Пише: Дејан Бешовић

Иако је Скопље било неко вријеме у саставу великожупанске Србије у доба Стефана Немање (1189), оно је тек послије још једног вијека стално присаједињено Старој Србији, почетком владе краља Милутина Немањића  (1282—1321), Скопље је затим убрзо постало и главни град српске државе, што указује на вишевековно присутво Срба на простору данашње  Сјеверне Македоније. Изузетан примјер средњовјековне српске архитектуре, црква светог Ђорђа (задужбина краља Милутина), се налази у општини Старо Нагоричане.Дјелови Старе Србије и античке Македоније (који чине данашњу Северну Македонију) су били у саставу средњовјековног Српског царства.

Током 19. вијека још је било много топонима који су свједочили о српском трајању и обитавају на том простору. Наводе се тако следећи називи места: Старо Србци и Мало Србци (код Битоља), Србљани и Србица (код Кичева), Србово и Србица (у порјечју ријеке Бистрице) те Србчиште .Послије пада већег дијела Балкана под османску власт сви православни хришћани, па и Срби на полуострву нашли су се у оквиру једне државе.Стара српска пријестолна епархија Скопље спомиње се у саставу Охридске архиепископије, а за вријеме обновљене пећке патријаршије она је била поново њена првопријестолна митрополија (1553—1690).Како су хришћани били у подређеном положају и без начина очувања многих традиција из ранијих вјекова, у многим крајевима губи се или слаби сјећање на средњи вијек и средњовјековну српску државу. Стога у 19. винеку младе државе Србија и Бугарска улажу много средстава и напора како би придобиле хришћане на простору Вардара. Постоји тада само географски појам Македонија, али не и такав народ, нема топонима, језика, историјских личности – уопште историјских догађаја који би обликовали некакав идентитет македонски.Но, Бугари су сматрали да су македонски Словени Бугари, а Срби да су Јужни Срби. Организација ВМРО је основана 1893. године у Солуну са перфидним циљем да Македонија прво добије аутономију у оквирима Турске, а затим се као трећа бугарска земља уједини са Бугарском. Касније ће, нарочито након пропасти Крушевског устанка о којем смо писали у тој конспиративној терористичкој организацији доћи до подјела и сукоба.Последњих деценија увиђа се стални пад броја Срба, највише проузрокован асимилацијом у већинске и етнички блиске Македонце. Према последњим пописима темпо смањивања .Број оних који се изјашњавају као Срби је око 24.000, што чини нешто изнад 1,3 % у укупном броју становништва, мада је укупан број Срба већи, према неким ранијим проценама од 100.000 до 200.000.Деио српског становништва, које живи у мањим урбаним срединама, општинским сједиштима, а које је раштркано по разним дјеловима Македоније, изјашњава се као Македонци.Процес „одрицања“ од српског идентитета посебно је био присутан током комунистичког периода. Уставом СР Македоније из 1974. године, Македонија је била дефинисана као држава македонског народа, а као националне мањине су били препознавани само Турци и Албанци. То им је гарантовало могућност образовања на матерњем језику, као и дјелимичну културну аутономију.За Србе у македонском Уставу није било места. Ипак, код великог броја српског становништва које се на пописима уписује у категорију Македонац, изражена је свијест о српском пореклу. Нешто слично присутно је и код македонског становништва које насељава Србију. Већ у другој генерацији, потомци македонских досељеника се углавном изјашњавају као Срби. Зато, иако процене о бројности Македонаца у Србији иду и до 100.000, према службеној статистици их је свега око 25.000. Ипак, код македонског становништва које се на пописима уписује у категорију Србин, постоји свијест о историјском пореклу.Срби су углавном концентрисани у сјеверном дијелу Македоније, у области Куманова и Скопља. У Куманову Срби чине 9%  од укупног становништва, Матејчу 10 %, Скопском Петровцу 5% , а у граду Скопљу 5%™. Двије општине у којима живи процентуално знатно већи број Срба су Чучер-Сандово са 30 % и Старо Нагоричане са 20 %.У овом дијелу Македоније Срби су аутохтоно становништво. У јужним и југоисточним деловима Македоније такође је неколико општина у којима Срби живе у значајном проценту. То становништво су углавном потомци колониста, који су се доселили после Првог свјетског рата. Процентуално гледано, највише Срба у овом дијелу Македоније живи у општини Росоман 10 %, затим у Дојрану 9%, Валандову и Богданцима по 6% , Неготину 4% одсто и Демир Капији 3% . У још неколико села у околини Тетова и Ђевђелије такође живи мањи број просторно концентрисаног српског становништва.Статус Срба је ипак побољшан  од 2001. године када су уставно признати као национална мањина. Срби су изненада добили нови, повољнији положај у македонском уставном систему 2001. године и због жеље македонских политичара да направе противтежу агресивним албанским захтјевима за територијалном аутономијом који су се појавили у том тренутку (посебно је на овоме инсистирали тадашњи председник Македоније Бранко Црвенковски и Микеле Мишелоски ).Такође, оваква одлука била је мотивисана и геостратешким разлозима. Македонији је и 2001. године био потребан савезник, али и дугорочно гледано Македонији је потребан савезник у борби против албанског експанзионизма. Најближи и најприроднији македонски савезник у овом питању јесте Србија, па је уступак начињен према српској националној мањини био јасна порука званичног Скопља Србији. Такође, сјеверни дјелови Македоније су етно-контактна зона српског и албанског становништва, па је и то био један од разлога због којих је актуелизовано српско питање у Македонији.Једноставно, Македонији је одговарало да се Србија на сваки начин умијеша у македонско-албански спор, пошто би несумњиво у потпуности стала на македонску страну, а један од начина да се Србија умијеша у овај сукоб представљале су и могуће албанске акције против српског становништва у Македонији. Једна од замисли којом су се водили македонски политичари била је да, уколико македонски државни органи не би могли да заштите српско становништво, то би морала да учини Србија, чиме би се македонска позиција у спору са Албанцима значајно побољшала.

У складу са одредбама Оквирног споразума, у појединим насељеним мхестима је омогућено и да се српски користи као службени језик, што је раније било онемогућавано. Проблем у положају српског становништва у Македонији су остале вјерске неслободе, с обзиром на то да је свештеницима СПЦ забрањено да врше службу на територији Македоније (а македонски свештеници који показују жељу да прихвате јурисдикцију српског патријарха бивају брзо екскомуницирани).Тако је било до 2022 .године када је СПЦ дала аутокефалност ОА МПЦ .Од 2000. године политичке организације македонских Срба редовно освајају значајан број одборничких мандата у општинама у којима живи српско становништво, а имају и једног представника у македонском парламенту. Ово указује на дјелимичну хомогенизацију српског становништва у Македонији и изражену потребу да се кроз политичко организовање заштите колективна права.Ослањајући се на албанско, турско и остало муслиманско становништво, неоосманизам може у старту да рачуна на подршку скоро једне трећине становника Македоније. Пактирањем атлантизма и неоосманизма и македонска политичка елита би, под притиском атлантистичких центара моћи од којих је потпуно зависна, пристала на овакво решење.За Македонију извјестан интерес показују и њемачки континентализам и руско евроазијство. Њемачка је преко финансијског сектора, а и као водећа чланица ЕУ, врло присутна у Македонији.

Њемачка је барем три пута у историји показивала јасне претензије да овлада моравско-вардарском долином, па не треба искључивати могућност да се нешто тако догоди и у будућности. Истовремено, због својих интереса које има у Албанији и Бугарској, Њемачка вјероватно гледа на Македонију као на средство, чијим комадањем би могла да задовољи одређене албанске и бугарске амбиције.Са друге стране, руско евроазијство види Македонце као етнички и религијски блиске, као народ који свакако спада у источноправославни цивилизацијски круг. Због овога, као и због чињеница да се ради о територији од првокласног геостратешког значаја, интерес евроазијства за остваривањем утицаја у Македонији постоји. Ипак, у својим плановима евроазијство се на Балкану прије свега ослања на Србе и Бугаре, па ће тако вјероватно пратити српске и бугарске интересе везане за Македонију.Српска борба за Македонију мора постати прије свега борба за македонско становништво. Погодност за организовање српског наступа у Македонији представља и географски положај главног града Скопља – које се налази на самом сјеверу земље уз српско-македонску границу. Због тога је српски културни утицај прилично велики. Такође, између Србије и Македоније постоји дуга и богата сарадња у научнопросвјетној области, коју треба још више ширити и јачати.С обзиром на негативне демографске тенденције у Србији, као и одлив високообразованог становништва ка богатим земљама, на Скопље треба посматрати као и на потенцијални научнообразовни регрутни центар. Македонско становништво се због културне и језичке блискости лако адаптира у Србији, а у значајном дијелу, македонски академски и научни кругови су већ упућени на сарадњу са Београдом, у балканским размјерама великим универзитетским центром.Координисани наступ у области културе подразумијевао би и разраду агресивног плана за отварање више десетина српских гимназија у Македонији, као и барем једног универзитета са мањим бројем факултета. Гимназије би требало отварати у мјестима у којима живи значајнији број Срба, али и у свим већим мјестима која за Србију имају геоекономски значај. Проходност из српских гимназија у иностранству за упис факултета у Србији мора бити директна и подстицајна. Средиште српског универзитета треба да буде у Куманову, због огромног стратешког значаја које ово место има по укупне српске интересе.Други српски универзитет треба да буде у Скадру првој престоници свих Срба .

Значајан број Срба живи и по значајнијим градовима, готово свуда у занемарљивом удјелу. Поменути  становништво је различитог поријекла и са изразитом тенденцијом асимилације у Македонце (посебно по питању језика). Веома је бројна српска заједница у Скопљу (око 5% укупног становништва), гдје су се Срби током цијелог 20. вијека насељавали као кадрови у бројним управним службама. Слично томе, и по другим градовима су Срби најчешће долазили као кадрови (нарочито војни), па су они данас обично образованији и „урбанији“ од просјека за дату средину.Међутим, представници Срба у Северној Македонији тврде да је број Срба знатно већи и да се креће од 100.000 па до 200.000.Парламентарне политичке странке Срба у Северној Македонији

Демократска партија Срба у Македонији (ДПСМ), у коалицији са ВМРО-ДПМНЕ, раније у коалицији са СДСМ,

Српска странка у Македонији (ССМ), у коалицији са СДСМ.

Бивши парламентарне странке:

Српска напредна странка у Македонији (СНСМ)

Радикална странка Срба у Македонији (РССМ).Клубови и удружења Срба у Северној Македонији

Културно-информативни центри:

Српски културни центар – Скопље

–Културно-просветни и информативни центар „Вук Караџић“ – Кучевиште

Заједнице, друштва и удружења:

У будућности  у Македонији ,надамо се да ће се исправити многе неправде које су нанешене Србима .

                                ( крај )