Пише :Дејан Бешовић

Стефан Урош V Немањић рођен је 1336, познатији као Урош Нејаки, био је српски цар од 1355 до 1371.године  и посљедњи владар из династије Немањића. Као син и насљедник цара Стефана Душана, постао је очев савладар (1346) са титулом краља. За вријеме Урошеве владавине, Српско царство је знатно ослабило усљед династичких сукоба и јачања обласних господара. Његова задужбина је манастир Матејча. После смрти цара Уроша Петог , српска држава Немањића престала је да постоји.Владавина Уроша Петог  била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. Будући да није успијевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна, у народу му је дао  надимак Урош Нејаки. Како је често било у средњем вијеку, и Урош Пети  је морао да води битку за своја насљедна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу био је његов стриц, цар Симеон Урош Немањић , Душанов полубрат.

Душан је Симеону Синиши повјерио на управу Епир и Акарнанију. Међутим, после Душанове смрти, Симеон је био протјеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца, цара Стефана Уроша Петог . Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Матији данашња Албанији. Ипак, у априлу године 1357., на сабору у Скопљу, царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша Петог . Симеон није одустао и напао је област Скадра у љето 1358.године , али је био поражен. Сљедеће, 1359.гидине , Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади и неискусни  Урош Пети  је изгубио велики дио царства. Држава Немањића подијелила се на два царства, Урошево и Симеоново.У сјеверном дијелу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош Пети , али се његова власт све мање осјећала, а повећавала се самосталност крупне  властеле. Урош Пети  је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365.гидине . Те године, Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. Цар није имао дјеце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. Марко Краљевић, наслиједити царски престо Немањића. Као цар, Урош Пети  је ишчезавао и прије своје смрти. Према родословима и љетописима, умро је 2. или 4. децембра 1371. године, два мјесеца после Маричке битке. Углавном се наводи као последњи српски цар.Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти, 4. децембра 1582. године. Његове св. мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак . Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу послужили су као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. под именом Смрт Уроша Петог . Прије њега, овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом Трагедија цара Уроша, али та дјела немају значајну књижевну вриједност,што није случај са осталим књижевним дјелима тог периода Срба .

Цар Стефан Урош Четврти  Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом 1332.годинд  Из тог брака као једини насљедник родио се Урош Пети  1336.  Млади Урош Пети је имао око 10 година када се његов отац крунисао за цара на Васкрс 16. априла 1346. године, а на истом сабору у Скопљу патријар Јоаникије је крунисао и миропомазао Стефана Уроша Петог  за краља. Ипак, тешко је замислити да је тада Урош Пети  добио двор који је физички био одвојен од очевог. Он је био сувише млад, знатно млађи од потребних 15 година да би могао отићи са царевог двора са својим савјетницима и дворјанима да стиче вјештине управљања неком облашћу и оспособљава се да влада. То се могло догодити тек после 1350. Од 1351. Стефан Урош Пети  као краљ Србије са својим савјетницима и дворјанима могао је управљати дијелом државе Немањића до очеве смрти 20. децембра 1355. године.У децембру 1355. када је умро цар Стефан Урош Четврти  Душан имао је између 43 и 47 година. Био је у пуној снази и није доспио да своје дјело ширења и уређења Српског царства изведе до краја. Сувише је био у акцији, и то последњих година највише, и земљи није оставио довољно времена да се умири. Његов насљедник Урош Пети за очевог живота је постао савладар и мирно је преузео власт. Крунисао се за цара убрзо после смрти оца.

Стефан Урош Пети , са мање од деветнаест година, био је недорастао за огромно насљедство, а и касније, кад је постао зрио човјек, није показивао очеве способности. Григорије Цамблак биљежи : Није био ни добар војник, ни мудар државник, ни вјешт тактичар, већ човек слабашан , без воље и без енергије, без талента и ауторитета, почело је растројство и расуло отимати маха. Народно предање дало му је одавно назив Нејаког, који се може применити колико на његову младост, толико и на његове интелектуалне особине. Савремени српски летописи, који су о њему писали с видљивим саучешћем, говоре за њега, да је био „по истини красан и достојан дивљења по изгледу“:, али „млад смислом“; да је одбацивао старачке савете, а причао и волео савете младих, и да је стога зло прошао. У фресци манастира Псаче Урош је представљен као крупан човек, велике браде, нешто дугуљаста лица, с извесним цртама познатог Душанова лика, али без ичег другог, из чега би се могли изводити ма какви закључци о њему као човеку.Одмах по Душановој смрти, јавила се тежња за цепањем Србије, која је била добрим делом карактеристика овог времена. Први који је успео да поремети ред у српској држави беше Душанов полубрат Симеон Урош, намесник у Епиру, коме је отац, Стефан Дечански, спремао престо још као детету и ради њега изазвао сукоб с Душаном. За живота Душанова о Симеону нема готово никаквих вести; он се, како се то каже у народу, готово није жив чуо. Симеон је сад тражио за себе или царску круну или удеоништво у царевању, као што је био обичај у Византији. Помоћ у том потхвату дао му је његов таст деспот Јован Комнен из Валоне. Са војском од каквих 5.000 људи кренуо је Симеон од Костура према северу тражећи од властеле, преко чијих је области пролазио, да га прогласе за цара. Али највећи део српске властеле остаде ипак на страни Урошевој. То је било из више разлога. Прво, што се то догодило непосредно иза Душанове смрти, кад је још деловао ауторитет његова рада и поретка; друго, што је Урош био у праву, јер је већ ушло у обичај, да на престолу оца наслеђује син („од оца је остануло сину“, вели народна песма за Урошево царство); и треће, што је Симеон био, по мајци, васпитањем и после бављењем међу Грцима сматран као Полугрк. Најближи суседи Симеонове области не пристадоше уз њега; тако Хлапен, господар Водена и Бера, и Бранко Младеновић, господар охридског краја. У борбама, вођеним у лето 1356. год., страдао је нарочито град Берат, док су у свој Албанији, а нарочито у јужној, настали нереди и општа несигурност. Људи господара доње Зете, око ушћа Бојане и Дрима, Жарка Мркшића, за којим беше удата Теодора сестра браће Дејановића, нанели су том приликом штете Дубровчанима, исто као и грађани Драча, тако да је цар Урош морао посредовати у њихову корист.Али, како Срби нису марили Симеона као Полугрка, тако га нису марили ни Грци као полусрбина. Чим су они осетили, да је у Србији нестало чврсте руке Душанове, у њих се одмах јавила тежња да се ослободе српског господства. Потомак старих епирских господара, деспот Нићифор јави се већ у пролеће 1356. год. у Тесалији и позва грчке сународнике да му се придруже у борби против Срба. За кратко време пристаде уза њ сав Епир и Тесалија. И Нићифор и Симеонов таст желели су, да Симеон успе у Србији, па да, после тога, лако прегори губитак југозападних области Царевине. Његов неуспех помео им је донекле рачуне. Не желећи никако, да се Симеон врати у грчке области, Нићифор покуша да се сам, непосредно пријатељским начином, нагоди са Србима. Знајући за велики утицај царице Јелене у Србији, он се обратио њој са предлогом, да отеравши прву жену, узме једну Јеленину сестру. Али све његове планове пресекоше Власи . Чим је нестало Душана, па се Грци осетише нешто слободнији, они почеше да се одупиру албанској експанзији, а племићи нарочито почеше силом повраћати своја раније им одузета и Власима раздељена имања. Албанци, који се беху ојачали под српском влашћу и постали самопоузданији, решише се на крвава обрачунавања. У борби код Ахелоја (1358. год.) погибе деспот Нићифор, а његова војска би поражена и разјурена.После неуспеха међу Србима, а уплашен Нићифоровом акцијом, Симеон је током љета 1357. покушао да се измири са Урошем. Као један од посредника имала је бити и Дубровачка република, која је добро стала на српском двору. На државном сабору у Скопљу, држаном првих дана априла 1357, у присуству царице мајке и патријарха Саве, даровао је цар Урош 10. априла острво Мљет својој властели Басету Биволичићу и Трипи Бућићу „да им је у баштину.“ 24. априла, на Рибнику под Призреном, дао је цар Дубровчанима четири разне повеље; потврдио им је старе повластице и уступио им је подручје од Љуте до Курила, за којим су дуго жудили. Дубровник је, као пријатељ Царевине, узео на себе улогу посредника и у овом сукобу између Уроша и Симеона. Споразум је нарочито олакшао Нићифоров пораз. Симеон је, помогнут посредно од Албанаца, могао сад без опасности да поврати своје области. Али се ипак није смирио. Почетком 1359. год. он почиње нову борбу и продире до близу Скадра. Један дубровачки трговац, чак из пожаревачког Кучева, писао је 3. фебруара 1359, како га је страх од Симеонова напада и с њим скопчане несигурности задржао да није послао неке товаре олова. Ни тај покушај Симеонов да продре у Србију није имао среће. Али цела његова акција донела је ипак извесне промене у склопу српске државе. Он није успео да дође до српског престола, али је стварно одвојио из српске државне заједнице главни део грчких области. У својој престоници Трикали он је живео потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчке културе. У његовим повељама грчко име иде пре српског; а он се сам потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немање: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ или се још понекад додавало Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ“. Неколико његових повеља очувано је нарочито у тесалским, веома живописним и на врло стрмим стијенама подигнутим Меторским Манастирима, којима је био дарежљив ктитор. Са сусједним српским великашима, које није успео да покори, ступио је у породичне везе, да их не би добио као сталне непријатеље. Тако је посинку моћног војводе Хлапена, Томи, сину ћесара Прељуба, дао за жену своју кћер Марију, уступивши му после на управу читав Епир, у ком је Јанина постала главно мјесто.Да слободни Грци из сусједства Србије неће остати мирни, чим осјете да у Србији ствари не иду како треба и да је нестало снажне руке Душанове, могло се и очекивати. Чим је сазнао за српске међусобице, напао је Матија Кантакузен, у заједници с једним турским одредом од неких 5.000 људи, српско подручје, мислећи да ће на доста лак начин моћи да га поврати својој држави. Али, мимо очекивања, наиђе под Сером на добро спремљену српску војску, коју је водио ћесар Војихна. Грци и Турци бијаху  потучени и нагнани у бијег. Сам цар Матија, да спасе главу, сакри се у неком тршчару близу Филипија, али га ту нађоше ловачки пси. Ухваћена, Срби су га предали његову противнику цару Јовану Палеологу, по наредби царице Јелене, која се налазила у свом серском граду, гдје је задржала власт, иако се одмах по Душановој смрти замонашила, и постала монахиња Јелисавета.Угарски краљ Лајош одлучи, да се обрачуна и са Србијом. Свакако је био обавијештен о Урошевим тешкоћама у јужним областима и о бољим изгледима за обнову борбе него што су били они из 1355. године. Краљ Лајош је замишљао напад против Срба у већем стилу: с копна и са мора. Он је желео да помоћу далматинске флоте сузбије и Србе са Приморја, као што је учинио и с Млечанима; изнуђено млетачко одрицање од свих посједа од Кварнера до Драча имало је да покаже угарске тенденције и према Србима. Како Срби нису имали флоте, а како им Млечани нису смјели помагати, чинило се на први поглед да ће њихово сузбијање ићи доста лако. Није се, међутим, узимала с угарске стране довољно у обзир чињеница, да се сва залеђина приморских градова јужно од Дубровника налазила у српским рукама. Повод за напад с копна, дала је Мађарима борба двојице српских великаша у сјеверној Србији, чија имена нису позната. Кад је био притијешњен од свог противника, један од те двојице, не могавши да добије помоћ од Уроша Петог Немањића , обратио се Мађарима и тако изазвао њихово посредовање. У мају 1359. год. прешла је велика угарска војска у Србију. Поражени у једној већој борби, Срби су се повлачили у своје планине носећи све што се могло и водећи са собом и стоку. Мађари су продрли у Србију „осам дана хода“ од дунавске и савске Србије, али вјероватно не даље од рудничких планина или Западне Мораве. У тешко проходне српске планине нису се хтјели упуштати, чак ни онда, кад је у љето стигао сам краљ Лајош с новим четама. Српски отпор из шумом обраслих предјела, с много брда и увала, зауставио их је од брзих и смјелих продирања у унутрашњост. Због тога је читав тај поход завршен с релативно малим успјесима: сем што је угрожени српски великаш признао врховну власт Мађара, краљ Лајош је као једину несумњиву добит имао осигурање посједа Мачве и Београда. Српска гранична линија остала је несумњиво северно од Рудника.У подручју од Конавља па све до Подриња, с Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша, кнез Војислав Војиновић. Овај је пажљиво пратио успјехе Мађара у Далмацији знајући добро, да ће после Млечића доћи на ред Срби.  Угарском краљу писали су, да је напад дошао по наредби српског цара и да је у вези са последњим ратовањем; они би, према том, били жртва своје вјерности према угарској круни. Али су се Дубровчани могли брзо увјерити, да ће се тешко ради тог пограничног спора кренути у њихову помоћ краљ или неко други или да би требало врло дугих преговора па да то учине. Њихова трговина, међутим, којој је пут ишао понајвише баш преко Војновићева подручја, страдала је осјетно и ради тога,јер  каравани нису смјели да иду или што су, кад би ишли, били предусретани и пљачкани.Цамблак биљежи :  Дајући вољу за невољу они нађоше, да је ипак најбољи начин, да се нагоде са кнезом и кад је тај пристао да се мири, тражећи 4.000 перпера оштете, они склопише с њим мир око 25. августа исте године.Српска властела осећала је све више, да способности младог цара не одговарају нимало ни тешком положају, који је заузимао, ни опасним временима, у којима је живео. Најстарији српски летописи, настали наскоро иза маричке битке, оптужују Уроша, да је око себе купио младе врснике, одбијајући савете старих. Другим речима, отуђивао је од себе творце Душанове Србије и људе са државничким искуством. Властела сама, осећајући слабост централне власти, почела је све више да граби власт за себе. У појединим областима, као Балшићи у Зети већ 1361. год., они се понашају готово као самостална господа и у тој тежњи изазивају постепено, ипак доста нагло комадање Душанове Царевине.

Згодно је вријеме за такав рад било у доба владе Урошеве. На престолу је био слаб владалац, без воље и без енергије, а и споља и изнутра било је много криза и пуно нерешених важних питања. Византија је, истина, била слаба да ма шта озбиљније и у већем стилу предузме против царевине, али су поједине области у новој држави, због својих веза, традиција и културе, много више нагињале старом средишту, него новој држави. Друге су опет покрајине, као и поједини феудни господари и обласни намесници, тежили за што већом аутономијом или независношћу. Осим Византије, која је и ако слаба, била готова да откине од Рашке колико само може, била је у овај мах и Угарска спремна да зарати на Рашку, због њеног савеза са Млецима и због заузетих покрајина.После Симеонова одметништва на крајњем југу и оног непознатог властелина на крајњем северу, почињу одметања и у самој унутрашњости Царевине. Од старих српских области прва се одвојила од заједнице Зета, под Балшићима. Зета је била одавно најбунтовнија наша област, још и сад, средином 14. века, са мешаним становништвом и увек готова и на неке протесте. Сва принчевска одметања српска у првој половини 14. века потицала су из те области; један зетски устанак избио је одмах по Душанову ступању на престо. Најмоћнија породица Зете у ово време беху Балшићи, чије је порекло, судећи по презимену, романско, односно влашко. Није познато који је догађај избацио ову породицу на површину; мисли се само, да су се истакли у последњем рату против Симеона, и то у борбама око Скадра. Њих су била, како у народној причи, три брата: Стратимир, Ђурађ и Балша, а имали су градове Бар и Будву, а може бити и Скадар. За време непријатељства између Дубровника и Србије они воде своју посебну политику, против оне коју заступа цар и њихов сусед кнез Војиновић. Кад је склопљен мир у Оногошту, они настављају рат на своју руку без обзира на то, што се цар лично заложио да дође до мира. У тој чињеници најбољи је доказ, колико је царев ауторитет пао, кад се очевидно против његове воље смело тако поступати. Њихову насртљивост осетили су убрзо сви суседи. У лето 1362. били су у борбама с Улцињанима вероватно зато што су хтели да их покоре, иако је град био својина царице мајке. Пошто је престала опасна куга, од које је међу другима умро кнез Војислав, Балшићи год. 1364. долазе у сукоб са новим албанским династом, Карлом Топијом, који се јавља као „кнез Арбаније“. У том сукобу Ђурађ Балшић допада ропства и Дубровчани се у октобру те године заузимају за њ да буде ослобођен. Њиховим посредовањем дошло је до мира у лето 1366, који је био кратка века. Већ у јануару 1368. налазе се опет Балшићи на Мати, у походу на Карла.Од узурпација не оста поштеђена ни северна Србија“. У њој се по својој безобзирности и самовољи највише истицао млади, тек двадесетогодишњи жупан Никола Алтомановић (рођен 1348. год.), синовац кнеза Војислава Војиновића, по свој прилици најприје господар краја око Рудника. Од љета 1367. он је нападао своју стрину Гојиславу, удовицу Војислављеву, и до краја октобра 1368. успио је да је потисне из цијеле њене области и да постане моћан господар од Рудника до Требиња и мора. У исто вријеме жупан Никола је хтио да искористи и метеже у Босни и помагао је одметање извесних људи бана Твртка Котроманића , као на пример хумског господара Санка Милтеновића, а вјероватно се хтио и осветити Твртку, јер је овај био у везама и помагао Гојиславу. Дубровачка република није била нимало задовољна новим сусједом и утицала је са своје стране на његове нове пријатеље, као на жупана Санка, да се окане веза са њим. У том није одмах успјела, јер се против Твртка борио и његов млађи брат Вук , кога је жупан Никола исто тако потстицао и помагао. Сукоби у источној Босни и хумском требињском крају прерасли су се у прави рат. Против жупана Николе ратовали су и Дубровник и бан Твртко, али без много успјеха. Бан је, истина, скршио своје противнике у Босни, натјерао је на покорност и Санка, али самог жупана Николу није могао да савлада. У лето 1370. год. дошло је до мира између бана Твртка и жупана Николе, али тај мир није обухватио и Дубровачку републику, иако се Твртко трудио да јој помогне и у том правцу.

Милош Благојевић биљежи  Бујан и плаховит, жупан Никола се све више истицао као прави владар. Од Дубровачке републике тражио је, да се њему исплаћује чак светодимитарски доходак, који се плаћао само владарима у Србији. Значи, да није водио рачуна ни о цару Урошу ни о краљу Вукашину. Одбијање Дубровчана да то учине дало му је повода, после склопљеног мира са Твртком, да појача непријатељства против њих и да им у јесен 1370. год. нанесе осетне штете. Кад су се Дубровчани, у невољи, обратили за помоћ краљу Лајошу, овај је наредио да се утиче на жупана, али је мачвански бан Никола Горјански, пријатељ Алтомановићев, то посредовање извео само речима.Источни сусед Алтомановићев у северној Србији био је кнез Лазар Хребељановић. Отац Лазарев, Прибац, био је једно време логотет цара Душана, а и сам Лазар провео је више година у дворској служби обојице српских царева. Око год. 1353. оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Вукана Немањића, па је тако ступио и посредно у везе са владалачком кућом. Његов сродник беше челник Муса, господар од 1363. год. Брвеника и његове жупе. Он је имао за жену сестру кнеза Лазара, од које је добио сина, у народној поезији познатог Стевана Мусића. Ни кнез Лазар није могао остати у пријатељству с Алтомановићем. Зашто су дошли у сукоб није поближе познато, али главна се борба између њих водила око важног Рудника. Тај град отео је кнез Лазар од жупана Николе крајем 1370. год., за време ових његових заплета на југу.Српске великаше на југу шездесетих година XIV века није сасвим приближила ни турска опасност, која је из дана у дан постојала већа. Год. 1361. пала је Димотика, а 1363. год. Адријанопољ, у који Турци преносе своју престоницу. Већ 1366. год. држе Турци целу родопску област. Емир Мурат (1362—1389), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана, беше један од најсилнијих турских владара, одлучан у намери да турску власт учврсти у Европи. „Чинило се да је презирао лаке победе“, пише за њ Х. Ганем, „и да је волео срести опасност с озбиљношћу јунака, слажући триумфе на триумфе и учврстивши их на крају својом крвљу“. Видећи ту опасност од Турака византијски цар Јован покуша да ступи у везе са Србима. Он упути, у лето 1364, у Сер, царици монахињи, патријарха Калиста, да нађе базу за споразум и заједничку делатност према Турцима. Царица је била склона за споразум. Али, усред преговора патријарх се разболи и умре у Серу, где би и сахрањен. Цар Јован је покушао заинтересовати за судбину Балкана и западне силе. У зиму 1365. он је лично кренуо у Угарску, не би ли задобио њеног борбеног краља, Лајоша Великог, за рат против Турака. Нешто одзива он је нашао и на угарском двору и на западу, где је гроф Амадеј Савојски, синовац царице Ане, организовао неку врсту крсташке, али невелике, експедиције. Али та се експедиција, у споразуму с кратковидом политиком Цариграда, обрнула колико против Турака толико и против Бугара, што је само унело нову злу крв и неповерење међу већ и иначе прилично завађене балканске народе и државе.Уз цара Уроша нарочито се подиже Вукашин Мрњавчевић са братом Угљешом. Порекло њихове породице, које се веже за више места и области, није сигурно познато, али би се могло мислити да је однекуд из западних страна, из хумске или зетске земље. У Требињу се око 1280. год. помиње неки Мрњан, казнац краљице Јелене. У истом месту налазио се као Душанов намесник 1346. год. неки властелин Угљеша, можда млађи син Мрњанов. Душан је, како знамо, у јужним областима волео да има као више чиновника поуздану српску властелу, стога је, можда, вредније чланове Мрњанове породице из требињског краја преместио на југ. Вукашин се први пут спомиње 1350. год. као жупан прилепског краја, где је учврстио своју породичну власт. Народно предање казује за њ, да је био жура и стога по спољашњости неугледан. На фресци у манастиру Псачи цар Урош је читавом главом већи од њега, и развијенији. Вукашинов лик није ту нимало симпатичан; израз његових малих очију има нечег лукавог и продирног. Најстарији Вукашинов син Марко, најпопуларнији јунак народне епске поезије свих Јужних Словена, јавља се први пут 1361. год. као посланик цара Уроша у Дубровнику за време рата са кнезом Војиславом. Значи, дакле, да је породица уживала поверење оба цара, и Душана и Уроша“. Народно предање говори, да је Марко био писар на Душанову двору, а за Вукашина тврди и оно, као и најпоузданији историјски извори, да је био чак вјенчани кум Урошев.О Вукашину нема неког нарочитог помена све до 1365. год. Тешко би било рећи да он, који је несумњиво био човјек јаче воље и вриједности, није за то вринеме ничим скретао пажњу на себе, али ми само не знамо у ком је правцу то било. Не знамо, исто тако, ни кад он узима у Царевини главну улогу, ни зашто, ни како ?!  По свој прилици он се издиже нарочито не толико после смрти цару оданог Војислава Војиновића (+1363), чија се област налазила далеко на западу, него више после смрти деспота Дејана, царског зета, и деспота Оливера, чији је углед у Маћедонији био веома велики. За њихова живота, чини нам се, Вукашиново се уздизање не би могло извести без тежих потреса. Велика је штета, што ништа не знамо ни о томе како је завршио свој живот деспот Оливер и зашто његову област не наслеђују његови синови, него синови деспота Дејана, Јован Драгаш и Константин ? Да је ту било неког метежа и поремећаја може се узети као сигурно, али се не може рећи у коликој су се мјери они развили и какве су им све биле посљедице.Ферјанчић наводећи доступне додуше оскудне историјске изворе тога доба закључује :

Биће да су све те прилике у непосредном суседству Србије дале подстрека властољубивом Вукашину, да узме власт у своје руке. Личне амбиције могао је правдати државном потребом. Ма колико осион, изгледа ипак да није био без извесних обзира. Упада у очи, да он није узео царску титулу, него титулу краља; ону, коју је Урош носио за живота Душанова. У Дубровник, новембра 1366. год., долазе заједно по светодимитарски доходак посланици и Урошеви и Вукашинови. У Псачи су на фресци израђени заједно, као владари, и Урош и Вукашин. Могло би се, дакле, мислити, да је могла бити нека двојна влада, као донекле мало раније у Византији, кад су заједно владали цар Јован и Кантакузен. Али против таквог схватања говоре извесни наши извори, писани седамдесетих година 14  века. Старији летописи бележе изрично, да је Вукашин „сринуо“ цара с престола и сам узео власт, да је Урош „многа озлобљења и муке и невоље претрпео“. У биографији патријарха Саве казује анонимни писац, како је Урош „беду примио велику од своје властеле“, а како се Вукашин „дрзнуо на краљевство“. Урошу је, заиста, остала готово сама титула; стварне власти није имао никакве.Вукашин се прогласио за краља у Прилепу крајем 1365. год. Његов пример деловао је заразно и изазвао прохтеве и свих других; од 1365. Србија, и поред очигледне опасности од Турака почиње да се расипа. Вукашин је скупио под својом влашћу у главном Стару Србију и северну и западну Македонију, с градовима Призреном, Скопљем, Прилепом и Охридом. Он сам казује, да је „господин земљи српској и Грком и западним странам“. У својим повељама он нигде, ни једном речју, не помиње свој однос према цару, а у целом свом раду он се понаша као потпуно самосталан владалац. Његов брат Угљеша проглашава се деспотом у области грчке Македоније, која је почињала испод Прилепа и обухватала драмску и серску област. Не зна се кад је узео за жену благородну госпођу Јефимију, жену изванредно лепог уметничког осећања, која је имала приметан књижевни дар (н. пр. запис на иконици за умрлог сина, везена похвала кнезу Лазару) а била врло добра везиља (нарочито јој је леп рад плаштаница, данас у манастиру Путни, рађена заједно с неком, ближе непознатом, базилисом Еупраксијом). Она је била кћи ћесара Војихне, Душанова намесника у драмској области. Угљеша је, вероватно, добио тај крај иза тастове смрти, а своје поседе раширио је делимично и на рачун цареве мајке, од које је узео и Сер, и то, по свој прилици, пре извесним притиском, ако не већ силом, него добровољним уступањем“.

Свој положај Вукашин се трудио да учврсти породичним везама. За једног од својих синова, Марка или Андрију, хтио је добити једну дјевојку из породице хрватских Шубића, орођених с царем Душаном, која је у то вријеме живјела на сродничком двору бана Твртка Котроманића . Тај брак спријечио је папа, који није дозвољавао да једна католичка принцеза пође за „шизматика“. Не знамо ни то  кад се Марко вјенчао са Јеленом, кћерком на југу моћног војводе Хлапена. Своју кћер Оливеру удао је Вукашин за Ђурђа Балшића. По некој ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски властелин, Остоја Рајаковић (+1379). Захваљујући својој енергији, а донекле и тим везама, краљ Вукашин је постао апсолутно признати господар цијеле Македоније.Вукашин Мрњавчевић је у годинама након крунисања за краља настојао да западну Македонију стави под своју потпуну контролу. Када је то учинио, одлучио је да се позабави и рашким земљама. Рашка властела нашла се на удару српског краља. На првом мјесту се угрожен нашао Вук Бранковић. Вук Бранковић је био ожењен Маром, ћерком Лазара Хребељановића. Лазар је одржавао добре односе са својим зетом и двојица великаша тијесно су сарађивали. Стога се осетио обавезним да му пружи помоћ онда када му је опасност запријетила од Вукашина Мрњавчевића. Лазар је на своју страну придобио и Николу Алтомановића, нећака Војислава Војиновића, господара Рудника. Савезу је пришао и цар Урош Пети  Немањић. Тиме су Лазар и Никола Алтомановић своме дјеловању дали легитимитет скривајући се иза царског имена. Истакнуто је да се Вукашин, иако краљ, сматра узурпатором царских овлашћења.Вукашин је на бојно поље довео добро извјежбану војску и професионалне војнике. Лазар Хребељановић у то вријеме није могао да издржава већи број професионалних ратника те су се његове снаге углавном састојале од присилно мобилисаних и слабо наоружаних себара. Никола Алтомановић је тада могао да доведе већи број војника који су били довољно извјежбани у вишегодишњим ратовањима, али то очигледно није урадио. Тада је био у сукобу са босанским баном Твртком Котроманићем  те је већину снага држао усмјерену ка Босни. Његов савезник Санко Милтеновић потучен је у налету Твртка. Сем тога, Алтомановић је одређене снаге држао у градском залеђу Дубровника. Био је разапет на више фронтова те на бојно поље није могао извести довољан број војника. Изгледа да је сукоб са Мрњавчевићем схватио олако. Урош са собом није повео значајније снаге. До првог  сукоба је дошло негдје на Косову. Могућа локација јесте околина Звечана. Град је некада држао Војислав Војиновић, а сада је њиме управљао Никола Алтомановић. Никола Алтомановић је, као и у свакој бици, лично повео главнину војске. Лазар је опрезно посматрао ток битке. Налазио се на положају са кога је сваког момента могао несметано да се извуче. Веома брзо је увидио да је Вукашинова војска много јача и спремнија од њихове. Стога је од своје војске извукао оно што је иоле било вриједно и што ће касније моћи да употријеби. Дио војске једноставно је оставио и сам се извукао са бојног поља. Обруч око Алтомановића се и даље стезао, али се он успео извући са бојног поља. Војска му је претрпјела тешке губитке. Судбина цара Уроша била је најгора. Вукашин га је заробио живог, али није дозволио да га повриједе. Након битке на Косову једно вријеме нема вијести о Алтомановићу. Може се претпоставити да је у бици рањен те да се лијечио.Судбина Лазара Хребељановића након битке остаје непозната, али је он у том тренутку био безначајан у односу на Вукашина. Користећи се пасивношћу Николе Алтомановића након битке, Лазар му преотима неке територије међу којима је и Рудник, најбогатије мјесто кога је Алтомановић држао (1369). Властелин Милош Повић користи прилику да освоји моћни град Звечан. Санко се такође окористио Алтомановићевим сломом. Успео се измирити са баном Твртком, вјероватно уз посредовање Дубровачке републике. Под своју власт ставио је Конавли. Алтомановићева пасивност довела је до претпоставки да битку није ни преживео. Изгубио је велики број војске, као и градове Рудник и Звечан. Међутим, његов опоравак био је изузетно брз. Ступио је у савез са мачванским баном Николом Горјанским Старијим, једним од најмоћнијих  угарских великаша и убрзо је обновио непријатељске акције против Вукашина, Твртка и Санка Милтеновића. Санко је страдао у сукобу са Алтомановићем у близини Требиња (1370).Вукашин није успео искористити побједу на Косову. Једини резултат битке било је рашчишћавање односа са царем Урошем. Након Косовске битке, Вукашин се и званично сматрао независним од њега.Овдје аутор подвлачи да се не ради о Косовском боју 1389 .године већ о Косовској битци 1369 .године ( прим Д.Б.)  У писму Дубровнику он себе назива господарем „земљи српској и Грком западним странама“ без икаквог помињања Уроша. Урош нестаје из политичког живота. Више му се не обраћа ни Хиландар, па чак ни Дубровчани који су одувијек били присталице легитимитета. Још један од резултата битке на Косову јесте стварање непријатељства између Лазара Хребељановића и Николе Алтомановића што ће се убрзо после Маричке битке 1371 .године  показати кобним по Алтомановића.Још се не може са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Да се тај поход није спремао из раније најбољи је доказ у том, што је краљ Вукашин са сином Марком, јуна месеца, дошао са војском под Скадар, да одатле, с другим савезницима, делује против Николе Алтомановића. Ма како кратак тај би поход, с повратком у Македонију, имао трајати најмање до краја лета. Али, с друге стране, један наш писар из тог времена, монах Исаија, пише изрично, да су Вукашин и Угљеша кренули „на изгнање Турака“. Да је офанзива предузета од Срба види се јасно и по том, што је бојиште било ван српске границе. Највјероватнија ће бити претпоставка, да је деспот Угљеша био обавијештен о неким дотле ненаданим турским припремама или о некој веома повољној прилици за напад, па да се ријешио да Срби њих предухитре или да искористе прилику. Тако се може објаснити нагли Вукашинов повратак и српска офанзива. Изгледа да је Угљеша хтио да напане Турке у самом Једрену, за вријеме одсуства цара Мурата у Малој Азији. Срби су продрли до близу Једрена, у шумовити крај Чрномена (сада Чирмена), на Марици. Али ту их је 26. септембра 1371. снашао страховит пораз, који је био последица ноћног препада и пометње која је тим поводом наступила у редовима српске војске.Српски калуђерски љетописци приказују то као божију казну за поступак Мрњавчевића према цару Урошу; нарочито истичу да се чак нису могла наћи ни мртва тела Вукашинова и Угљешина. Српска погибија била је, заиста страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Запамћена је добро и у народном предању тога краја и у народној епској поезији. Место борбе и данас се зове Србсиндиги, т. ј. српска погибија; а у народној фразеологији узречица „однела га мутна Марица“ подсећа на ту кобну борбу, кад је та ријека

Народно предање казује, да су Вукашин и Угљеша, као тешко рањени, били поубијани после борбе од лакомих слуга или намјерника.Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа, него и цијелог Балкана уопште. Ако и случајан српски је пораз био потпун; што га Турци нису одмах искористили у већој мери то је зато, што им се добар дио војске није налазио у Европи и што и сами нису били потпуно свјесни коликог је обима била ова њихова победа. У Македонији није било никог ко би могао задржати с успехом њихов већи налет; сви су били под утиском страшне погибије, која је снашла главног господара земље и најачег међу свима. У маричкој бици турска сила је сломила најопаснијег војничког противника на Балкану; у Тракији и Македонији она је после тога неоспорно главни чинилац. Пут за даља освајања био је отворен све до Мораве на сјеверу и Неретве на западу. Србија је овим ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је после тога не само недостајала снага недавног Душановог времена, него и вјера у њу. Одмах иза овога дјелови дојучерашње царевине морају да траже наслона код туђих држава и примају на себе вазалске обавезе. Друге, оне у Македонији, постају турски подложници. Од те године почињу Турци да шире своју власт над Србима .

Брзо развијена Душанова држава брзо је и пропала. Петнаест година требало је њему да од младог зетског краља постане моћни цар, 1331-1346, а тачно петнаест година требало је од његове смрти па до маричке погибије, 1355-1371. Разбијена у неколико малих области, нејаких по властитој снази не само за дјела већег обима него и за успјешан отпор против силног турског завојевача, Србија се држала у тешком напору још једно стољеће, а извјесне њене земље и нешто мало дуже: али, не више као држава смјелих планова за будућност, него као болесник који се грчевито хватао да очува живот.Српски пораз искористише прво Грци и још у новембру исте године њихова је војска ушла у Сер. Акцијом је управљао солунски намесник Манојло Палеолог, потоњи цар. Где се склонила Угљешина удовица у први мах није познато. Поуздано је, да се тад закалуђерила (отад носи име Јефимија) и да је крај живота провела са кнегињом Милицом. Сахрањена је у манастиру Љубостињи.Усскоро иза битке на Марици, 4. децембра 1371. умро је и цар Урош. Доцнија причања, настала може бити у вези са у нас познатим и популарним причањима из романа о Тристану, казивала су, да је краљ Вукашин лишио цара не само престола него и живота. А убио га је, говорила су најраспрострањенија приче  и народне пјесме, у лову, на води, кад се цар сагао да се освежи. Наша црква је, на основу тог предања, прогласила Уроша за мученика и причислила  га у реду  својих светитеља. Његово св тијело= мошти , обретене су  тек 1584. год. у запустелом манастиру код Шареника, налази се данас у манастиру Ја зак , у Срему.

Панто Срећковић пише да је Урош сахрањен у манастиру Св. Димитрија, код села Малчиште и поред реке Шареника. У олтару цркве је Иван Јастребов нашао плочу без натписа са изрезаним на њој двоглавим белим орлом.

Са њим је изумрла мушка линија српских Немањића. Симеонова лоза држала се још неко вријеме у Тесалији. Симеонов син, „цар“ Јован Урош, сматрао се више Палеологом него Немањићем и био је чиста калуђерска природа. Одрекао се власти већ 1381. год. и примио монашки чин; потпуно повучен, предан књизи и молитви, умро је као монах Јоасаф 1423. год. Најстарији српски Копорински Љетопис говори са симпатијом о овој грани српске династије, налазећи како је она „ради наших грјехова“ лишена свог отачества. Са Јоасифовом смрћу нестало је и ње.

Година 1371. представља једну од најсудбоноснијих у историји Србије и Балкана. Смрт тројице владара цара Уроша, бугарског цара Јована Александра и краља Вукашина и страховита српска погибија на Марици чинили би и иначе важне датуме, али у овом стицају прилика они наговјештавају кобни обрт среће хришћанских балканских држава.Још као дечак Урош је верен са рођаком византијског цара, али њу није оженио.

Цар Урош је 1360. године узео за жену Ану, кћерку влашког кнеза Александра. Једна сестра нове царице била је удата за сина бугарског цара Александра, а видинског господара Стратимира, братанића царице мајке Урошеве. Стога је сасвим оправдано Јиричеково мишљење, да је царица мајка била посредник у тој женидби, појачавајући тако везе немањићске династије са својим родом.Са Царем Урошем гаси се династија Немањића и почиње пропаст Српске средњовјековне државе .

                      ( наставиће се)