Пише :Дејан Бешовић
Шпиро Ђурановић рођен је 1864 .године у Ђурићима — Бока Которска,најстарији је образовани бокешки умјетник. Ђурановић је сликарско образовање стекао на Академији ликовних умјетности у Кијеву.. Иако није био непосредни покретачи модерних тежњи у бокешкој умјетности, ипак постоје слободнији знаци у његовом сликарству, који би пунији израз нашли код неких савременика.
Ђурановић је живио и радио у повољним условима. Његов отац Драго, власник брода, одржавао је везу са Одесом, гдје је његов брат Мато радио као богати трговац. То је било пресудно за Шпирову будућност, јер је након завршетка основне школе у Јошици (Бока Которска) и гимназије у Трсту, на позив ујака отишао у Русију, у Кијев, гдје је завршио студије сликарства. Док је Шпиро студирао, његов отац је дошао за сином и интензивно се бавио грађевинарством; за изградњу фасада луксузних кућа користио је бокељски камен из родних Ђурића. Није му било драго што Шпиро неће наставити породичну традицију – сви мушкарци су били поморски капетани. Након завршетка студија 1890. године, Шпиро се вратио у Каменаре. У Боки Которској, остао је до смрти 1910. године. Нажалост, није имао времена да јасније изрази важне промјене које је наговијестио на неким својим платнима – подручја Боке.
По повратку у отаџбину, Шпиров стари крај је добио свог сликара, који је успјешно замијенио путујуће, углавном италијанске умјетнике, који су насликали бројне портрете чланова богатих локалних породица. Бројне породице у Боки, највише у Котору, посједују портрете својих предака које је насликао Ђурановић.
Галерија „Вериге“ у Каменарима, коју је 1971. године у каменој породичној кући старој преко триста година отворио Шпиров син, познати бокешки сликар Мато Ђурановић (1895-1973), чува слике Шпира Ђурановића. Чува их његов унук, Матов син Драган. Већином су то портрети непознатих личности, насликани реалистично у тамној гами; имају и класицистичке и романтичне елементе. Неки су необично малих димензија ,Аутопортрет, 10 x 10 сантиметара и чине јединствена умјетничка дјела. Међу њима је портрет руског генерала Куропаткина, рађен њежним потезима боје, затим Портрет жене, Портрет мушкарца и Аутопортрет други. У Црној Гори се налазе и Портрет Марка Стефановића — у Народном музеју Црне Горе на Цетињу и Портрет Слава Ђурковића, у Поморском музеју у Котору. Шпиро је на портрету Ђурковића, познаника из времена када су заједно живјели у Русији, радио са великим поштовањем према портретисаној личности, истичући фрагменте бокешке и црногорске народне ношње. Марко Стефановић, истакнути Которанин, насликан је карактеристичном тамном бојом танким слојем боје.
Двије Ђурановићеве слике налазе се у Народном музеју у Београду: Аутопортрет и Портрет жене из Трстене, док се три његова платна чувају у Галерији Српске академије наука и уметности.
Занимљив је Ђурановићев рад на зиду спаваће собе породичне куће у Каменарима, настао крајем 19. вијека. Фреска већег формата, више пута прекривена кречом из непознатих разлога, откривена је 1960. године, након годину дана рада, од стране његовог сина Мата. Слика, са видљивим траговима оштећења, приказује вјеран портрет црногорског књата Николе Првог – Петровића. Изнад портрета је двоглави орао са црногорског грба.
Пореклом из Бјелопавлића, близу ријеке Зете, Ђурановић је рано и увијек исказивао патриотска осећања према Црној Гори и Српству Још док је студирао у Кијеву, направио је, на основу фотографије, први портрет књаза Николе, који је послао на Цетиње, али је изгубљен. Овај податак, у својој књизи „Краљ Никола у дјелима умјетника“ Анђа Капичић заснива на писму које је сликар послао црногорском владару. У њему, сачуваном у дворској архиви, пише:
„Дошавши до тачке где бих некако могао нешто да створим својом четком, имао сам смелу мисао да свој први труд на овом пољу посветим лику Вашег Величанства, лику обожаваног владара широм мале, али свјетски познате Црне Горе из које потичем (Ђурановићи су старосједиоци Бјелопавлићке равнице). Недостојан части да Вас видим лично својим очима, прибјегао сам помоћи фотографије, а колико сам успио у својој намјери — не могу да процијеним. Нијесам ништа мање одлучан да учиним још смелији корак и да Вам се обратим са најстраственијом молбом да ми Ваше Величанство дозволи да Вам представим ове прве, мада слабе, плодове мог досадашњег успеха. Знам да сам крив за не мале недостатке, али ако би ми, уз Божју помоћ, била дата средства да наставим и усавршим оно што сам започео, надам се да ћу временом створити нешто достојније.“
Током свог дводеценијског рада у Боки Которској, Шпиро Ђурановић је радио и на око 20 иконостаса, од којих су неки били недовршени. Неки су уништени у земљотресу 1979. године. Најпознатији су у Кртолима, Јошици и Ораховцу. На плафону фрањевачке цркве у Котору налази се већа слика заштитнице богомоље, Свете Кларе. Ово је вјероватно једно од његових последњих дјела, јер има нешто топлију и свјетлију колоритну шему, што је указивало на могуће промјене у даљем развоју сликара.Проф.др. Дејан Бешовић у Зборнику САНУ св.2-3 за 2025 .годину стр.3-6 каже: „Поред портрета и иконостаса, претпоставља се да је Ђурановић сликао и фигуративне композиције и, сасвим сигурно, пејсаже Боке Которске. Од ових слика, једино је сачуван пејзаж који се налази у галерији „Вериге“. Ово је свакако једно од његових последњих дела, обогаћено нежним тоновима плаве и жуте.
Живећи сасвим удобно у богатој и угледној породици Ђурановић, Шпиро није имао посебних брига које би га оптерећивале. Зато је био пун радости и друштвености. Забележена сећања његових савременика, говоре да је био велики боем, приповедач и шаљивџија; да је волео људе, да је волео живот. „Често је пливао да се састане са својом љубавницом на другој страни мора, у Лепетанима, и сваки пени, заједно са временом и животом, расипао је са пријатељима, најчешће бескућницима, у крчми. О раду и животу овог уметника, као и других из његове генерације, постоји врло мало документације. Занимљива је чињеница да је то забележио дон Нико Луковић. Он, пишући о свом сину Мату, помиње и Шпира наводећи да је „…осамдесетих и деведесетих година прошлог века и почетком двадесетог века, заједно са Марком Греговићем из Паштровића, достојно представљао сликарску уметност у Боки, и на југу Словеније. Његова слика „Девојка“ изложена у Руској думи 1907. године награђена је златном медаљом…“ Вељко Ђурић у публикацији Сликари и вајари Црне Горе, 1964. године, даје мало података о Ђурановићу, јер више није био познат, не улазећи у процјену вриједности његовог сликарства. Само Драгутин Вујановић , такође у „Побједи“ 1987. године, поетски подсјећа на сликара који је много сликао, али је мало тога сачувано, подсећајући на „изванредног козарника из крчме на молу Каменари, гдје је дочекивао и испраћао „катаре“ на њихово вјечито звецкање око Верига, збијајући шале са путницима који су одлазили или долазили из спољашњег свијета…“ Вујановић сматра да је Ђурановићев рад на портретима значајан, јер је он „наш први школовани сликар који се посветио портретном сликарству“.
Викентије Ракић рођен је у Доброти код Котора 1750 .године у побожној српској породици, Ракић је крштен као Василије 29. априла те године у манастиру Савина , по обреду српске православне цркве . Након провинцијског школовања, оженио се и отворио радњу продајом робе. Тада га је погодила трагедија: његова жена је умрла 1785. године. Исте године продао је кућу, посао и отишао у манастир Фенек , гдје му је игуман Софроније Стефановић дао монашко име Вићентије након што је пострижен 9. априла 1786. године. Те године га је Кирило – Ћирило Живковић рукоположио за ђакона у Карловцима, а владика Стефан Стратимировић за свештеномонаха , и постављен је на парохију у Шапцу , гдје је држао проповиједи за које је, заједно са „Животом Алексија човека Божијеге“ , писаним у стиховима, постао препознат као перспективни говорник и аутор. У почетку није имао склоности ка научним радњама; међутим, његова радозналост је увек била широка и разноврсна, а не посебна и стална. У сваком случају, његове студије су му пружиле тај фонд општег знања за које ће касније рећи да је неопходно за писца и пјесника, и са наклоношћу и поштовањем је гледао на оне ауторе које ће касније опонашати, наиме Доситеја Обрадовића . Дана 9. јануара 1796. године постао је игуман манастира Фенек, али је три године касније отишао у Трст , у Италији. Од 1799. до 1810. године живио је и радио тамо као парохијски свештеник српске православне цркве, бринући се о духовним потребама српске и грчке парохије Светог Спиридона . Отприлике у исто вријеме када је објављен први грчки караманлидски превод Аврамове жртве , Ракић је превео текст на српски језик и објавио га 1799. године. Ракић је течно говорио грчки, пошто је похађао грчку школу у свом родном граду Земуну, а његов положај у Трсту му је вјероватно помогао да дође у контакт са неким од млетачких издања грчке жртве , иако је ријеч о Аврамовој жртви . Српски превод је прештампан најмање дванаест пута до 1907. године и очигледно је био широко читан. Негдје убрзо након своје шездесете године, и сам Ракић је пао под утицај несрећног Доситеја Обрадовића , и након тога његов живот у Трсту никада није био исти. Преводио је италијанске ауторе, посебно Луиђија Грота . Затим је отишао да се придружи Обрадовићу у Карађорђевој Србији након што је град Београд ослобођен од турске окупације.
Ракићев први уредник и биограф, Обрадовић, обилно је користио његова писма како би представио Ракићев живот у монографији. Обрадовић, тада министар просвете, позвао је Ракића из Трста да му помогне да оснује универзитет до тада Велика школа 1808. године) и теолошки факултет 1810. године. Писмо Обрадовића упућено Високопреосвештеном Вићентију Ракићу, датирано крајем 1809. године, мотивисало је Ракића, професора педагогије на Филозофском факултету Великих школа у Београду, да испуни своју животну амбицију организовањем новооснованог теолошког факултета у Београду и припремом студената за свештенство. Године 1812. прва група свештеника школованих у ослобођеној земљи Србији дипломирала је, а потом обновила и реконструисала своје уништене институције.
Београдску Богословију је основао Доситеј Обрадовић 1810. године и радила је само две године. Имала је само једног професора. То је био учени професор Викентије Ракић. Богословија је престала са радом 1813. године са пропашћу Првог српског устанка. Ову просветну институцију ће обновити митрополит Петар Јовановић 1836. године.На Духове 1836. године усвојено је „Начертаније о духовним властима у Србији“, установљена је Конзисторија Митрополије (Архиконзисторија), издат Кнежев указ да се „богословско училиште“ при Митрополиту заведе и да се више ни један човек рођен ван граница тадашње Србије не сме рукополагати за свештеника. Београдска Богословија била је школа где се српска младеж спремала за свештенике и учитеље народне.
Први професори Богословије били су протосинђел Гаврило Поповић из Срема и јеромонах Ликоген Михаиловић из Далмације -они су од 11. јуна 1836. године чланови митрополијске Конзисторије, а већ 1838. године и Амфилохије Давидовић, Павле Поповић (архимандрит Пајсије, упокојио се 15. септембра 1883. године у Београду прим.аутора ). Поређења ради, број професора у свим вишим школама Кнежевине 1836. године био је осам, а 1838. године шеснаест.
Митрополит Петар је имао задатак да нађе професоре за Богословију, а кнез Милош Обреновић је требало да им одреди плату. По закону о Богословији који је издат 11. јануара 1896. године, а указом краља Александра, 30. новембра 1900. године, добила је најљепше име „Богословија Светог Саве у Београду“.
У Богословији Светог Саве су предавали и били њени ученици знамените личности: Стеван Стојановић Мокрањац, књижевник Светолик Ранковић, архимандрит Др Никодим Милаш потоњи епископ далматинско- истријски , Епископ Николај Велимировић, Отац Јустин Поповић, прота Стеван Веселиновић, брат књижевника Јанка Веселиновића, Епископ академик др Сава Вуковић, академик др Димитрије Богдановић, академик др Димитрије Стефановић, као и многи архијереји од којих ћемо навести само неколицину као што су: патријарх српски Герман Ђорић, митрополит Амфилохије Радовић,Епископ Атанасије Јевтић ,Епископ Артемије Радосављевић ,Епископи шабачко – ваљевски :Јован Велимировић и Лаврентије Трифуновић ,Прота Момчило Кривокапић и бројни други архијереји, свештеници и просвјетно-културни и надасве духовни дјелатници српског народа.
(наставиће се )
