев дан родио ми се Нико на путу ка Сингапору… јадна моја Даница пијехнула (издахнула) је кад бијасмо три дана далеко од Њу-Јорка… Боже, моје големе невоље! Молим Јока да се вратимо, да предамо дијете земљи, и он ћаше, сиромах, али дунуо проклети вјетар контра, те не би куд ни камо, но морасмо своје рођено дијете сахранити у море. Аох, боже, ослободи од тога и крвника!…“ – Као што је познато, у свих народа капетан је на лађи и духовник и судија кад устреба. Дакле, капетанје дужан био своје новорођено дете да „заведе“ у матицу, да крсти или опоје. Доцније, вративши се у завичај, предао би те записе своме пароху, те имате по Боци овако написаних крштеница или осмртница: „Тај и тај, законити син…, рођен год…, мјесеца…, дана…, на Тихом оцеану, на броду…, путујући од Валпараизо ка Мелбурни (Аустралија), на… земљописне ширине, би крштен од свога оца капетана…, а касније у Тријешићу светијем миром помазан од јеромонаха“ итд. „Свједочи се овијем да је Никола Витезић из Кута преминуо на броду „Славјанка“, на коме је био морнар, под Капштатом у јужној Африци. Пошто се брод ни послије 48 ура није могао примаћи крају да се мртво тијело преда матери земљи, капетан Стефан Михајловић би принуђен да га спусти у море. То је посвједочено од поменутога капетана и све војске...“На српским бродовима владаше оштри заптивни закон. Капетан бијјаше неограничен господар над часницима и над војском, те је проступе кажњавао неумитном оштрином. Казне су биле различне и поступне, од новчане глобе и затвора до изагнања с брода. Изагнани морнар тешко се могао наместити на други који бокељски брод. А кад би морнар покушао или извршио злочинство, судило му се на пречац. То се тако ријетко дешавало да се још жива прича о једном догађају које се збио прије педесет година. Један морнар из новске крајине гађао је из пушке свога капетана, те је смјеста био објешен о катарци. Међутим догађаји таке врсте нису ни дан данас никаква ријеткост по осталим светским морнарицама.

                            (наставиће се)