Пише :Дејан Бешовић

У овом уговору опомињу се као сувласници пулаке (брода са три катарке) капетана Сима Драгићевића, Вуко и Алекса Балабушић из Бијеле, који учествују са три карата. Писац чланка даје сва потребна објашњења о сувласништву и вриједности карата. Напомиње да је овај докуменат рјеткост, „јер, колико нам је познато, оваквих се докумената из овог доба није, нажалост, сачувало у Боки, иако их је морало бити на територији херцегновске, рисанске, луштичке и кртољске општине (будванске и паштровске). Свакако карактеристичан је за нашу Боку и важан за историју нашег поморства”. Овај уговор је публиковао да би дао подстрека „да се прикупе и објаве и други овакви и слични документи из поморске прошлости Боке, писани српским језиком и ћирилицом”. Ово је био почетак Шеровићевог истраживачког рада на откривању богатих ризница архивске грађе по фондовима поменутих бокељских општина, драгоцјених докумената писаних нашим српским  народним језиком и писмом у којима се сачувао идентитет и поријекло бокељског становништва. Шеровић је читавог свог радног вијека настојао да тај народни идентитет научно доказује баш кроз оваква аутентична свједочанства, да, и поред низа окупација и туђинског насртаја на нашу културу, наши преци достојанствено и упорно воде борбу за свој национални опстанак. Од те грађе сигурно да је више нестало него што се сачувало, јер је сваки окупатор свој поробљивачки менталитет хтио да сакрије уништавањем архива.Као плод мукотрпног истраживачког труда штампао је праву студију, препуну архивским подацима, „О поморству херцег-новске општине у 18. и 19. вијеку” а у Годишњаку сљедеће 1953. године  њу допуњује новим радом „Подаци из поморске прошлости херцегновске општине почетком XIX вијека” 1954. године.У првом раду напомиње у почетку да је Херцег-Нови од свога постанка у 14. вијеку имао „уређено пристаниште и доста жив промет домаћим и страним бродовима, јер је Твртко оградио овај приморски град управо стога да се босанска прекоморска трговина и трговина из српских земаља еманципује и ослободи зависности од дубровачких бродова и лука”. У даљем излагању напомиње да је под дугом турском владавином имао адмирала и да су се турски гусарски бродови одавде „залијетали далеко преко мора да пљачкају туђе бродове и пристаништа, а бавили су се и трговином. У Херцег-Новоме је био и арсенал за оправку и градњу мањих бродова”. По коначном ослобођењу године  1687.  становништво се „почело врло интензивно бавити поморством и рибарством, што им је, уз пољопривреду и сточарство, било главно занимање. Дошљаци из Црне Горе и Херцеговине пошто су затекли у Боки развијено поморство и јаку поморску традицију, брзо се научише и привикоше поморском животу и већ у старим документима првих година 18. вијека налазимо велики број помораца који су пловили кроз Далмацију, Истру и до Трста, а на југу до арбанашких пристаништа. Управо је за чудо како је велик број помораца овога краја на малим баркама на весла или већим (гаетама) пловио до разних далматинских лука”. Наводи примјере ових помораца који су са свега четири или шест весала далеко стизали уз нашу сјеверну обалу. Поморски саобраћај из Херцег-Новога на овим баркама углавном се одвијао до Дубровника и Корчуле, а рјеђе даље, као до Сплита или чак до Трста. Шеровић је пронашао записе из којих се сазнаје да су и бокељске жене понекад чиниле посаду, иако су у већини случајева то биле супруге наших помораца, углавном патруна, а ријетко и путнице. Шеровић наводи врсте бродова, власнике, патруне, посаду, терет и одредишне луке. Све ове и друге податке пронашао је у Архиву старе Топаљске општине и то из рукописних књига у којима се чувају копије докумената који су се поморцима издавали и одобравала путовања. У интервалу од 1751. до 1794. год. пронашао је у архивском материјалу преко стотину поморских капетана са ове територије, а сигурно да их је било више, јер за извјесне периоде недостају извјештаји.Међу њима спомиње оне знамените који су се истакли у поморским биткама и окршајима са гусарима. У низу ових имена су и адмирала у руској морнарици из породице херцегновских Војновића, затим појединце као храброг Јована Мирковића, Петра Желалића, витеза Малтешког реда. Спомиње и остале мање познате, чије су заслуге забиљежене у прошлости и у овоме раду их истиче. У шематском прегледу приказао је бродарство ове општине из којег се доста сазнаје о нашим поморцима и поморској трговини. Напомиње да је „било капетана из херцег-новске општине који су имали своје бродове и у другим државама, нарочито у Русији”.

                         (наставиће се)