Пише :Дејан Бешовић
-Адмирал флоте Матија Змајевић рођен је у Перасту, 6. јануар 1680.године .Био је адмирал флоте Руске морнарице и члан Адмиралитета Царске Русије. Бродоградитељ и оснивач Каспијске флотиле. Један је од најпознатијих представника породице Змајевић, синовац надбискупа барског и примаса српског Андрије Змајевића, а син познатог поморца Кристифора (Крила, Крста) Змајевића. Вицко Змајевић, надбискуп барски и примас Србије и каснији надбискуп Задра му је био рођени брат и са њим се, из Русије, повремено дописивао.
Млађи брат задарског надбискупа Вицка и рођак барског црквеног прелата Андрије, јесте Матија Змајевић, у поморским и војничким подухватима свакако најзапаженији изданак ове истакнуте пераштанске фамилије. Насљеђујући породичну, али и поморску традицију роднога краја, Матија прве драгоцене спознаје о поморским вјештинама стиче у родноме Перасту, гдје већ у раној младости заповиједа очевим трговачким бродовима. Имао је четири брата и пет сестара, од којих је једна, Марија, била прва жена Вицка Бујовића.
Поморску је школу Марка Мартиновића завршио у родном Перасту. Већ са осамнаест година Матија заповиједа очевим трговачким бродом. Године 1702, жени се са Агнес Висковић. Свадбу је обавио которски бискуп Марин Драго, на острву Госпа од Шкрпјела.
У вријеме грађанских немира и учесталих сукоба између пераштанских породица Бујовић и Змајевић, у којима у уличним борбама гину истакнути пераштанскк ратник Вицко Бујовић, Матија је због наводне умијешаности у убиство у 28. години живота присиљен да напусти Пераст и млетачко државно подручје. Одлази у Дубровник те у Цариград, гдје заштиту налази код тамошњег руског амбасадора грофа Петра А. Толстоја, који га шаље са препоруком руском цару Петру Великом (1689-1725) у Карлове Вари, гдје је цар био на лечењу.
Године 1712. , одлази у Русију, у Петроград, гдје је, као прворазредни поморски стручњак, ступио у службу Петра Великог. Затим једно вријеме проводи у Финској, гдје се истиче у борби против Швеђана и добија звање контра-адмирала, па вицеадмирала. 30. априла 1716. године Петар Велики тражи од Млетачке републике да ослободи Матију Змајевића казне прогонства и конфискације. Године 1725, Матија поред још седамнаесторице одабраних, прима од царице Катарине тек установљено одликовање Св. Александра Невског, а 1727. године добија чин адмирала.Године 1728, после смрти Петра Великог и царице Катарине, Матија бива неосновано оптужен и осуђен на смрт, због наводне проневјере државног новца. У последњи је тренутак помилован и послат на Каспијско језеро. Међутим, превишњом потврдом само је деградиран у чин вицеадмирала и именован за гувернера Астраханске губерније у Русији, а затим премјештен за главног командира луке у Таврову на Дону. У тешким условима Змајевић ондје проводи последње године свог живота дјелујући на оснивању каспијске флотиле, која је након његове смрти и управо његовом заслугом извршила пресудну улогу у освајању јужних подручја Русије. Умро је 25. августа 1735. године у Таврову на Дону, а упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у католичкој цркви у Москви.
Општинска хроника наводи да се 6. маја 1709. године на градском тргу појавио Вицко Бујовић у пратњи сина и наоружаних стражара, те да је пред грађанима кренуо да вријеђа и изазива Матију Змајевића (Кристифоровог сина), судије, угледне Пераштане и цио град.
У општем метежу који је настао, Вицко је убијен заједно с пратњом. Виновници његовог убиства су се, током ноћи, склонили у кућу једног угледног грађанина који није учествовао у сукобу. Извесно је да само убиство није учињено на мах, већ је добро припремљено много прије непосредног повода.Доказ томе је и чињеница да су сви који су учествовали у сукобу били наоружани. Убице су дан послије догађаја пребјегле у Дубровник. На одговор Венеције о убиству свог начелника и грађанина није се чекало дуго. Осуђени су на смрт вјешањем, а главе су им уцијењене на цијелом подручју републике. Вијеће десеторице одлучило је да смртна пресуда може да се опозове тек након тридесет година прогонства, уз одговарајућу материјалну надокнаду рођацима убијених, али још петнаест година био им је забрањен повратак у Боку. То је значило доживотно прогонство из родног Пераста и сталну опасност по живот, док год су се налазили у близини посједа Венеције. Упркос залагањима Папе Инокентија Четвртог , нико од оптужених није помилован.
Матија Змајевић, као првооптужени у процесу и најодговорнији за убиство, тешко је примио пресуду. Слао је писма породици о томе како му понестаје новца за боравак у Дубровнику те како се плаши освете. Вјероватно се из тих разлога повезао с руским изаслаником у Цариграду (Истанбулу) грофом Толстојем, кога је упознао у Перасту током поморске обуке руских кадета. Недуго затим прешао је у Цариград у грофову службу, а онда су, током руско–турског рата, постали султанови заточеници. Срећа му је била наклоњена, па је затворску ћелију дијелио с грофом, на кога је његово држање и образовање оставило дубок утисак.Године 1714. Змајевић постаје капетан-комодор, учествује у бици код полуострва Ханко (као командант првог састава руских галија) те заробљава шест шведских ратних лађа и једну фрегату са шведским командантом. Тиме му је широм отворен пут ка стицању највиших чинова у руској морнарици. Унапријеђен је у контраадмирала 1719. године. Исте године са 143 ратна брода под својим вођством у одлучној бици наноси Швеђанима тежак пораз због чега Шведска мора да склопи Мир у Ништаду 1721. године. 1722. командант је лаке флоте, а 1723. повјерено му је вођство над градњом рјечне флоте на Дону. На винест о царевој смрти (1725) Змајевић се враћа у Петроград, гдје му је приликом Петровог последњег испраћаја додијељена част да у погребној поворци носи царску круну Романових. Царица Катарина Прва(1725-1727) Одликује Змајевића тек установљеним Велередом Александра Невског, а 1727. именује га адмиралом флоте, чиме је достигао највиши чин у руској морнарици.
На основу писама из 1727. године сазнаје се да је руска флота у доба Змајевићевог врховног заповједништва имала 17 великих линијских бродова, 145 галија, 30 бригатина и око 400 мањих пловних јединица. Према неким савременицима, Змајевић је током обављања највиших служби у руској морнарици саставио нацрт руског кодекса ратне и трговачке морнарице.
Још у вријеме Матијина живота у Русији је боравио Матеј Караман, изасланик тадашњега задарског надбискупа Вицка Змајевића. Послије Матијине смрти Караман након повратка из Русије доноси адмиралов тестамент (писан 1730. у луци Тавров) те три ратна стега – Матијина одликовања за заслуге исказане у руској служби.
Матијин тестамент одаје његову оданост и приврженост родном Перасту и Боки. У тестаменту све што је стекао оставио је свом граду. Осим најближих чланова породице (брат Вицко уједно је и главни извршилац Матијиних посмртних жеља), дариване су бројне црквене установе и појединци из Боке. Тако, на примјер, сребрно кандило са својим племићким грбом дарује цркви св. Николе у Перасту, а једну златну огрлицу и педесет дуката годишње in perpetuo дарује Пераштанској цркви Госпе од Ружарија. Цркви Госпе од Шкрпјела дарује витешко одликовање, вјероватно крст Александра Невског. Три ратне заставе, дар руских владара, спомиње у додатку тестамента и изричито наводи да се оне, заједно са осталим стварима, требају послати alla mia Patria. Једна од тих застава и похрањена је у Музеју града Пераста, а друге су двије нестале током Наполеонових ратова. Матијин мач годинама је коришћен у церемонијалне сврхе. Данас се заједно с мачем Вицка Бујовића чува у музеју у Будви.
Богата архивска грађа о Матијином дјелу у стварању руске морнарице похрањена је у руским архивама и дјелимично је обрађена. Његов животни пут, током којег је постигао највише части и одликовања, понајвише је везан уз руску војно-поморску историју.
Матијино поријекло, учесталост веза са родним крајем и породицом, с којима су га цио избјеглички живот повезивали осећаји дубоке привржености и оданости, сврставају га у Бокељску историју као једног од најзнаменитијих представника,српским војних официра .
(наставиће се)
