АНАЛИЗА: Срби на Балкану -Црна Гора, Бока (262)!

април 8, 2026
5:25 am

Пише: Дејан Бешовић

–Адмирал -флоте гроф Марко Ивановић Војновић је оснивач и Први адмирал руске црноморске флоте. Рођен је у Херцег Новом и поријеклом је из српске грофовске породице Војновић. Одликован је: орденом Светог Ђорђа 4. реда, орденом Светог Ђорђа 3. реда, орденом Светог Владимира 4 реда, луком Свете Ане 1. реда, командантом Реда светог Јована Јерусалимског. У његову славу названо је Грофовско пристаниште у Севастопољу.

Када је царица Катарина Велика, настављајући дело Петра Великог почела обнављати руску флоту, Марко Војновић се појављује као добровољац у ескадри вицеадмирала Арфа. Пошто се истакао, лајтнант Војновић постаје заповједник фрегате Слава, са којом се истакао у Првој архипелашкој експедицији (1769—1774) Балтичке флоте, у дејствима у Егејском мору. Приликом освајања одбрамбених бедема тврђаве луке Митилене, Марко Војновић је 2. новембра 1771, први са својим људима ушао у адмиралитет и истакао на један турски бојни брод Руску царску заставу. 1772. у окршајима против турске флоте у водама Дарданелија и Егејског мора запалио је 10 и заплијенио 3 турска брода а због тих подвига је одликован орденом Светог Георгија 4. реда. Поред тога заплијенио је и један енглески и два грчка брода и одузео им кријумчарену робу. Током 1773. године, Војновић учествује са својом фрегатом у свим важнијим борбама на обалама Турске и Сирије, као и у опсади и освајању Бејрута. По окончању рата 1774. руски цар Петар Први произвео је Марка Војновића у чин капетан-комодора, а четири године касније именован је за заповедника царичиног личног брода.Године 1781. Марко Војновић је из Астрахана кренуо са ескадром (три фрегате, један бомбардерски и два мања брода са 443 морнара и војника) ка источним обалама Каспијског језера са циљем изградње фортификације на овој обали, да би се прокрчио пут руској трговини. Експедиција је била успјешна. Марко Војновић је вјештом дипломатијом користећи несугласице између разних претендената на царски пријесто успио да позиционира руску колонију, гдје је подигао батерију, касарну, болницу, стамбене објекте у астрабадском заливу. Успио је и да одржи и одбрани утврђење од персијских напада, назвавши га по свом команданту Потемкину.1783. године Крим је присаједињен Русији, па је одлучено да се оснује Црноморска флота. Марко Војновић је постављен за заповједника првог црноморског брода Слава Катарине. Од 1786. постаје командант луке и флоте у Севастопољу. 1787. унапријеђен је у чин контраадмирала. У руско-турском рату 1787-1791. црноморска ескадра на челу са Марком Војновићем побиједила је турску флоту. Одликован је орденом Светог Георгија 3. реда и Орденом Свете Ане 1792. године. Након мира у Јашију, Војновић је смијењен, а на његово мјесто дошао је Ушков, који је прије тога био њему потчињен. Након тога Марко је на свој захтев отпуштен из руске службе. Вратио се у Херцег Нови гдје је живио до 1769.године , када је реактивиран и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру у Николајеву. Такође је био и директор војне академије у Николаеву. За адмирала флоте, највиши чин у руској морнарици произведен је 1801. године. Једно вријеме био је руски посланик у Персији. На сопствени захтев, 29. јуна 1805. поднео је оставку и пензионисан. Крајем 1807. умро је у Витепску у данашњој Бјелорусији.Није имао потомства. Своје велико имање тестаментом оставио је православним Војновићима, што би могло да указује на то да се прибојавао да ће његови рођаци, женећи се католикињама постепено у Далмацији покатоличити.

-Константин Коста Војновић рођен је у Херцег Новом, 2. март 1832.године био је српски политичар, правник, универзитетски професор и ректор у Краљевини Далмацији и Краљевини Хрватској и Славонији.Војновић је рођен у Херцег Новом у познатој српској породици Војиновић из Херцег Новог. Његов дједа био је Ђорђе Васиљевић Војновић (1760—1821), који је служио као руски војни официр, а касније се вратио у Боку Которску и 1800. године у Анкони оженио италијанском Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Имали су сина Јована. Ђ. Војновића (1811-1837), чија жена је била Катарина Гојковић, рођака Стефана Стратимировића, српског православног митрополита карловачког. Њихова дјеца били су Константин и Ђорђе Војновић.

Константинов брат Ђорђе био је мајор Боке Которске и предсједник Далматинског сабора.Обојица су били кршени у српском православном манастиру Савина, да би их касније њихова баба Касандра покрстила у католицизам.Констанин се оженио Маријом Сераљи (1836—1922) из Дубровника, 1855. године. Она је била ћерка Луиђија Сераљија, италијанског бизнисмена и бирократе, члана Далматинског сабора. Са Маријом имао је петоро дјеце: Ива, Луја, Катицу, Евгенију и Кристину. Евгенија су удала за француског писца и новинара Шарла Лоазоа, пријатеља Срба. Вјенчао их је у Загребу, у цркви Светог Марка, бискуп Јурај Штросмајер.Константин Војновић студирао је права на Универзитету у Бечу у периоду од 1851—1854, а докторирао на Универзитету у Падови 1856. године.

У Сплиту је радио као адвокат, секретар Трговинске коморе, законодавни писац и политичар. Заговарао је уједињење Краљевине Далмације, Истре са Краљевином Хрватском и Славонијом. Био је заговорник хрватске независности од Аустроугарске, члан Народне странке из Далмације и Далматинског сабора.

По препоруци блиског пријатеља и колеге Јосипа Јураја Штросмајера, изабран је 1874. године за професора аустријског права на Свеучилишту у Загребу.Два пута је био ректор универзитета. У периоду од 1878—1884 служио је у Хрватском сабору, а био је и члан Хрватске академије знаности и умјетности од 1890. године.

Због политичких разлога, изражавајући неслагање због мађаризације, привремено је суспендован из универзитетске службе и пензионисан 1891. године.Након тога, вратио се у Дубровник и започео истраживање дубровачке законодавне историје.

Преминуо је 20. маја 1903. године у 72. години живота.Залагао се пред крај живота за уједињење Српских земаља

Иван Иво Војновић рођен је у Дубровнику, 9. октобар 1857 .године , био је српски књижевник, правник, и академик. Војновић је био члан Српске краљевске академија наука по од 1924.године , драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу. Потицао је из познате српске бокељске породице Војновића.

Гроф -конте ужички Иво Војновић је поријеклом из српске православне породице венецијанских грофова (conte veneto) Војновић из Херцег Новог, која је око 1690. из Поповаћог Поља дошла у Херцег Нови. Војновићи из Херцег Новог су сматрали да води поријекло од средњовјековне српске властелинске породице Војновић–Алтомановић .Иако се не може поуздано утврдити и документовати породична веза између средњовјековних Војиновића и Војновића из Херцег Новог, Венецијанска република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815, потврдила им је право коришћења породичног грба који је идентичан са грбом средњовековних Војиновића и коришћење титуле ужичких грофова јер је Ужице било сједиште средњовековних Војновића.Из породице Војновића из Херцег Новог било је више руских официра, као што су су адмирал гроф Марко Војновић, један од оснивача руске Црноморске флоте . потом контраадмирал Јован (Иван) Војновић, генерал коњице Александар В. Војновић и другу. И прадједа Ива Војновића био је руски официр мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760—1821), који се након освајања Анконе 1799.године оженио Италијанком католичке вјероисповести из Анконе Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Њихов син конте ужички Јован Војновић (1811—1837), умро је млад у 26. години живота и оставио је два малољетна сина Константина и Ђорђа и удовицу Катарину Војновић, рођ. Гојковић (црногорског поријекла), чија мајка је била из породице митрополита карловачког Стевана Стратимировића. Удовица Катарина Војновић удала се у католичку италијанску породицу Пелегрини, а синови од 5 и 4 године су отишли код бабе по оцу, Касандре Војновић, рођ. Ангели Радовани, која их је убрзо уписала у дубровачку католичку школу под управом једног католичког калуђерског реда, гдје су дјеца током школовања покатоличена Константин Војновић, отац Ива Војновића остао је у католичкој вјероисповести, док се његов годину дана млађи брат Ђорђе вратио у православље и касније је био предсједник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке у Далматинском сабору, након подјеле Народне странке на српски и хрватски дио.

Млађи брат конта Ива Војновића конте ужички др Лујо К. Војиновић (1864—1951) докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат, 1896. секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, (1901—1903), а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра Првог Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа године 1912., као шеф кабинета краља Николе Првог Петровића-Његоша. Од 1913. до 1914.године делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.гофине.Иво Војновић није имао дјеце, његов брат Лујо Војновић имао је двије ћерке чије потомство живи у иностранству.Дјетињство и прву младост проводи у Сплиту, а само је школски распуст проводио у Дубровнику. Године 1874. када му отац Коста постаје универзитетски професор, цијела породица сели се у Загреб, гдје Иво полаже матуру и завршава правни факултет.До 1884. је приправник „Краљевог службеног стола“ у Загребу, да би судијску каријеру сљедећих пет година наставио у Крижевцима и Бјеловару. Прелази у Задар 1890, да би наредне године отишао у Дубровник гдје остаје седам година. После службовања у Супетру на Брачу и Задру, завршава своју чиновничку каријеру поново у Супетру као котарски поглавар. Отпуштен је без права на пензију.

Сљедеће четири године је драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, данас Хрватско народно казалиште. Од 1911. постаје професионални писац. Пред Први свјетски рат путује по Италији која му је била литерарна симпатија и узор, и у градове гдје су се одржавале позоришне премијере у Београд, Будимпешту и Праг.

У априлу 1912. конте Иво Војновић посјетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа : „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све…. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања (обећана земља прим.)!“ .

У лето 1914. се враћа у Дубровник гдје га аустријске власти као сумњивог и разглашеног српског националисту хапсе и одводе у шибенски затвор.По објави рата Србији 14/28. јула 1914. године у Дубровнику забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва. Франковци су опустошили Дом Душана Силног, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. „Илустровани лист“ из Загреба објавио је 18. јула 1914. на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом Демонстрације у Дубровнику . Дјелатност Матице српске обустављена је, а прегаоци затворени. Антисрпски расположени Хрвати уништавали су у Дубровнику српске школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе.Два дана касније, 16/30. јула 1914, ухапшен је Иво Војновић и спроведен у Шибеник, где је затворен заједно са Онисимом Поповићем, који је у Шибенику и осуђен и обејшен.

Због времена проведеног у затвору здравље Ива Војновића тешко је нарушено и он се од 1915. године до краја живота непрестано лијечио.

Од 1915, по изласку из затвора, гдје се и физички и психички намучио, утврђена је и озбиљна болест очију. Лијечи се у Загребу, затим 1919. у Паризу и Ници. По повратку најчешће борави у Дубровнику одакле готово слеп одлази у београдску болницу гдје умире 30. августа 1929. године.Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије(САНУ) 18. фебруара 1924.године.

(наставиће се )