Пише :Дејан Бешовић
Комунистичко поимање македонске нације имало је своје изворе у ставовима балканских социјалдемократа и социјалиста. У органу српских социјалдемократа, Радничке новине, у тексту „Коме ће припасти Македонија„, писало је о македонском становништву: „Једино исправно гледиште на коме ми социјал-демократи можемо стати то је: слобода а не угњетавање, равноправност а не потчињеност свих нација. А то се може постићи не завојевањем Македоније од стране Бугарске, Србије и Грчке и не деобом међу њима, већ пуном слободом македонског становништва да се националитетно конституише и да као равноправан члан уђе у Балканску федерацију.„
После Првог свјетског рата створена је Балканска комунистичка федерација као централни орган координације балканских комунистичких партија. Ова федерација била је дио Комунистичке интернационале. Коминтерна је 1924. обзнанила декларацију „Резолуција о националном питању у Југославији“. У тачки 7. писало је, поред осталог, и ово: „Општа парола на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора се изразити у форми издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварањем од њих независних република.„
Неколико година после те резолуције, став Комунистичке партије Југославије према македонском националном питању није био јасан. Симо Марковић, један од руководилаца Партије, у књизи Национално питање у светлости марксизма, писао је, да је миром у Букурешту 1913. године, којим је завршен Први балкански рат, Македонија подељена на три дела, српски, бугарски и грчки. Марковић је решење македонског националног питања видио у стварању самосталне „аутономне Македоније у границама које би се одредиле плебисцитом.„Комунистичка партија Југославије је октобра 1928.гидине, на свом Четвртом конгресу закључила у резолуцији да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију.Комунистичка партија Југославије од 1935. године није била за растурање Краљевине Југославије. У „Резолуцији ЦК КПЈ о тактици и раду партије„, састављеној на савјетовању у Москви, писало је да „КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије, јер хоће да то преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности.„[5]
Бугарска је априла 1941, у склопу планова чланица Тројног пакта напала Краљевину Југославију. Због тога, и других ствари, окупирала је знатне делове Југославије. У тим временима, Бугарска комунистичка партија намеравала је да себи потчини Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Македонију. На његовом челу био је Методиј Шаторов – Шарло, који се осјећао Бугарином. Он је отказао послушност Централном комитету Комунистичке партије Југославије. Шаторов је окупацију Јужне и Старе Србије видио као ослобођење Македоније од „српског угњетавања“. Ово је био разлог сукоба између двије комунистичке Партије, југословенске и бугарске. Југословенска је одлучно била за то да стање мора остати какво је било прие рата. Стога се Јосип Броз, генерални секретар, обраћао за објашњења Коминтерни. Коминтерна је августа 1941. године писала да Македонија треба да буде дио Југославије из практичних и цјелисходних разлога. После овога писма, Бугарској комунистичкој партији остало је само да се томе повинује.Комунистичка партија Југославије је, на скупштини Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаној 26-29. новембра 1943. године у Јајцу, остала при свом ставу да су Македонци посебна нација. На тим основама признавало се право Македонцима на државу. Македонски комунисти су у овоме видели прилику остварења „пуних националних, културних и политичких права и слобода и националне индивидуалности„. У склопу реализације одлука скупштине у Јајцу, створено је Антифашистичко веће народног ослобођења Македоније (АСНОМ). Овај орган је 14. марта 1944. обзнанио да „у новој државној заједници, која је створена на другој скупштини АВНОЈ-а, македонски народ је добио националну слободу и равноправност.
При рјешавању македонског националног питања, наметало се и решавање проблема националне Цркве. То је практично значило одвајање дијела Српске православне цркве и проглашавање нове црквене организације на том простору под именом „Македонска православна црква.“
У годинама бугарске окупације Јужне и Старе Србије није било никаквих прилика да се размишља о новој црквеној организацији из простог разлога што је ту темељно радила Бугарска православна црква. Бугарске војне и цивилне власти протјерале су већ првих месеци окупације из Митрополије скопске најмање 45 мирских свештенослужитеља и 11 монаха Српске цркве, а дозволиле останак онима који су их признали и прихватили организацију Бугарске православне цркве.
После капитулације Италије 9. септембра 1943.године партизански покрет јачао је у сваком погледу. Од тада поједини православни свештеници почињу да прилазе партизанским јединицама. Партизанско руководство створило је при Антифашистичком већу народног ослобођења Југославије Верски одсек и препоручило да свака покрајина треба да има своје Верско повереништво. Главни штаб за Македонију је 15. октобра 1943. поставио партизана, свештеника Веља Манчевског, за верског референта.Главни штаб Македоније и Верско повереништво припремили су и организовали састанак свештеника. Он је одржан у селу Издеглија код Охрида. Присуствовало му је „11 до 13 свештеника„. Најважнија одлука скупа била је формирање првог архијерејског намесништва на територији коју су контролисали партизани. За првог намесника постављен је Антим Поповски.Само то постављење нема никакве црквено-канонску, него политичку основу, и представља кршење бројних правила и закона о устројству и раду једне хришћанске Цркве. То је био први корак у стварању нове црквене организације под покровитељством комуниста.На састанку у Издеглији исказане су и жеље да се створи нова православна црквена организација којој би основа била некадашња Охридска архиепископија. Истом приликом закључено је да се црквени обреди морају служити на македонском језику и да будући епископи морају бити Македонци.
Историчари Македонске православне цркве закључили су да „ова одлука представља у суштини почетак решавања македонског црквеног питања на македонској основи и почетак краја вековне борбе македонског народа да добије своју македонску цркву.“
Рад првог архијерејског намесника прекинула је њемачка војна офанзива. Партизани су изгубили и оно мало територија које су контролисали. Њемци су почетком децембра 1943. године ухапсили свештеника Антима Поповског. Остали свештеници распршили су се на разне стране. Највише их је остало с партизанима. Албанска православна црква добила је тада право да створи своју црквену организацију у областима које су биле под њемачком контролом, све до границе с бугарском зоном.Скупштина Антифашистичког вијећа народног ослобођења Македоније одржана је на Илиндан 2. августа 1944. у манастиру Свети Прохор Пчињски. Овим скупом је почело конституисање нове државне заједнице у Југославији. Тако су прве комунистичке скупштине, АВНОЈ и АСНОМ, практично оствариле македонску државу. Међутим, тај план је остварен само на оној територији коју је Србија ослободила од Турака у Балканском рату 1912. године. По плану о стварању македонске државе било је предвиђено установљење самосталне македонске православне цркве. Стога су комунисти на својим скуповима обавезно имали и понеког свештеника.Међу бројним одлукама скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније посебно место има она о помоћи „чиновницима и свештеницима скопско-велешке митрополије„. Та црквена област била је Митрополија скопљанска, а за вријеме бугарске окупације Скопско-велешка митрополија. Само називање митрополије бугарским именом значи да су југословенски комунисти признавали постојеће стање и да су прихватали организацију Бугарске православне цркве а негирали Српску православну цркву.Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године па је тако нестало и њене окупационе власти на територији Краљевине Југославије. После тога, формално је, мада не и фактички, нестало и организације Бугарске православне цркве са те територије.Тада је почела да се успоставља и организује нова црквена организација у правом смислу. Почело је октобра 1944. у селу Врановци код Велеса када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију окупили неколико свештеника партизана. Тај скуп петорице свештеника (Методиј Гогов, Веља Манчевски, Панде Попоски, Спира Дамевски и Иван Гелев – поп Шаћо), прогласили су за Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији. Одбор је проглашавао стварање „духовних одбора“ које су чинила по три свештеника, уместо некадашњих архијерејских намесништава.После уласка партизанских јединица у Скопље 13. новембра 1944. и успостављања комунистичке власти, и Иницијативни одбор дошао је у овај град. Истога дана отворио је објекте Митрополије скопљанске Српске православне Цркве.Први македонски црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године.Говорили су свештеник Кирил Стојанов, теолог Левко Арсов и други. Основа за организовање овог сабора била је намјера да се прогласи обнављање некадашње Охридске архиепископије у новој форми и с новим именом. Резолуцијом је одлучено:
„1. Да се обнови Охридската архиепископија како Македонска самостална православна црква, која нема да бидне потчинета на која и да било помесна национална православна црква; 2. Црквата да има свои народни епископи и народно свештенство, за да се запазат карактерните особености на македонскиот народ и тој да биде поблизок до својата родна црква; 3. Првиот македонски архијереј да ја носи титулата ‘охридски архиепископ‘, а православната црква во Македонија ‘Св. Климентова охридска архиепископија‘.“На крају сабора одлучено је да се формира једна делегација „која ће посетити све сестринске православне цркве и изнети оправданост својих захтева„.
Резолуција је имала још једну значајну одлуку. Наиме, у тачки 7. писало је: „Доколку биде создадена општојугословенска патријаршија, Македонска православна црква да влезе во нејезинот состав саедно со другите цркви во Демократска Федеративна Југославија.„
Текст Резолуције је, посредством Предсједништва Македоније, послат Синоду Српске православне цркве. Писмо су потписали свештеници Методи Гогов, Никола Апостолов и Кирил Стојанов.Нова власт пожуривала је акцију па је у Скопљу већ 8. марта 1945. Иницијативни одбор написао и послао писмо Синоду у Београд. Одбор је желио „да се што скорије прогласи Македонска православна црква и успостави Охридска архиепископија„.
У међувремену, Синод је тражио 31. октобра 1944. од протјераних и избјеглих архијереја и свештеника из Јужне Србије да се врате у некадашње епархије, односно парохије.Власти су то спрјечавале и тако, на неки начин, подржавале нову црквену организацију. Митрополит скопски Јосиф Цвијовић и епископ злетовско-струмички Викентије Проданов нису добили дозволу за путовање од надлежних власти у Београду. Нешто касније, уместо у своју епархију, митрополит Јосиф је отишао у Москву. Има индиција да је тамо на њега вршен снажан притисак да Српска православна црква призна нову цркву у Македонији. Постоје и назнаке да је иза тога стајала Руска православна црква, која је тако спроводила политичке интересе совјетске власти.Синод је 3. јануара 1945.године , умјесто уобичајених честитки за Божић, из Скопља добио писмо од Иницијативног одбора. Писмо су потписали Гогов, Апостолов и Стојанов као „представници православне цркве у Македонији“.
Митрополит Јосиф одговорио је, као надлежни архијереј, 9. јануара писмом. Он им је замјерио што су себе поставили на „пиједастал самосталне и равноправне стране према Светом Архијерејском Синоду“ и савјетовао да „о своме ставу размисле још једном и са више мирноће, такта и црквеноправног становиштва„.
Како је Иницијативни одбор 8. марта телеграмом обавестио Синод о свом црквено-народном сабору и захтевима, Синод је сазвао архијереје на конференцију јер није било могућности за ванредни Сабор.
Конференција је одржана 12. марта и усвојила је закључак да скопски одбор „сматра неканонским и не може о њему ништа судити„. Стога је замолила надлежног архијереја, митрополита Јосифа, да отпутује у Скоље и „тамо се на лицу места обавести о ситуацији и предузме све што треба за чување интереса Српске православне Цркве и после свега тога да се у колико треба учине потребни кораци“.
Министарство унутрашњих дјела обавестило је 17. марта митрополита Јосифа да му не може одобрити путовање у Скопље. Истим писмом савјетовано му је да позове неколико свештеника из Македоније у Београд како би од њих добио потпуне информације о тамошњем стању. Но, Синод се захвалио на израженој готовости за помоћ.
Предсједништво македонске Владе послало је 25. јула 1945. митрополиту Јосифу писмо са закључцима Иницијативног одбора у којима је било напада на митрополита због његовог дјеловања. Синод је реаговао тек 22. септембра писмом свештенству и вјернима у Македонији у коме позива на поштовање законитости и реда.На стварање нове црквене организације Синод Српске православне цркве једино је могао да 22. септембра 1945, на својој седници, састави „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве„. Своју одлуку, међутим, Синод није могао да објави све до новембра 1945. године.
Иницијативни одбор желио је да политички појача своју позицију па је молио Јосипа Броза да прими његову делегацију 11. октобра 1945, на дан комунистичког устанка у Македонији.Чланови Синода посјетили су 10. децембра 1945. министра Владимира Зечевића и том приликом захтијевали да Државна комисија за верска питања сузбије незаконити рад Иницијативног одбора.
Крајем маја 1946. одржан је црквено-народни сабор у Скопљу. Том приликом закључено је:
„1. Да Црква у НР Македонији има народне архијереје, народно свештенство и самоуправност у решавању свих унутрашњих црквено-народних питања;
2. да владике буду изабране од народа и свештенства;
3. да се убрза рад на формирању православне цркве у Југославији у коју ће ући православне цркве из свих република и бити равноправне;
4. да цркве у републикама буду самоуправне (самосталне) у решавању унутрашњих црквених питања и да њима руководе народни архијереји, који ће бити чланови архијерејског сабора православне цркве у Југославији са једнаким правима и дужностима;
5. да свака црква (републичка) има свог представника у Светом синоду православне цркве у Југославији и
6. да представници свих цркава израде нов устав православне цркве у Југославији, који ће усвојити црквено-народни збор“.На сахрани патријарха Гаврила маја 1950. били су и чланови Иницијативног одбора. Исто тако, присуствовали су и избору новог патријарха.Први значајнији разговор државног руководства и патријарха Викентија у коме се помињао и проблем у Македонији поведен је на састанку код Броза. Том приликом сугерисано је да се одложи рјешење проблема македонског језика јер би то значило да треба превести и објавити много књига. Говорило се о потреби пријема једног епископа, док би остала двојица била из Македоније.Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији обратио се 7. августа 1950. писмом Савезу удружења православног свештенства и тражио податке о архимандриту Доситеју Стојковићу:
„Молимо Вас да нам најхитније доставите неке податке о архимандриту Доситеју Стојковићу и то:
1. Његово држање за време окупације и после ослобођења, његов држање за време бивше Југославије (уколико Вам је познато), као и његов однос у погледу нашег националног и црквеног питања;
2. Његов став у односу на решења националног питања у ФНР Југославији (раније и сада) и
3. Његов став у односу на Свети Архијерејски Синод и Сабор Српске православне цркве, његов став и његове односе са Архијерејима који су били непријатељски расположени за решења нашег црквеног питања а исто тако шта је довело до његовог постављења на данашњој дужности у Сремским Карловцима.
Предњи су нам подаци хитно потребни па Вас молимо да нас о томе најхитније, а најкасније до среде или четвртка известите поверљивим писмом-авионском поштом.
Надамо се да ћете нам предње одмах доставити и Вам најтоплије захваљаујемо и братски и другарски поздрављамо“.
У архиви Светог аехијерејсјског Сабора и Синода СПЦ нема других докумената о овом случају.Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији распоређивао је свештенике по парохијама. Македонска Комисија за вјерске послове обавијестила је 12. априла 1951. Државну комисију за верска питања о једном таквом случају:„Враћа Вам се преставка Поповић Теодосија, свешт. из Брода са прикупљеним подацима и напоменом да именовани Теодосије није премештен из манастира због свађе са наставницима гимназије и повереником просвете, већ га је Иницијативни одбор за организовање православне цркве у НРМ преместио по потреби службе, те у манастир послао јеромонаха а њему дао парохију, које се види из решења Иницијативног одбора, који је именованом Теодосију уручен.На седници Државне комисије за верска питања почетком 1952. године говорило се и о Македонској православној цркви. Том приликом закључено је, између осталог, и следеће:
„Патријарха треба најоштрије упозорити да није требало да шаље такво писмо Македонији у којем помиње само Србе и српски народ, а Македонце никако. Нека зна да је ово национално питање и да то мора узети у обзир. Можда би било добро да му неко, у име Владе, пренесе овај став Владе. Треба га упозорити да и македонска Влада и македонски народ улажу све напоре да компромисом реше питање цркве у Македонији и да ову методу користе са највећом користи. Указати да ће оваквим поступањем Синод изазвати потпуно отцепљење Македонаца и стварање аутокефалне цркве на начин да ће довести Доситеја, произвести га за митрополита, а он ће потом произвести епископе. Нагласити да се држава томе неће противити, па нека онда наставе са својим ставом и раде овако. Најоштрије треба покренути питање Јосифа, на основу предлога које је у свом извештају изнео друг Вукчевић. Било би потребно да друг Чецо обавести друга Марка о ставу Патријарха и Синода по македонском питању, као и о Патријарховом писму, протестном писму Иницијативног одбора и писму Јосифа…“
Нестор Поповски посетио је 9. септембра 1953. Милоја Дилпарића због рјешења проблема у Македонији:
„Поповски је изложио неке од проблема са којима се суочава Иницијативни одбор, наглашавајући да је у Београд дошао по одлуци Извршног одбора не да се жали, већ да види како се овде гледа на одређене њихове ствари и како да изађу из ситуације у којој су се нашли. Наиме, својевремено је Београдској патријаршији предложено да у богословију прими студенте из Македоније. Патријаршија је ове године, преко Иницијативног одбора, затражила да се изабере и пошаље 12 студената у Призренску богословију. Поступајући сходно томе, Иницијативни одбор је расписао конкурс и претходно одабрао 12 младића, а управа богословије их је прихватила. Међутим, надлежни органи на терену не издају граничне дозволе изабраним кандидатима, па је Иницијативни одбор стављен у мало тежу ситуацију. Иницијативни одбор сматра да овим студентима не треба спречавати да похађају богословију, а ако се заузме став да не треба да иду, онда им треба помоћи да то објасне на терену. Управа богословије их је обавестила да настава почиње у 15 часова, тако да је ствар прилично хитна. Родитељи ових изабраних кандидата обраћају се Иницијативном одбору и траже да им се деца пошаљу у богословију, и осећају се морално обавезним да учине шта могу.
Друг Поповски је даље истакао да Иницијативни одбор има лош контакт са локалном верском комисијом, да се ретко консултују и да су препуштени сами себи. Поред тога, напоменуо је да се манастирима који су заштићени као културни и историјски споменици често лоше управља и администрира.
Поповски је током целог разговора истицао да није дошао да се било коме жали, већ да се консултује са Савезом удружења и са нама у Комисији о горе истакнутим питањима. Према извештају Македонске комисије за верска питања, 1953. године у Македонији је било: 221 свештеник, 80 монаха и монахиња, 745 цркава и 70 манастира.
У елаборату Савезне комисије за верска питања, о проблему Цркве у Македонији након Сабора 1954. године, написао је:
„Низ догађаја у црквеном и верском животу на терену скренуо је нашу пажњу на постојање изузетно озбиљних нерешених питања цркве која прете да се претворе у политички проблем првог реда.“
Сама чињеница да у протеклих 10 година није ријешено питање положаја Православне цркве у Македонији, а прије свега да нису регулисани односи између ње и СПЦ, ствара основу за нежељени развој и стање црквених организација не само православних већ и других религија и учења, као и услове за погоршање политичких прилика на терену, за изглед да црквена и вјерска питања постепено и све више постају политичка питања за део широких маса.
Недостатак добре воље међу челницима СПЦ да ријеше питање Православне цркве у Македонији у складу са друштвеним промјенама спроведеним у новој Југославији, њихова упорна тежња да успоставе црквено стање прије рата, наилазила је на све оштрије коментаре свештенства и вјерника.
Одлагање рјешавања црквених питања у Македонији доприноси појави не малог дијела незадовољства, несигурности и страха свештенства за своје постојање и судбину цркве и вере, које преносе на масе верника.
Неуређено и нерегуларно стање Православне цркве у Македонији користе представници других цркава да би повећали свој утицај и проширили мрежу својих организација.Исто тако, последњих година се повећао број разних секти, а значајно се проширио и број њихових сљедбеника.У процесу њиховог убрзаног организованог јачања и широко распрострањене верске и идеолошке активности, све више се примећује рад Венса Михајлова и његових помагача у иностранству са циљем повезивања и политичког активирања њихових упоришта у земљи, као и рад разних непријатељских обавештајних центара у иностранству. Читав низ ових верских организација и секти почиње да служи као агенти страних непријатељских сила и организација. Упадљиво је да су посјете представника ових страних вјерских организација Македонији изузетно честе и бројне, а њихов рад на штету наше земље се одвија.Католички бискуп Скопља, Чекада, једном је изјавио да су у Македонији настали изузетно повољни услови за дјеловање свих цркава, да је постала прави Елдорадо и да то треба искористити што је више могуће и што потпуније.
Ради илустрације, наводимо да је само током септембра у једном манастиру, посвећеном „ Светој Петки “ , одржан масовни скуп којем је присуствовало преко 300 активних чланова те секте.У таквим неуређеним црквеним условима, активност Крижевачке унијатске епископије и њених организација у Македонији на ширењу унијатства необично се повећало.
Унијатске активности у Македонији имају пуну подршку владике Чекаде, католичког свештенства у Југославији и Ватикана. Она поприма све изразитији политички карактер.Католичка црква бира и шаље своје најспособније људе на терен да раде на ширењу унијатства у Македонији.Тако је за унијатског архијерејског викара у Македонији постављен заменик Чекаде, др. Алојзијус Турк. За рад у Битољу одређен је парох Јанез Смолић, а у припреми су језуита Предраг Бијелић из Загреба, Сођа Франце и неколико лазарита из Париза, на челу са лазаритом Зеребом Франсоа из Париза. Поред Чекаде, у овај посао је активно био укључен и низ других католичких великодостојника из разних католичких редова, као што су Содеј Ловро -каноник визитатор лазаристичког реда, Похар из Љубљане, језуитски провинцијал из Загреба Иван Кукула и други, а прије свега унијатски бискуп Габријел Букатко из Крижеваца.
Чекада и његови свештеници не крију да ширење унијатства у Македонији треба повезати са потребом зближавања македонског и хрватског народа на ванковистичкој и усташкој основи, говорећи да су оба народа блиска још од раније! пошто су их и Срби ставили у исти ропски положај. „ Чињеница да ће унијатство ширити хрватски и словеначки свештеници – жестоки непријатељи Срба – највише ће допринијети ширењу унијатизма “ , кажу они.
По именовању за унијатског архијерејског викара у Македонији, др Алојзије Турк је послао окружницу свим унијатским свештеницима у којој је, између осталог, написао да „ архијерејски викар препоручује својој браћи свештеницима да му помогну савјетима и молитвама у овој дужности, како би то било на славу Господњу, на корист Цркве Христове и македонског народа “ .
И даље:Ово је година Девице Марије и славне и трагичне прошлости источних католика (унијата) у Македонији.“ Унија у Македонији није настала као резултат стране пропаганде, већ као спонтани устанак против махинација да се кроз цркву денационализује македонски народ, који је био лишен сваке заштите након ликвидације чувене Охридске архиепископије. Народ је био увјерен да ће у оквиру универзалне Католичке цркве пронаћи заштиту својих права и тако доживјети свој национални препород“.Ватикан је том приликом Вјерској комисији која ће касније постати тзв. Македонска православна црква уплатити око 23 .милијарди динара што одговара данашњим 790 милиона евра .
( наставиће се)
