Пише:Дејан Бешовић

-Марко Цар је рођен 30. августа 1859. године у Новом -Херцег Нови, у Боки Которској. Започео је школовање родном мјесту, па наставио гимназију у Котору, али се у петом разреду гимназије због породичних проблема, морао вратити кући. Вријеме је  проводио учећи и покушавајући да пише у друштву са младим пријатељима Томом Крстом Поповићем и Симом Матавуљем.

Цар је био и остао самоук у књижевности. У младости је писао пјесме и приповијетке, без већег успјеха. Преводио је многа дјела са италијанског и француског. Први Марков успех је превод Јакшићеве песме „Рањеник“ на италијански језик, који је изашао у млетачком листу „Il Movimento„. Убиједио га је професор Зоре у Дубровнику, да се пресели у Задар, што је учинио, и ту остао дуже вријеме по женидби од 1892.годие . Ту је започео врло плодан књижевни, преводилачки и критичарски рад, пишући за листове. Путује по Италији, описује импресије са пута надахнут Венецијом и Римом. У предаху се бавио рибарењем на мору. Ушао је у литерарне воде 1878. године када је објавио превод са француског у часопису „Словинац„. Био је то роман „Дама са камелијама„, од Диме. Објавио је неколико књига путописа о нашем и италијанском приморју. Писао је као књижевни критичар готово о свим истакнутим писцима са овог подручја, својим претходницима и савременицима. Поред тога упознавао је овдашњу публику са страним писцима и страну, нарочито италијанску, са нашим.

Учествовао је са још девет бициклиста на Првом првенству Србије одржаном 5. октобра 1897. године на релацији Београд—Смедерево—Београд (92 км).

Марко Цар је радио у Краљевини СХС 1921. године као инспектор умјетничког одјељења Министарства просвјете. Одликован је тада Орденом Св. Саве Трећег  реда.За двине године напредовао је до испектора Првог  реда.

У међуратном времену, са старошћу Марко се хлади од писања, и радо прима разних функција и почасти. Био је дописни члан Српске академије наука (од 1923) и једно вријеме предсједник Српске књижевне задруге од 1937.године  У Београду је био  и предсједник месног Пододбора Матице српске од 1934. године. Цар је био  дугогодишњи члан матичиног Књижевног одјељења. Активан је члан свуда, критички расположен по многим питањима. Замјерано му је од стране млађих писаца, да се понаша неумољиво, попут цензора, када оцјењује. У јавности се преко новина могао пратити током 1929. године књижевно-персонални спор, па сукоб, између старца Цара и младог Милоша Црњанског. Кочоперни Банаћанин је изнео пуно лоших ствари, готово пикантерија о супарнику, који се само изразио лоше о његовом путопису. По Црњанском, „Цар се још у младости обрукао, јер је започео књижевну радњу са плагијатом. Наводно је 1876. године препевао са француског једну Де Мисеову песму, и објавио је као своју, у часопису „Словинцу“.О Цару се својевремено (1897), подсјећања ради, неповољно изразио велики књижевни критичар Јован Скерлић, називајући га исто тако плагијатором.Послије Другог свјетског рата, 1948. године биран је за дописног члана САН у Београду, у одјељењу литературе и језика. Умро је и сахрањен у Београду првих дана новембра 1953. године.

-Зоран Штрбац рођен је у Херцег Новом 25. јула 1957. године. Играо је на позицији десног крила. Наступао је за познате рукометне клубове као што су Младост Земун, Борац из Бања Луке и за Црвену звезду. У каријери је освојио три првенства (југословенско првенство 1980/81; француско првенство са клубом УСАМ Ним Гард у сезони 1987/88; италијанско првенство, Цивидин Трст сезона 1990/91).

Са репрезентацијом Југославије освојио је златну медаљу на Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу.На Свјетском првенству у Дортмунду 1982. године, био је члан тима који је освојио сребрну медаљу. Укупно је одиграо 44 утакмице за репрезентацију и постигао 68 голова. Као помоћни тренер радио је у Црвеној звезди и Партизану гдје је у два различита периода био и први тренер клуба из Хумске.

–Епископ Симеон Злоковић  свјетовно име  Љубомир ,рођен је 7. априла 1911. године у Бијелој, Бока Которска. Богословију је завршио на Цетињу, а Богословски факултет у Београду. По завршетку студија у Београду одлази у Берлин, гдје до почетка Другог свјетског рата студира филозофске и богословске науке. По повратку у земљу бива постављен за суплента гимназије у Јагодини, а затим у Београду, након положеног професорског испита, за вјероучитеља у мушким гимназијама и Другој трговачкој академији.Љубомир Злоковић се замонашио се 8. марта 1940. године у манастиру Раковици, рукоположен је у чин ђакона 7. априла, а у чин јеромонаха 21. новембра исте године у Саборној цркви у Београду. Синђел је постао 1945, а протосинђел 1947. године. Приликом отварања Богословије Светог Саве у манастиру Раковици 1949. године, Свети архијерејски синод СПЦ,га је поставио за старјешину ове школе, коју је он организовао уз натчовјечанске напоре, и то у вријеме прогона Цркве и велике материјалне биједе и намаштине.

Са овога положаја, можда најтежег у то вријеме у Цркви, изабран је 12. јуна 1951. године за епископа горњокарловачког. Хиротонисан  је у Београду 29. јула исте године.Епископ Симеон дошао је у потпуно разорену епархију. У многим мјестима ове некада највеће епархије Карловачке митрополије црквени живот је скоро потпуно замро. Број парохијских свештеника спао је на минимум, а већи број храмова је био у рушевинама. Оно што није порушено за вријеме Другог светског рата, порушено је послије рата. Око четрдесет храмова је у овој епархији порушено од 1944. године па надаље. Све ово није обесхрабрило смјелог, одлучног, вриједног и пожртвованог епископа Симеона да уз помоћ Срба из дијаспоре, нарочито Америке и Канаде, приступи обнови разрушених храмова и свеопштој обнови Гомирја, јединог манастира у епархији. Од 1951. до 1959. године администрирао је Далматинском епархијом.Епископ Симеон је још као студент писао и објављивао радове из области религиозне филозофије, а касније и из историје Српске православне цркве.Српска православна црква га је одликовала „Орденом Св. Саве првог реда“. Предсједништво СФРЈ „Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима“. Богословски факултет у Београду додијелио му је почасни докторат. Универзитет из Аризоне додијелио му је докторат, не почасни, из области филозофије, а на основу увида у његов укупан рад на том пољу.Умро је 27. новембра 1990. године у Карловцу и сахрањен у гробници епископа Лукијана (Мушицког) на карловачком гробљу. На 20. годишњицу од смрти, поштујући његов тестамент, посмртни остаци владике Симеона су 28. новембра 2010. године пренијети у манастир Гомирје и сахрањени у манастирској порти.

Од 2008. године улица Нова 25. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Епископу Симеону Злоковићу.

                          (наставиће се)